Završi školu, završi fakultet, zaposli se, udaj se, rodi jedno dete pa drugo. Zvuči poznato? Mislim da je svakoj ženi ovaj redosled i više nego poznat jer je upravo to što okolina i okruženje očekuje od nje. I ne žele nam loše. Baš naprotiv, ali pre svega toga treba da se zapitamo da li to stvarno mene čini srećnom i da li ja želim da živim takav život. Ovakav scenario je bio i u mojoj glavi dugo. Nekako sam sve radila po šablonu, samo
da ne iskačem iz društva i svoje generacije, još dodatno u želji da se svima svidim i udovoljim.

U današnjoj kolumni, pričamo o tome zašto je dobro postaviti lične granice.

 Kolumnu piše: Marina Grujić

Upisala sam fakultet koji većina mladih danas upisuje, održavala sliku idealne veze, a nakon raskida mesecima pokušavala da nađem dečka samo da ne budem sama. Mislila sam da sa mnom nešto nije u redu čim do sad nisam našla takozvanu ,,srodnu dušu’’. A onda sam počela da razmišljam čemu sve to i dokle će me to dovesti? Zamisli da se probudim za 10 godina pored nekog koga istinski ne volim i za koga sam se udala samo zato jer mi je ,,bilo vreme”. Zamisli još da 10 godina svaki dan po 8 sati radim nešto što ne volim i što me ne ispunjava.  

Prolazeći dugotrajan proces suočavanja sa samom sobom shvatila sam da ovaj život treba da krojim po svojim pravilima, a ne po tuđim.

Kada živimo život onako kako drugi smatraju da treba potcenjujemo sebe jer mislimo da oni bolje od nas znaju naše želje i potrebe. Kada to shvatiš vidiš da autentičan život nije neka velika filozofija već da je potrebno proširiti vidike i malo promeniti percepciju. Zapamti da na koju god tačku u životu stigneš, ona nije konačno stanje. Uvek možeš da radiš na sebi- unapređuješ svoje veštine ili otkriješ neku novu strast.

Moja topla preporuka je da popričate sa nekim stručnim licem, sa nekim ko jeobjektivan, ko će vam postaviti ona pitanja koja ,,pogađaju pravo u centar” i ko će vam preporučiti jako korisne psihološke knjige. Znam da to nije lako, baš naprotiv, dosta je teško i kompleksno, pogotovo na početku. Ipak stisnite zube jer i te kako vredi i isplatiće se taj trud kad tad. Nekad leči i razgovor sa bliskom osobom, međutim one često znaju da nam (ne iz loše namere) kažu neke stvari koje mogu samo da nam odmognu tipa: ,,Ma nemoj da se nerviraš.”, ,,Vidi kako si lepa, zgodna i pametna, šta ti fali.”, ili ,,Ma proći će to samo vremenom”. Ovakvi saveti često mogu da nam uzrokuju dodatan osećaj krivice ili pomisao da smo nezahvalni i da ne cenimo dovoljno stvari koje imamo. Upravo iz tog razloga savetujem stručnu osobu.

Još jedna bitna stvar- nemojte da vas bude sramota ako imate potrebu za takvom osobom. U našoj sredini često važi predrasuda da samo ,,ludaci” idu na psihoterapiju!

Mislim da naš narod nije dovoljno osvešćen po tom pitanju i da psihologa treba dadoživimo kao jednu vrstu mentalne higijene. U mnogim zemljama je to sasvim normalna stvar. Zato se ne bojte. Za početak ne morate nikome ni da pričate da ga posećujete ako će vam tako biti lakše. Takođe, možda bi neki rekli da psiholog nije jeftin, ali zato u nekim državnim domovima zdravlja su i oni zaposleni i njihove usluge su besplatne. Jednostavno možda ovog meseca ne moramo da kupimo novu haljinu ili čizme već je isplativije da taj novac investiramo u sebe. Ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor.

Budite strpljive i nemojte da budete mnogo stroge prema sebi.

Ništa vredno ne dolazi preko noći. Proces upoznavanja sebe, skidanja maske i tereta koje dugo vremena nosimo nije lak i nekada jako dugo traje. Često budete u strahu da priznate sami sebi neke stvari, a pogotovo nekom drugom i to je sasvim prirodna i normalna stvar. Ne brinite se, nećete poludeti. Svi smo mi, pre svega ljudi i verujte mi da ima mnogo onih koji se osećaju isto kao i vi i uprkos tome što svaki dan prikazuju svoj ,,savršen” život na društvenim mrežama sa širokim osmehom na licu. Kada sve ovo sumiram mislim da je ipak zdravije proći kroz dug proces rada na sebi nego ceo život biti neispunjen nezadovoljan vrteći se u začaranom krugu.

Ne možemo očekivati ni da nam svaki dan bude savršen niti onakakav kakav instagram zvezde vode. Ono što možemo to je da sednemo, porazgovaramo sami sa sobom i vidimo gde smo. Šta je to što me ispunjava, šta ne volim, šta mogu da menjam, a šta teba da prihvatim? Da budemo iskreni, pre svega sami sa sobom i da osvestimo da li ispunjavamo svoje želje ili zelje mame, tate, rodbine, okoline… Ponekad je samo malo truda dovoljno. Izlazak iz zone komfora je lekovit, koliko god nam to strašno delovalo na početku.

Ne kažem da odmah treba dati otkaz ili raskinuti vezu, ali makar za pocetak mozeš na primer naći neki dodatni hobi koji ćete ispunjavati. Nikad ne znaš, mozda baš to sutra bude dobra ideja za biznis. Ili obući danas onu kraću suknju za koju misliš da ćete većina osuditi, reći mužu da danas nisi skuvala ručak i da te odvede u restoran, da započneš neki kurs koji si oduvek želela ili slično. Za početak sasvim dovoljno.
Potrebno je nekad i preispitati svoje odluke jer su upravo one koje su nas dovele do ovog mesta gde smo sad. Odluke i naši izbori. A čovek uvek ima mogućnost izbora i to je dobra vest.

Gledala sam jednu seriju gde je devojka koja je nezadovoljna brakom, poslom i svojim životom odjednom samo teleportovana 10 godina unazad. Tada je imala novu šansu da izabere isti život ili da svoje izbore promeni. Postala je svesna toga da su je upravo ti izbori od ranije doveli do neispunjenog života i nezadovoljstva.

Zato vas ja sada pitam, da vas neko sutra vrati 10 godina unazad, da li biste iste odluke donele, čije biste želje ispunjavale i šta biste promenile?