Kada spominjemo reč traumu, mnogi su zbunjeni i ne znaju što točno znači. Traumu ne  definiše neko izvan, već osoba koja je iskusila. Ako je doživela nešto kao traumatično  iskustvo, onda je to bilo. Traumu karakteriše narušavanje suverenog postojanja osobe:  prekršene fizičke, emocionalne ili psihološke granice, npr. oduzimanje autentičnog glasa,  autonomije, slobode izražavanja, autentičnog načina postojanja u svetu, nevinosti, nezavisnih  stavova i pogleda na svet. Trauma iz detinjstva rana je koju nosite u sebi, a uzrokuje  nezdrava ponašanja, zavisnost, toksične odnose, hronične i autoimune bolesti. Kada tu  ranu zacelite, prirodno se rešavaju mnogi izazovi i problemi s kojima se nosite.  Beskorisno je delovati samo na završne simptome ili ponašanja, jer time ne dolazi do  stvarnih promena.

U današnjoj kolumni, pričamo o traumama iz detinjstva koje sabotiraju naš pun potencijal.

 Kolumnu piše: Ana Vukman trauma, relationship and parenting Coach

Mnogo pre nego smo imali objašnjenje ičega što se događalo u detinjstvu, pre  prisećanja i memorije, imali smo osećanja. Zato je najgore kad vam kažu “Pa drugima je  bilo gore”, ili vi sebi govorite “Dobro mi je bilo, kako je nekima”. Zamislite da mi klijent  dođe sa svojim izazovom, a ja mu kažem: “Nemoj se toliko žaliti, čula sam strašnije priče  od tvoje” ili mi se dete požali, a ja odgovorim: “Što se žališ, barem imaš roditelje”.  Možda vi u umu nosite perfektno struktuisane priče, pa sebe i druge uveravate u svoje  savršeno detinjstvo, bez ikakve senke ili mogućnosti za promenu. To je najčešće dokaz  da nešto leži u pozadini, pokušaj da se zaštitite od boli s kojom vam se preteško nositi.  Niko ne laže, jer je priča savršenog detinjstva način na koji se ljudi nose s boli i  situacijama nad kojima nisu imali kontrolu. Potiskivanje osećaja te razvoj ideologije  srećnog detinjstva, oblik je samoobrane.

Zašto uopšte želimo osvestiti stvarna osećanja ii situacije iz ranog detinjstva? Ne da bi se  vraćali u prošlost, već da sredimo sadašnji trenutak. Mislimo li da smo imali idealno detinjstvo i sve potrebe oduvek  zadovoljene i samo odjednom s vama nešto nije u redu, pa ste razvili zavisnost, alkohol, duvan, droge, anoreksiju, bulimiju, depresiju,  anksioznost, bes, nervozu, narcisoidnost, loše odnose, onda sebi ne možete pomoći. Kada shvatite “Aha, osjećaj da sam bio srećan poriče činjenicu da sam se osećao  usamljeno, neshvaćeno, neprihvaćeno kakav jesam”, onda možete razumeti šta je bila  vaša bol, koju ste nezdravim ponašanjima i odnosima pokušavali umanjiti. Saosećanje sa sobom, jer prikrivanje boli i neprihvatanje ima svoju ulogu. Sve te ego  priče pomažu da preživimo u detinjstvu, jer kako bi dijete preživelo da je svesno da nije  prihvaćeno baš kakvo jeste? Ne bi izdržalo tako živeti, zato razvija razne mehanizme  potiskivanja, idealizacije, programe, obrasce, pomoću kojih se nosi s bliskom okolinom  od malena. Ta početna adaptacija i mehanizam preživljavanja imaju smisla, no izazovno je  što su nesvesni, pa ostaju s nama kroz ceo život (dok ih ne osvestimo i počnemo iscepljivati).  Obrasci iz detinjstva postaju zatvor kroz koji živimo svoje živote.

Zato se ne vredi samo umom pokušavati prisetiti, jer je um pun ego priča, pa može  nešto preuveličati i ići u sfere koje nam ne služe, ili umanjiti da smo uopšte doživeli  povredu te nas lagati da smo mi krivi ili izmišljamo. Zato trebamo slušati sve aspekte  sebe? Šta se u ovom trenutku događa u mom umu, duhu, telu? Kada je svo troje  usklađeno, možemo doći do istine. Kada ne, uglavnom smo u egu, jer nema  jednostavnog intelektualnog odgovora.

Ključ nije fokusirati se na to jeste li iskusili traumu ili ne, već na sadašnji trenutak.  Osećate li se nesređeno ili izvan kontrole na dnevnoj bazi? Možda ne možete kontrolisati vlastite emocije, misli, ponašanja, odluke? Imate li reakcije koje nisu prikladne situaciji  koja je pred vama, npr. eksplodirate na dete, partnera, zaposlenog? Takav gubitak  kontrole znači da ne odgovarate zdravo na sadašnji trenutak, nego vas ego drži u  prošlosti. Disregulacija znači da je nešto izvan svog optimalnog dometa funkcioniranja.  Ako stalno nemate novca, u minusu ste u banci, to je oblik finansijske disregulacije.  Osećate li se depresivno, anksiozno, u panici većinu vremena, govorimo o emocionalnoj disregulaciji. Ako vam je holesterol previsok, to je lipidna disregulacija. Ukoliko reč trauma ne rezonuje s vama, razmislite o reči disregulacija. Osećaj niske vrednosti,  manjak samopouzdanja, osjećaj nedovoljnosti, upoređivanje, ljubomora, sve su to  neregulisane emocije, s kojima se niste rodili, već ih usvojili od okoline. Od srca želim da shvatite da disregulacija nije dobra ili loša, jer se život ne svodi na to da  nikada ne dođe do disregulacije.

Zapravo se radi o tome koliko smo brzo sposobni  oporaviti se iz neregularnog stanja. Upravo razlog zašto trauma može postati katalizator  za osveštavanje je zato što nas bol u kojoj se nađemo tera da tražimo nove, drugačije,  bolje odgovore. Ako smo mudri i znatiželjni, možemo se potruditi i doći do korena, izvora  disregulacije. Zato često možemo čuti kako su depresija, anksioznost, hronične bolesti,  ljudima došle kao dar. Zato što sve one imaju svoj koren i uzrok, a kada izdefinišemo  osnovni uzrok, istražimo ga, pozabavimo se njime, promenimo nešto u tom ključnom  smeru, to je isceljenje.

Uzmimo u obzir da šta god se trenutno događa u vašem životu, bilo kakva vrsta  disregulacije, emocionalna, finansijska, duhovna, disregulacija u odnosima, može biti dar.  Ukazuje vam na uzroke koji su se dogodili idoveli do trenutnog stanja. Sve što sada  doživljavate, prikladna je posledica tih osnovnih uzroka. Znajte da nije ništa pogrešno s  vama. Svi smo mi savršeno stvoreni.

Nikakva bol, neugoda, sram, koje možete iskusiti,  nisu Vi!

Samo su disregulacija. Trenutak u kojem se raspadate, čini vam se da puca sve u  vama, to je meni uvek dobar znak kod klijenta, jer ne znači da pucate vi, nego vaš ego.  Vaša se bol rastvara, pokazuje potisnute delove u vama te napokon ostavlja prostor duši  da proviri.

Isceljenje znači postati celovit, integrirati i prepoznati sve delove sebe koje ste voleli,  mrzeli, odbacili, od kojih ste pokušali pobeći. Vratiti se u autentično ja, koje nikada nije  nestalo, samo ste izgubili kontakt s njim. Ako je trauma gubitak povezanosti sa sobom, 
isceljenje je vraćanje sebi. Isceljujete se kada prošlost prestaje da upravlja vašom  sadašnjošću, kada vas  trigeri više ne izbacuju iz takta, ili čak i ako se uznemirite,  lakše se smirite i osvestite šta se događa. Sve to prihvatite i imajte saosećanja prema  sebi, jer svaka disregulacija ima svoje korene, nije oduvek bila tu. Vaša je moć doći do  tih uzroka te ih usmeriti ka pozitivnim promjenama, kako bi se iscelili i počeli slobodnije i radosnije živeti.

 Kolumnu piše: Ana Vukman trauma, relationship and parenting coach