Iako fizičke posledice susreta s energetskim vampirom neće biti dve rupice na vratu, anemija i smrt, psihičke posledice mogu biti ozbiljne. Energetski vampir žeđ za krvlju zamenjuje potrebom za energijom, snagom, pozitivnim  raspoloženjem i optimizmom druge osobe i vraća se po još, dok god mu žrtva to dozvoljava i dok je potpuno ne iscrpi. Dodatna razlika između srednjovekovnih krvopija i današnjih vampira je ta, što su današnji, energetski vampiri, uglavnom bulimični. To znači da je sva naša posisana životna energija, potrošena uzalud. Energetski vampir iz nje ne uzima hranljive materije, srž raspoloženja, zrnca radosti, ćelije optimizma...  Posisa energiju, ali pre nego što je upije, povrati sve nazad, u prazno... Od ovakvog plesa niko nema koristi. Potrebe vampira su nedostižne: što više dobija, više i traži, sve je manje zadovoljan i jednako naporan. Žrtvi ostaje samo gorak ukus u ustima i osećaj da je pokradena, prevarena i isisana. Ima li rešenja?

Kolumnu piše: Jelena Radić

Reč „vampir“ je jedna od retkih reči srpskog porekla, koja se odomaćila svuda u svetu. Odnosi se na mitološko biće koje, kako bi preživelo, mora da se hrani tuđom životnom energijom (po legendi, najčešće krvlju). Za razliku od mračnog srednjeg veka, danas za vampire nema mesta ni kod okorelog sujeverja, a briga o njima prepuštena je naučnoj fantastici i horor filmovima. Pitanje je da li se vampiri, na ovaj ili onaj način, ipak kriju među nama?  Da li je Srbija i dalje dom nekima od njih?

Ovo neće biti jedan od onih čudnih tekstova o susretima treće vrste. Zapravo, biće reči o energetskim vampirima, frazi koja je kod nas već opšte prihvaćena kao dijagnoza.

Iako fizičke posledice susreta s energetskim vampirom neće biti dve rupice na vratu, anemija i smrt, psihičke posledice mogu biti ozbiljne. Energetski vampir žeđ za krvlju zamenjuje potrebom za energijom, snagom, pozitivnim  raspoloženjem i optimizmom druge osobe i vraća se po još, dok god mu žrtva to dozvoljava i dok je potpuno ne iscrpi. Dodatna razlika između srednjovekovnih krvopija i današnjih vampira je ta, što su današnji, energetski vampiri, uglavnom bulimični. To znači da je sva naša posisana životna energija, potrošena uzalud. Energetski vampir iz nje ne uzima hranljive materije, srž raspoloženja, zrnca radosti, ćelije optimizma...  Posisa energiju, ali pre nego što je upije, povrati sve nazad, u prazno... Od ovakvog plesa niko nema koristi. Potrebe vampira su nedostižne: što više dobija, više i traži, sve je manje zadovoljan i jednako naporan. Žrtvi ostaje samo gorak ukus u ustima i osećaj da je pokradena, prevarena i isisana.

Ima li rešenja?

Ono što je zajedničko mitološkoj krvopiji i savremenom, energetskom vampiru, jeste to da ne vide svoj odraz u ogledalu; jedan bukvalno, drugi figurativno. Retko koji energetski vampir će samoanalizom doći do otkrovenja i svoj lik u ogledalu povezati sa likom negativca. Dijagnostika je prepuštena okolini koja ispašta. Ponekad, greškom, pomislimo da ja naš vampir svestan svoje uloge. Nekad smo u to i uvereni jer smo dijagnozu saopštili jasno i direktno. Međutim, naš vampir ne doživljava situaciju na isti način. On svoje bližnje, porodicu, prijatelje, doživljava kao nepresušan izvor energije, kao energetsku bombu. Smatra da u susretima oboje punite baterije i ne primećuje razlike u pristupu.

U razgovoru s energetskim vampirom često ćemo imati utisak da umesto dijaloga, na smenu držimo monologe. Dok mu mi pričamo, deluje nam kao da su mu misli negde daleko, da je odlutao do sledeće teme i brige koja ga muči i koju će nam poveriti. Nećemo dobiti odgovor na naše pitanje nego novo pitanje o nekoj drugoj temi i to nas dodatno izvodi iz takta. Naš vampir, jednostavno, tako funkcioniše. Ne vidi ništa loše u tome što se nama poveri, olakša dušu, pa pusti nas da pričamo. U ovom konceptu za njega ne postoji problem. Naš vampir ne shvata da smo mi, dok on priča, skoncentrisani na slušanje, dok je on sve vreme egocentričan i ili sluša svoj glas ili se preslišava u sebi. Ne razume da to nije odnos kakav želimo, da to nije uloga koju želimo da igramo, da želimo konverzaciju, a ne monodramu. Oprostićemo našem vampiru što živi u ovakvoj zabludi jer je teško poći od pretpostavke da smo svi različiti i da su nam i potrebe različite. Mnogo je lakše postojati u svetu gde je svima potrebno jedno isto i u istoj meri.

Razmišljajući o ovoj temi, setila sam se anegdote koju mi je ispričao drugar. Jednog dana je došao kod majke držeći beli luk i rekao joj da dok god mu je beli luk u rukama, nije spreman za razgovor. Tada sam smatrala da je takav potez vrlo grub, a on ga je nazvao šok-terapijom. Meni empatija nekako ne dozvoljava da se sa nekim suočim tako surovo, ali sam spremna na figurativni obračun.

Najjednostavniji način da se oslobodimo tiranije svog vampira je jednostavan, figurativan, kolac u srce.

Ako nas svaki susret s osobom dodatno iscrpi umesto da nas okrepi, ako smo posle susreta pesimistični, umorni, prazni, sami sebi teški, vreme je da, radi sopstvene dobrobiti, prekinemo taj nefunckionalan odnos. Umesto glogovog, koristićemo figurativni kolac i u našim mislima se osloboditi ropstva. Napustićemo osobu koja živi kao pijavica, koja parazitira na našoj energiji.

Međutim, energetski vampiri mogu biti i naše majke, očevi, braća, sestre, ujaci, tetke... Jednostavno, osobe koje nam znače mnogo, koje volimo previše da bismo prosto odustali od njih, čak i kada je to na sopstvenu štetu. Tada moramo biti spremni na kompromise. Suočićemo naše vampire sa činjenicama. Bićemo maksimalno otvoreni i jasni. Nećemo vređati osobu komentarima da nas smara, da je naporna, da je sebična, jer će naš vampir to shvatiti kao lični napad i izazov da se brani ili da pobesni. Objasnićemo šta nas muči, kakvo ponašanje ne možemo da tolerišemo, a na šta smo spremni da pristanemo. Navešćemo koje teme ne želimo više da pokrećemo i razlog zašto je to tako. Predložićemo koliko često želimo da se viđamo i pod kakvim okolnostima. Bitno je da se ova konfrontacija ne svede na potpunu ofanzivu, jer je, u tom slučaju, jedini rezultat revoltirana defanziva. Daćemo i našem vampiru priliku da nam kaže zašto radi to što radi, da li želi to da promeni, koliko je i on sam spreman na kompromise...

Otvorenim razgovorom s našim energetskim vampirom, verovatno ćemo opaziti istu karakteristiku koju je opazio i Džonatan Harker, pričajući s Drakulom u istoimenoj knjizi, a to je da su naše zverke uglavnom usamljene. S koliko god ljudi da su u kontaktu naši vampiri u toku dana, verovatno ih boli ta duboka rana nepotpune povezanosti s okolinom. Možda im nedostaje ona jedna osoba s kojom bi mogli i da ćute satima i osećaju se dobro. Ako vi imate tako blisku osobu, znate koliko vam ona znači, a ako je nemate, znate koliko boli što je nemate.

Usamljenost je bolna svima i život zaista deluje kao tegobna, dosadna večnost, ako nemate s kim da ga podelite. Predložite vašem vampiru da poseti psihoterapeuta i s njim porazgovara o problemima koji ga tište. Možda će mu prijati okruženje u kojem se potencira potpuna posvećenost sebi i puna, jednostrano usmerena, pažnja stručnjaka. Možda će poželeti da zajedno odete na savetovanje i poradite na svom odnosu. Sve su to znaci dobre volje, koje bi i te kako trebalo prepoznati i ohrabriti.

Objasnite svom vampiru da on za vas nije šišmiš. Objasnite da je vama vredan i potreban, da ga volite, da ga podržavate i da želite da unapredite svoju vezu. Budite otvoreni, ali i postavite granice i dajte drugoj osobi priliku da učini isto. To je temelj svakog dobrog odnosa i osnova za razvoj odnosa u pravom smeru.

Na kraju priče od horora nismo uspeli da napravimo bajku, ali nam naš negativac više i ne deluje tako strašno, zar ne? Usamljen je i on u svom zamku, na vrhu planine, osuđen na večnu samoću. Nije on želeo da postane zver, gladna zver se probudila u njemu. Do sada nije imao ideju da cela priča može da se preokrene i da se završi srećnim krajem. Ukoliko ste spremni da radite na svom odnosu, znači da vam je do te osobe stalo, da od nje ne odustajete, da u njoj vidite potencijal, i nemojte dozvoliti da ona na to zaboravi. Kolac ostavite u stranu. Poslužiće svojoj svrsi u nekoj drugoj priči, možda kao Pinokijev nos ili drška Pepeljugine metle. Za ovu priču nisu potrebni rekviziti. Potrebna je želja, volja i obostrana spremnost na kompromise.

Otkrijte zajednička interesovanja i ideje. Neka vam oni budu sunce, koje će oboma davati energiju, a nikoga neće peći.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.