Postoje teme, događaji, ljudi, interesovanja, mesta koja smo posetili ili o kojima maštamo, osećanja – pritajena ili osvešćena, i još dosta toga u našim životima, što ima potrebu da dobije svoj pisani trag. To se dešava uglavnom tako što mi sami imamo potrebu da ih preselimo iz naše glave, misli, svakodnevice, na hartiju ( u savremenoj verziji u neki digitalni dokument, a sticajem okolnosti i u ovu rubriku). A pisana reč je ona sa kojom se družim oduvek. Ipak, nisam mislila da će prvo zvanično „online“ pojavljivanje od strane moje malenkosti, u rubrici Kolumne, biti štivo baš ovakvog sadržaja. Uvek sam zamišljala da će to, recimo, biti tekst o, da citiram naslov svog omiljenog romana – „nepodnošljivoj lakoći postojanja“, koja bi verovatno značila onu lakoću postojanja koju sa sobom nose putovanja. Dakle, scenario u glavi spreman – putopis koji samo čeka da bude napisan, uz ispijanje čaše omiljenog crnog vina. Ipak, kako je to govorio veliki Crnjanski – „slučaj komedijant“ se pobrinuo za drugačiji razvoj događaja. I tako, umesto putopisa, dođosmo do sasvim drugačijeg žanra.

A čime je ova kratka horor priča zaslužila da bude napisana, saznajte u redovima koji su pred vama. 

Kolumnu piše: Ana Pupovac Ristić

Da krenemo od samog naslova. Šta jedna kratka priča podrazumeva? Uglavnom je u pitanju fikcija, ili je priča inspirisana događajem iz stvarnosti – naš slučaj.  Kratka piča sadrži zaplet – takođe neće izostati, a kako smo se odlučili za horor kao podžanr, to bi značilo da možemo da očekujemo i elemente strave i užasa.

U naslovu je sadržana i tema – porođaj, što kod mnogih čitalaca može uneti zabunu, jer se čini da ovakva tema mnogo više pristaje nekom mama blogu, vlogu, gde isti ti čitaoci mogu pronaći neke korisne savete. Kako ne bi bilo zabune, ovo nije jedan od takvih pametnih tekstova. Međutim, to ne znači da iz njega ne može ništa pametno da se nauči. Pa da počnemo...

Znate kada stvari u jednom momentu krenu u onom pravcu koji ste vi donekle i naslućivali? Kada klupko krene da se odmotava po scenariju koji je već postojao u vašoj glavi. Tako nekako su se stvari dešavale i tokom tog naizgled sasvim običnog dana u životu jedne trudnice. Ova trudnica nije bila jedna od onih koja je uradila domaći zadatak i pohađala sve moguće i nemoguće kurseve na temu kako da dišete, kako da se ponašate, kako da postanete mama superheroj, ukratko kako da pobedonosno savladate sve izazove i postanete Mama sa velikim M. U njenu odbranu – mislila je da to sve nekako samo po sebi i dolazi. I nije pogrešila, osim što je izostala jedna jedina sitnica, i što je sve došlo 3 nedelje ranije. Ali, to je jedna od onih stvari kod kojih nema odustajanja, iako vam onako istinski i iskreno, a uprkos njegovom veličanstvu majčinskom instiktu, u jednom momentu dođe da odustanete.

No, da se vratimo u okvire naše kratke horor priče, u kojoj u početku ipak ništa nije slutilo na elemente strave i užasa. A i da ne dužimo previše, jer stvari su se odvijale na dosta uobičajen način – isti onaj o kom pričaju na svim kursevima i u svim školama za trudnice, koje naša trudnica nije pohađala. Bolovi, prvo slabiji, pa jači, prijem u porodilište, porođajni boks i priprema, pozor, sad! Došli smo do one faze priče kada stvari kreću da se odvijaju ubrzano – smenjuju se nasmejano lice doktora – apsolutno pozitivan junak naše sage sa elementima strave i užasa, lice babice koje je takođe nasmejano, ali ništa ne otkriva, već samo dopunjuje atmosferu u kojoj ste vi jedini kojoj ništa nije jasno, iako ste glavni akter. Doktor vas povremeno obilazi, i dalje je nasmejan, i u jednom momentu, kada vam je već jasno šta su to porođajni bolovi, i kada postajete svesni da vaš, kako ste ga sami nazivali, visok prag tolerancije na bol i nije tako visok, stidljivo pitate svog doktora: „Doktore, hoće li uskoro taj epidural?“ Odgovor vrlo konkretan i jasan: „Za sat vremena će biti idealan trenutak da vam daju anesteziju“, plus telefonski poziv upućen anesteziologu koji je tu da sve to i potvrdi. Odlično, sve ide po planu.

Dok čekamo famozni epidural, vreme je da u našu priču uvedemo i nove likove, takođe vrlo pozitivne u ovoj sagi sa elementima strave i užasa – studentkinje pete godine medicine. Pet mladih i entuzijastičnih devojaka, uzbuđene što se nalaze tu gde jesu, gde se rađaju novi životi, i gde je njihova strast prema poslu još uvek jaka i optimistična. Slučaj komedijant pomenut na početku teksta udesio je da se pet studentkinja smesti baš u porođajni boks trudnice koja je glavni akter ove naše priče. I dok jedna studentkinja medicine drži za ruku, druga mazi po čelu, a treća prska vodom porodilju, ističu i poslednje sekunde sata koji je deli od trenutka kada svaki bol treba da utihne, i da ostatak radosnog događaja protekne isključivo u jednoj opuštenoj atmosferi kada buduća mama trezveno primenjuje sve instrukcije koje dobija. I tako smo došli do onog dela u pripovedanju kada naslov priče dobija svoj pun smisao. Gde je anesteziolog? Sleganje ramenima, još jedan telefonski poziv, i objašnjenje – anesteziolog je morao da ode na hitnu reanimaciju doktorke sa drugog odeljenja, koja je doživela iznenadni moždani udar tokom radnog vremena. Kako? Nema anesteziloga? Nema epidurala? Da li je to jedini anesteziolog u celom porodilištu? Da.

Tako je jedna priča o porođaju, koja nema negativnih likova, i u kojoj su sva lica nasmejana i dobronamerna, došla do svoje kulminacije i postala kratka horor priča. Od tog momenta, vreme sporije odmiče, kazaljke gotovo da ne mrdaju, i sve postaje jedan sveopšti haos koji ne liči da će se privesti kraju. To je ono kada vam bol pomuti razum, i kada ne umete da se ponašate racionalno, i kada se pitate kako otkako je sveta i veka ženski rod izdržava svu ovu patnju. Nasmejano lice doktora je i dalje tu, i dok pristojno odgovara na usplahireno pitanje, i to tokom poslednjeg čina ove horor priče – „Doktore, da li sada možemo na carski“, i uverava porodilju da je stanje bebe odlično (da li smemo da napomenemo da budućoj mami na pamet nije palo kako je beba, u strahu da se ovaj porođaj nikad neće završiti), cela drama ipak dobija svoj epilog. Draga trudnice, više niste trudni – postali ste mama. Ono mama sa velikim M nije ni potrebno, jer nije obavezno da budete superheroj, sasvim je u redu da budete uplašeni, u nečijim očima razmaženi, glasni, da vaše rečenice nemaju smisla, u redu je da ne budete svesni svega što se dešava, pa i da ne pomislite u celoj toj zbrci na bebu, u redu je da ste došli na porođaj, a da tokom prethodnih meseci niste opajali sve kurseve i škole za trudnice i buduće mame. Naposletku će vam ipak postati jasno da je sve to Ok.

A šta je onda to što nije Ok? Pa, nije Ok što priča koja nema negativnih likova, i u kojoj su sva lica nasmejana, ipak postaje horor priča, jer bolnica ima samo jednog anesteziologa. Ukratko, nije u redu. Ipak, sada je vreme da ovu svoju priču i prekinemo, kako ne bi otišla u krivom smeru. Ono što je bitno jeste to da je ispričana, i možda nekom bude i korisna. A možda vam bude samo komična, ili pak dosadna, što je isto Ok. Onom ko ju je pisao je važno da je ona napisana, i da počinje da živi svojim životom. Dok ne dobije neke nove napisane priče da joj se pridruže – priče koje će biti sasvim drugačije tematike, pozdrav od mame sa malim „m“ koja je preživela porođaj bez epidurala.

Kolumnu piše: Ana Pupovac Ristić

Hedonista, zaljubljenik u život, u putovanja. Ljubitelj vina koji smisao radovanja vidi u deljenju radosti sa drugima. Veruje u boeme i u pesme ispisane na kafanskim salvetama. Zaljubljenik u svitanja i jutra, kada novi dan osvaja veličanstvenom tišinom. Voli da se druži sa knjigama, jednom davno zavolela književnost, i ta ljubav ne prestaje. Veruje u dobro u ljudima.