Foto: izvor

Putopisac Slobodan Boba Ogrizović će vas navesti da posetite Sremske Karlovce! 

Posle dve godine koje su, kako smo opazili, neopaženo proletele u toku poslednje dve godine, vratili smo se ponovo u Sremske Karlovce, kao logistička podrška našem sinu koji se takmičio na prvoj republičkoj Književnoj olimpijadi u čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji.

Prođosmo pored pustog FPOC-a (Fashion Park Outlet Center) Inđija (bilo je tek devet ujutru, a centar radi od 10), i ubrzo smo bili na starom dobrom starom novosadskom putu. Uskoro je iz ravnice počela da se pomalja i Fruška gora, da bi se zatim pojavili i crkveni tornjevi Sremski Karlovaci, kako oni pravoslavni, tako i onaj katolički.

Bila je nedelja, kišovita i prohladna. U Karlovačku gimnaziju su se neprestano slivale prave prolećne reke đaka, njihovih nastavnika i roditelja, đaka spremnih da ukrste svoje mozgove ne bi li videli ko je bolje savladao zadate teme iz književnosti i ko će biti taj ko će se popodne vratiti kući sa diplomom i nagradom.

Takmičenje ko takmičenje, gužva, nervoza, ne baš sjajna organizacija, razmeštanje po učionicama i tako te stvari. Dva sata rešavanja „književnih zadataka“, prepoznavanja tekstova, pisaca i marljivog prikupljanja bodova, što više od raspoloživih dvadeset, i onda iščekivanje rezultata. Za neupućene, test se radio dva sata, a rezultati su se čekali još četiri sata.

I tako, đaci krenuše u osvajanje književnih visina, sedeći u istim onim klupama u kojima su nekada učili (i razmenjivali SMS poruke, lajkovali statuse na fejsu…) Branko Radičević, Jovan Sterija Popović, Ilarion Ruvarac, Dejan Medaković… U novije doba ovde je treći razred pohađao i Đorđe zvani Balašević. Zaista je čast takmičiti se u Karlovačkoj gimnaziji.

A pred nama je bilo, dakle, šest sati za turističko razgledanje Sremskih Karlovaca i okoline. Po kiši. Pošto smo tokom prethodne posete dosta dobro apsolvirali glavni trg, sve sa „česmom četiri lava“, Sabornom crkvom Svetog Nikole, Patrijaršijskim dvorom i Bogoslovijom, Rimokatoličkom crkvom Svetog Trojstva, Magistratom – i, naravno, gimnazijom, krenuli smo da vidimo i ostale lepote iz karlovačke ponude. A to obuhvata apsolutno sve, pa tako i guščje čvarke (!) Pala je kupovina, tek da ih degustiramo kod kuće.

Uzgred, za više od toga i ne vrede, pa se treba i dalje držati proverenih, tradicionalnih čvaraka prasećeg porekla.
Krenuli smo da krivudamo kroz vijugave karlovačke sokake, i brzo smo stigli do tzv. Gornje crkve, posvećene Vavedenju Presvete Bogorodice. Lepa crkva, podignuta još 1746. godine, na temeljima starijima od te godine za još dva veka, ali – trenutno zatvorena. U kripti Gornje crkve inače počivaju i srpski patrijarsi Georgije Branković i Lukijan Bogdanović.

Video: izvor/ RSFranceIDF

Špartajući dalje kroz Sremske Karlovce, pored brojnih kapija sa istaknutim reklamama za prodaju vina (gde god krenete, ispada da ste na nekom vinskom putu), došli smo i do dvorske bašte. A Karlovci – uređeni, čisti, bez papirića na ulici, sa urednim i okrečenim fasadama (dobro, ne baš sve kuće, ali većina).

Dvorska baštica je svega par stotina metara udaljena od epicentra Sremskih Karlovaca, a kažu da je to nekada bila botanička bašta, i to jedna od najstarijih. Stazica, šumarak, par lokalnih džogera i džogerki koji su trčali okolo – nisu baš asocirali ni na dvor a ni na baštu. Jedna uska staza vodila je negde u brdo, valjda prema sportskim terenima koje smo videli prethodno šetajući okolo, sa gornje strane bašte.

Nepunih sto metara odavde nalazi se početak stepeništa koje vodi ka karlovačkom vidikovcu. Ne možete ga promašiti – ni vidikovac ni stepenište. Novi i stari deo stepeništa ukupno broje čak 320 stepenika, ali je taj stepenasti napor nikakav u odnosu na pogled koji puca odozgo. Celi Karlovci su vam zaista na dlanu, a pogled se pruža daleko – naročito tamo gde se prostire ravnica, desno od Dunava.

Foto: izvor

U sklopu tog vidikovačkog kompleksa nalazi se i mala scena sa amfiteatrom, a tu je i veliki pozlaćeni krst na postamentu, nekoliko metara visok. Na tribinama amfiteatra, da se ne osećate sami na vidikovcu, večno sedi bronzana skulptura pesnika Duška Trifunovića, delo vajara Stevana Filipovića. Čuveni Duško, najveći intelektualni kapital „Bijelog dugmeta“, čovek čije je stihove pevala cela ondašnja Jugoslavija. A peva i dan danas: „Šta bi dao da si na mom mjestu…“, „Glavo luda“, „Ti si mi bila u svemu naj, naj“, „Pristao sam, biću sve što hoće“; „Ima neka tajna veza“… i još 225 drugih pesama! Muzika se prosto lepila za njegove stihove.

Kada već dođete u Sremske Karlovce, zaista je red da se popnete na vidikovac i da obiđete pesnika Duška, i da vidite šta radi. Jer, ljude je to oduvek zanimalo – kako je to duhovito opisao ovaj poeta: „Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim.“ Pesnik je sahranjen na obližnjem Čeratskom groblju, o čemu je testamentarno-proročki napisao stih:

„Kada ti zađeš u godine, ja ću biti jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu… Ti ćeš znati, kamen će te podsećati: vidiš Bože, kako ti se molim, sačuvaj mi onu koju volim.“

Forsirajući pomenuto stepenište, ali nizbrdo, brzo se stiže nazad do glavnog karlovačkog trga, nazad u vreme baroka i kitnjastih fasada i ukrasa. Sa spoljnih zvučnika crkve Svetog Nikole, trgom se prostirao anđeoski glas Divne Ljubojević i njenog „Melodija“, pozivajući vas da barem nakratko privirite u crkvu, da još jednom vidite impresivni ikonostas, vitraže, slike Paje Jovanovića i brojne druge divne detalje. Nažalost, u crkvi nije bilo ni traga ni (živog) glasa od Divne, već se radilo samo o jednom od njenih kompakt diskova. Ali dobro, ako hoćete da je čujete, zna se – pravac manastir Vavedenje u Beogradu, nedeljom ujutru.

Tako nekako prođoše prva dva sata. Takmičari su ispisali i zaokružili šta su mislili da treba, i centralni karlovački plato se časkom ispuni stotinama potencijalnih budućih književnika, koji su, blago zajapureni, pogledom skenirali trg tražeći svoje nastavnike ili roditelje – da bi što pre proverili šta su uradili tačno, a šta ne, i da bi mogli da procene svoje šanse za osvajanje neke od nagrada.

Centralnom ulicom koja se jedina usudila da otkine parče karlovačkog trga već peti put je prolazila policijska patrola u belom fijat puntu, a da li je to bilo zbog brige za našu mladu intelektualnu elitu, ili je to bila briga zbog dramatične situacije „visokog rizika“ – zbog gomile tinejdžera u centru mirnih Sremskih Karlovaca – ko to zna.

Kiša je naizmenično padala i prestajala, a preko trga je, kao da to rade svakoga dana na isti takav način, nonšalantno prošetao jedan tek venčani bračni par. Kraj mladine venčanice je uredno brisao kamene karlovačke kocke po trgu, ali koga je još briga za to. Odoše peške niz trg, ka Dunavu, svečano otvorivši svoj medeni mesec, a možda i ceo medeni život…

Šta je dobro za mladence, dobro je i za nas.

Zato smo i mi krenuli ka Dunavu, preko starog novosadskog druma i preko pruge – do restorana na rečnoj obali. Još izdaleka se vidi velika zgrada hotela i restorana „Dunav“, na samoj dunavskoj obali, a malo pre nje, bliže pruzi, nalazi se čarda „Stari Dunav“. Čarda je ipak delovala malo lepše, manje, intimnije, pa smo svu našu gastronomsku pažnju usmerili ka njoj. Riblja čorbica iz kotlića, smuđ, a za mene (O tempora, o mores!) roštilj! A opet – De gustibus non est disputandum! (O ukusima ne vredi raspravljati).

Nažalost, samo dan ranije, bili smo u Niš(u), tako da je sremskokarlovački roštilj, u poređenju sa aromama, mirisom i ukusom niškog roštilja, prošao kao Barselona sa Bajernom u Ligi šampiona. Ali dobro, lepo se ručalo i nekako potrošilo još par sati, čime smo se još malo približili proglašenju rezultata i svečanoj podeli diploma i knjiga.
Posle još jednog đira po Karlovcima, došlo je vreme i za lokalnu poslastičarnicu. Umesto lokalnog specijaliteta, kuglofa, u ponudi su bili samo šampite i tulumbe, kao i sladoled. Opet, više nego dovoljno.

Inače, za kuglof se čulo još pre skoro 350 godina, a do danas se u Karlovcima zna za skoro 400 različitih recepata, zahvaljujući nemačkom udruženju za dobrosusedske odnose, tj. kulturnom centru podunavskih Švaba (kako to stoji na raznim sajtovima) „Karlowitz“.

U neki kolač se stavi kakao, u neki se stave bademi, lešnici, a kao najpoznatiji vode se „starinski“, „šareni“, „mramorni“ i „vinski“ kuglof. Dobro zvuči i recept za „Saher“ kuglof, sa prženim orasima, čokoladom i džemom od kajsija. Sve se to, verovatno, može videti i probati tokom poslednjeg vikenda u junu, ove i svake naredne godine, na takozvanom „Festival kuglofa“ u Sremskim Karlovcima. A ako ne možete da sačekate jun, postoji rešenje: na sajtu, tj. blogu http://kuglof.blog.rs/ možete naći sve moguće recepte za kuglofe, iz prve ruke. Prethodno nabavite i kalup (modlu) za kuglof, od standardnih 22 ili 26 santimetara u prečniku! Čista nauka.

Ono što je ostalo da se vidi nekog sledećeg puta je kapela mira, iz 1817. godine, jarko žuta zgrada u južnom delu Karlovaca, mesto gde je potpisan čuveni Karlovački mir između sila Hrišćanske alijanse i Turske, što je za Tursku bio uslov za dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU.

Zanimljivo je da je tada po prvi put „patentiran“ okrugli sto za potrebe pregovaranja (zahvaljujući nesmotrenosti i propustu kralja Artura da to blagovremeno uradi) kao i šator sa više ulaza, da bi se valjda svi osećali ravnopravno kada dođu na pregovore.

Preostalih sat vremena iskoristili smo da napadnemo Petrovaradinsku tvrđavu, gde smo bili maltene jedini šetači. 

Kiša se pomalo razgoropadila, a ni vetar nije bio nešto naklonjeniji retkim šetačima. Ipak, tvrđava predivno izgleda čak i po takvom vremenu, a podjednako lep je i pogled na Novi Sad i na veeeliku dunavsku krivinu, prave nesputane ravničarske širine. Osim nas, po tvrđavi se skokovito kretao još samo jedan tek venčani bračni par (nisu to bili oni mladenci iz Karlovaca), koje je surovi fotograf nameštao, na sto načina, ne bi li napravio (i naplatio) ne obične fotografije već neko izistinsko svadbarsko foto-umetničko delo.

Nazad u Sremske Karlovce, nazad u Gimnaziju, u Svečanu salu. Čitanje rezultata, podela diploma i knjiga, presrećna deca i njihovi nastavnici – koji su zajednički uživali u svom uspehu – bio je to logičan kraj ovoga takmičarskog dana. Karlovci su se polako praznili, restorani i kafići se polako zatvarali, a kola i autobusi sa takmičarima kretali ka svojim odredištima širom Srbije.

Pravi đački rastanak, kao da ga je lično Branko Radičević spevao. I kao i u „Đačkom rastanku“, i ovde se osećala i radost i tuga, i seta i razočaranje – sve po malo.
Kako god, ostavivši iza sebe Karlovce, pa Inđiju, Pazove i Batajnicu – stigosmo brzo u Beograd, a zahvaljujući našem takmičaru, sa nama je stigla i jedna od diploma – nagrada sa Književne olimpijade. Jeste olimpijsko geslo da je važno učestvovati, ali diploma je diploma. 

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.