Većina nas je bar jednom osetila tremu: onaj nervozni, skoro naelektrisan osećaj, koji prolazi kroz celo naše biće, kroz mozak, želudac, srce, pa sve do znojavih šaka i klecavih kolena. Trema voli da nas poseti pre nekog velikog, važnog događaja i nekada nas napusti i pre nego što se taj događaj završi. Čim shvatimo da nismo u opasnosti, da se sve odvija po planu, mozak šalje signale da vanredno stanje može da prestane i trema nas napušta. Ali, šta ako trema traje nedeljama, mesecima, godinama i jedino joj se intenzitet menja? Šta ako je svaki dan za nas veliki događaj i veliki problem? Šta ako s tremom ležemo u krevet i s njom se i budimo? Tada shvatamo da je nastupilo vanredno stanje na neodređeno vreme, jer smo ušli u začarani krug anksioznosti.

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

Šta ja zapravo anksioznost? Najjednostavnije rečeno, anksioznost je nejasan strah bez očiglednog spoljnog povoda. Ukoliko je osećaj anksioznosti toliko učestao i snažan, da utiče na većinu životnih aspekata i izaziva probleme u adaptaciji, verovatno govorimo o anksioznom poremećaju (naravno, dijagnostiku prepuštamo stručnjaku). Anksiozni poremećaj često kod osoba izaziva dodatnu teskobu jer im onemogućava uživanje u aktivnostima koje su im ranije pričinjavale zadovoljstvo: putovanja, druženja, ponekad čak i napuštanje doma i susret s ljudima.

Kada u daljem tekstu spomenem anksioznu osobu, misliću na osobu čija je anksioznost toliko jaka, da je gotovo parališe u pojedinim (ili čak svim) životnim segmentima.

Iako bez jasne povezanosti sa tačno određenim stresnim događajima, anksioznost može biti duboko ukorenjena u našoj psihi. Budući da nije fiksirana za određeni problem, razrešenje bilo kog životnog problema, neće dovesti i do razrešenja anksioznosti. Naprotiv, dok je u stanju opsade, a u službi anksioznosti, mozak radi protiv nas. Umesto da traži rešenja, kao da uporno traži nove probleme. Ukoliko osećamo strepnju, nemir, teskobu i onda napokon rešimo problem koji nam je predstavljao najveći teret, naš anksiozni mozak priuštiće nam samo mizerni tračak olakšanja. Odmah, kao po naredbi, tražiće novi razlog za strah, u našoj prošlosti ili budućnosti. Anksiozna osoba, slično kao i depresivna,  sadašnjost slabo percipira, dok su prošlost i potencijalna budućnost za nju riznica briga, pokajanja i potisnutih strahova. Anksiozna osoba će svakodnevno naći razlog za svoju strepnju, bez obzira na realno stanje situacije.

Tiha borba s unutrašnjim demonima je ponekad toliko intenzivna, da anksiozna osoba oseća pobedu kada, i pored jakog osećaja neprijatnosti, ipak uspe da napusti svoj dom, zonu komfora, jedini prostor u kojem se oseća potpuno bezbedno. Strašno je i ponekad nezamislivo šta sve anksiozna osoba može da izrežira u svojoj glavi, u samo nekoliko minuta. Strepi da će toliko toga poći po zlu, pa je svako napuštanje zone komfora za nju iscrpljujuće. Kada se ponovo vrati u bezbednu zonu, s prvim naznakama osećaja olakšanja, neophodan joj je toliko željeni mir i odmor od stalne mentalne tenzije. Anksiozna osoba kao da je u stalnom iščekivanju naredne stresne situacije, narednog lošeg iskustva, a nad tom strepnjom i teskobom nema kontrolu.

Dodatni problem s kojim se suočavaju anksiozne osobe je susret s novim iskustvima, upravo zato što nikad nisu sigurne šta sve može da bude okidač za njihovu anksioznost. Javlja se strah od svega novog i, zapravo, strah od straha: strah da će se ponovo osećati uplašeno, bespomoćno, u grču, kao i toliko puta ranije. Avanturistički duh anksioznih osoba znatno je sputan. Ponekad se budi stidljiva nada da će jednom uspeti da uživaju u životu radeći svakodnevne zadatke; zadatke koje ostali ljudi obavljaju u dahu, bez mnogo razmišljanja. Nekad je preteško sići u prodavnicu po osnovne potrepštine. Ako je to tiha bitka koju osoba bije u svojoj glavi, možete zamisliti težinu kojom nad njenom glavom prete ozbiljnije obaveze.

Ako imate kontakt s osobom koja je sklona napadima anksioznosti, verujte joj kada vam se poveri koliko stresan može postati neki svakidašnji zadatak: kupovina, vožnja, putovanje, kretanje u gužvi, kontakt sa strancima... Iako na prvu loptu deluje da možda preteruje, verujte da su njena osećanja, iako vrlo intenzivna, ipak verodostojna. Strah i strepnja, mada bez opravdanja utemeljenog u realnoj situaciji, zaista, u toj meri, postoje u njenom umu. Ukoliko želite da pomognete, dovoljno je da joj odvratite misli od stresnog događaja, razgovarate s njom i kroz razgovor, na neki način, zajedno proživite te trenutke, od kojih ona toliko strepi, a vama su obična svakodnevica. Pokušajte da ni na koji način ne omalovažavate njene strahove. Bitno je da ne insistirate na činjenici da nečije ponašanje nema smisla. U redu je da istaknate da ne postoje realni razlozi za strah, ali se potrudite da sagovornik ne oseća sramotu zbog onoga što oseća, jer je ono što oseća jedina i prava realnost za njega. U većini slučajeva i sama anksiozna osoba je svesna da realna opasnost ne postoji i nervira je što je u neprestanom grču. Ponudite joj razumevanje i opciju da vam se obrati kad god oseti potrebu za razgovorom.

Kada se osoba požali na anksioznost, bitno je saznati šta anksioznost za nju predstavlja. Da li je anksiozna samo taj dan, kraći vremenski period, i to zbog gomile problema i stresa s kojima se suočava. Možda svoju anksioznost ne može tačno da poveže s jednim stresorom, ali briga, neispavanost, pa čak i nepovoljne meteorološke prilike, kod pojedinaca, mogu uticati na osećaj strepnje i beznađa. Tada ne govorimo o anksioznom poremećaju, jer anksioznost ne traje dugo i jasno je naznačen kraj takvog raspoloženja: kada se osoba odmori i kada se stres prevaziđe. Napominjem da bilo kakav osećaj beznađa, pa čak i kratkotrajan, ne smemo nipodaštavati.
Anksioznost ne bi trebalo mešati ni s fobijama. Zapravo govorimo o sličnom osećaju, ali o strahovima potpuno različitog porekla. Fobije su strahovi koji se upravo vezuju za određene objekte, situacije, mesta ili aktivnosti (strah od otvorenog ili zatvorenog prostora, buba, zmija, letenja, visine, grmljavine, od prljavštine i zaraze...). Anksioznost nije vezana za određeni događaj, pa u tom smislu ostaje nekako misteriozna. Kod fobija znamo šta će i u kojoj meri izazvati osećaj straha i neprijatnosti. Kod anksioznosti je to ponekad potpuna nepoznata.

Ako neko kaže da je anksiozan zbog razgovora za posao, važnog ispita, obraćanja širokom auditorijumu ili skoka padobranom, to opet nekako ne potpada pod definiciju anksioznosti, jer je jasan uzrok straha. Kada se događaj konačno završi (a, možda čak i ranije), strepnja će popustiti. Mada, strogo gledano, po definiciji, trema pred ispit može se, u određenoj meri, posmatrati kao anksioznost. Zapravo govorimo i o strahu od nepoznatog (iako smo svesni koncepta ispita, ne znamo kako će ispit izgledati kod baš tog profesora) i o strahu od straha (da li ćemo opet proživeti slična, mučna, osećanja straha kao na prethodnim ispitima). Sad već duboko filozofiram... Sve u svemu, uzrok naše strepnje je poznat i znamo kada će anksioznim mukama doći kraj (čak i ako se ispit ne položi).

U slučaju da ste i sami osoba koja pati od napada anksioznosti, ne budite strogi prema sebi. Dajte sebi vremena koliko god je neophodno za obavljanje određenog zadatka. Ako deluje da vam je potrebno više vremena nego drugima da se psihički pripremite za neki važan događaj, ako vam je prijatnije kada ste satima pre polaska spremni za put, ako ne volite da budete u centru pažnje, ako vam buka, gužva ili skučen prostor podižu nivo anksioznosti, dozvolite sebi luksuz da ta dešavanja prilagodite svom ritmu. Naravno, tu postoji i začkoljica, skrivena kvaka, jer je vrlo tanka granica između prilagođavanja i podređivanja života svojoj anskioznosti. Granica je tanka, međutim jedna opcija predstavlja borbu, a druga predaju. Dakle, potrebno je naći meru u kojoj dopuštamo sebi da preduzmemo sve kako bismo se osećali prijatno, ali da, s druge strane, ne dozvolimo svojoj anksioznosti da nas potpuno parališe i preuzme kontrolu nad našim životom. Pravu meru nije lako naći, ali vremenom, kroz iskustva, bolje ćemo se upoznati i sami ćemo postati svoj spasilac.

Ukoliko smatrate da anksioznost ima značajan uticaj na sve ili većinu domena vašeg života, ako vas hendikepira i čini nesrećnima svakodnevno, savet je da potražite pomoć stručnjaka. Kroz razgovor i medikamente, zajedno ćete naći način da se suočite sa džangrizavim unutrašnjim demonima, koji su tu da sabotiraju vašu samokontrolu.

Sledeći put kada osetite da se anksioznost nakuplja i imate osećaj da se kidate po šavovima, udahnite duboko, obratite se osobi od poverenja i potražite stručnu pomoć. Koliko god vas neko drugi nazivao slabom, neprilagođenom, razmaženom osobom, niko osim vas nema uvid u vaš um i ne zna kako izgleda kada jedan naizgled beznačajan događaj, potpuno poremeti ravnotežu. Niste dužni nikome da se pravdate, da pokušavate da objasnite svoje neobjašnjive strahove, osim ako deluje da će vam to pomoći da ih prevaziđete. Nije sramota osećati strah, nije sramota strahovati od straha, jer je strah mentalni bol koji iscrpljuje.

Ono što je zaista bitno je da dozvolimo sebi da život krojimo po sopstvenoj mustri. Pružimo sebi priliku da budemo unikat. Ako se požurujemo, ako ne puštamo ventile za relaksaciju, ako uporno pokušavamo da se uguramo u tuđe šablone, anskioznost će da se nakuplja i kulminira. Kulminacija anksioznosti, često se manifestuje napadima panike, koji mogu biti vrlo neprijatni i zastrašujući. Ako nam se već čini da svet nije satkan po našem nacrtu, pomozimo sebi da se prilagodimo i na taj način da funkcionišemo, ali da ipak ostanemo dosledni i celi. Dozvolimo sebi sitne luksuze sopstvenog kaprica, bez osećaja griže savesti, jer je to način da povratimo kontrolu. Moramo da se prilagodimo svetu i pored strahova koje nam on svakodnevno servira. Težak je zadatak pokušati da se uklopiš bez da u procesu izgubiš deo sebe. Zato ćemo svom prilagođavanju dati vremena, sami sebi ćemo davati podršku, kako bi ceo proces prošao bezbolno.

Ako zamislimo sebe kao kocku u svetu okruglih kalupa, zaoblićemo svoje ćoškove taman toliko, da se uspešno uklopimo u zadati šablon.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.