Živimo u svetu koji sve više potencira fizički izgled. Reklame, mediji, paneli, filmovi, moda, kozmetička industrija, na sve strane se agresivno i invazivno propagira određen tip izgleda kao viši ili niži u odnosu na naše specifičnosti, na običnost i prirodnost. Sa druge strane, često možemo čuti da nije bitno kakav je neko spolja, već šta nosi unutar sebe.

Gde je ta zlatna sredina i koliko smo uslovljeni našim fizičkim izgledom kada je u pitanju ono što svi želimo, a to je ljubav?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Hajde da kažemo da izgled nije važan. Bitna je samo duša, bitan je karakter, osmeh, inteligencija, obrazovanje. I evo došli smo na prvi sastanak sa osobom koja nam se sviđa. Međutim, imamo 15 - 20 kilograma viška. Kipi nam salo preko kaiša. Ili nam je kosa masna. Ili zubi prljavi. Košulja neispeglana. Ili hulahopke iscepane. Ili su boje i materijali suknje i bluze estetski gledano totalno nespojivi. Možda smo doktorirali fiziku, možda smo urnebesno duhoviti, možda smo topli i meki na hleb da nas mažu, možda kapiramo te neke posebne stvari koje osobi sa kojom smo izašli veoma znače i oduševljeni su nama kao ličnostima, ali začudo ipak ništa od poljupca, varnica, dodira i leptirića. Suptilno smo strpani u frend zonu, dok se sledeći susret vešto odlaže do u nedogled. U čemu je problem? Problem je u tome što je naša spoljašnjost ogledalo naše unutrašnjosti. Ako imamo višak kilograma, a zdravi smo, relativno mladi i nismo nedavno rodili četu dece, mi šaljemo našom pojavom drugoj strani signal o našem karakteru. Taj signal šapuće sve vreme dok mi veselo pričamo neke lepe priče, on šapuće paralelno: 'Ne mogu da se kontrolišem kada nešto želim. To može biti ukusna hrana, ali i bilo šta (ili ko) drugi gde me ponese strast. Što znači da nemam integritet i čvrst karakter. Takođe, ne brinem dovoljno o svom zdravlju, pa neću ni o tvom zdravlju ili zdravlju buduće dece umeti da brinem.' Na podsvesnom nivou druga strana nas ne percipira samo kao neprivlačne fizički, već i kao slabe karakterno, samim tim i nepodobne, ma koliko bili jaki na drugim nivoima. Isto je i sa higijenom i urednošću. Sve to govori o našoj nebrizi o sebi, što dalje automatski govori o nebrizi kao univerzalnom principu naše ličnosti koja se može manifestovati na razne načine. Tako da čak i da zaključimo da fizički izgled nije bitan, on ostaje jednostavan putokaz i pokazatelj našeg unutrašnjeg stanja koje definitivno jeste bitno.

Hajde da vidimo neku sasvim drugačiju situaciju. Uredni smo, zgodni, zategnuti, upakovani kao sa reklame, vrhunski stil, brendirana odeća, boja sata se slaže sa bojom auta, prešminkani, sa silikonima, tonom pudera ili dobro zategnutog lica operacijama. Takođe možemo imati mnoštvo karakternih kvaliteta, snažan intelekt, jake diplome, izuzetno privlačnu prirodu, seksipil, harizmu i temperament, ali i u ovoj situaciji postoji paralelni signal koji šaljemo drugoj strani i koji suptilno šapuće uporedo sa našom osvajajućom ličnošću. A evo šta šapuće: 'Nesigurna sam i iskompleksirana osoba koja ekstremno menja svoj lični opis i prirodne karakteristike samo kako bi se dopala drugima. Ne prihvatam sebe, zavisna sam od odnosa sa nekim, živim za vezu i pijavičasto pripadanje drugom, na sve sam spremna zarad toga da se dopadnem. Tako isto postaću zavisna od bilo čega ili koga kasnije, jer sam zavisan tip ličnosti. Možda od hrane, alkohola, publike ili nekog novog partnera koji mi se dopadne. Ne smeta mi što me prolaznici tretiraju kao seksualni objekat, što mi se vide gaće kad se savijem, što svi dahću za mnom, što sam na izvolte svima, zapravo mi prija i hrani me naklonost mase. Mogu da budem tvoja, ali ostajem svačija, jer to je moj vazduh.' Signal može šaputati i ovo: 'Veoma mi je bitna spoljašnjost. Zato dolaze u obzir samo partneri koji imaju dosta para kako bih mogla sebi da priuštim brendiranu odeću i skupe detalje. Vrediš mi onoliko koliko je veliki tvoj račun u banci. To je prioritet. To je imperativ.' Signal može šaputati i ovo: 'Perfekcionista sam. Smeta mi svaki vid nesavršenosti i na meni pa i na drugome. Prolaziš upravo kroz moje filtere. I razmišljam koliko si škart, zato što ti viri jedan končić ovde oko ovog dugmenceta, zato što ti se nazire bubuljica pored čela, zato što su te cipele koje si obukla demode, zato što ti se sa jednog nokta malo ogulio lak. Težak sam. Leden. Bezosećajan.  Kod mene nema tolerancije, slobode i opuštenosti. Sve mora biti savršeno. Hodaj po ekserima. Po jajima. Da mi ugodiš. Da mi budeš perfektna. Samo perfekciju priznajem. Jer pogledaj - ja sam perfektan. Kod mene je sve savršeno." Ko ume da čuje sve ove signale, on postaje obazriv i udaljuje se. I opet dolazimo do istog zaključka: ako fizički izgled čak i nije bitan, on nam savršeno ukazuje na sve ono unutra što jeste i te kako bitno. Tako da zapravo jeste bitan.

Hajde sada da vidimo šta je sa onim aspektima koje ne možemo da menjamo. Svako od nas rođen je sa određenom građom tela, fizionomijom lica i visinom. I bili mi nemarni, prljavi, zapušteni ljudi ili zgodni, brendirani perfekcionisti, taj nepromenljivi deo našeg fizičkog izgleda ostaje ipak kao najvidljiviji i najjači fizički utisak nas samih. Na koje načine taj deo može da utiče na naš emotivni život?

Nažalost, živimo u nesavršnom svetu punom plitkih, surovih i nezrelih ljudi i dok odrastamo, dešava se da nas neko ismeva još u vrtiću ili razredu, da neće niko da sedi sa nama ili da niko neće da se smuva sa nama u tom ranom, osetljivom periodu, jer eto imamo tu i tu neku specifičnost, čudnost ili falinku na licu ili telu. Možda imamo lepšeg brata ili sestru pa i na taj način pogrešno stvaramo zaključak u mnogobrojnim reakcijama sveta da smo mi manje vredni. Postoje standardi lepote, spoljni i unutrašnji. Postoji određen estetski kodeks, nezavisan od spoljnih kriterijuma, a to je onaj prirodni impuls koji definiše nekog kao lepšeg i privlačnijeg od nekog drugog. I taj unutrašnji kodeks je često univerzalan. Na primer, skoro niko ne može reći da su Monika Beluči, Šarliz Teron, Kim Bejsindzer ili Natali Portman ružne. Iako su one vrlo različite među sobom. Dok se za neke glumice opet većina slaže da su nešto manje lepe ili lepe na neki svoj, poseban način. Kada stanemo pred ogledalo jasno možemo da vidimo, ako smo realni, gde se rangiramo po tom nekom univerzalnom estetskom merilu.

Gde nastaje problem? Problem nastaje kada se zaglavimo u iskustvu odbacivanja koja smo doživljavali zbog našeg izgleda u detinjstvu i mladosti, kada nas je društvo tretiralo isključivo kroz fizički izgled. Ako se zaglavimo tu, mi sebe nastavljamo da identifikujemo isključivo sa fizičkim izgledom, kao da drugi kvaliteti ne postoje. I tako ubedimo sebe da nemamo pravo na dodir, ljubav i naklonost. Jer su nas neki ljudi nekad davno odbacili, pošto im nismo bili dovoljno privlačni. Naravno, na podsvesnom nivou to sebe ubedimo i potom uskraćujemo sebi ljubav. Ako se nekom i svidimo, mi u to ne verujemo, pa pokušavamo da se smučimo toj osobi ili se nama smuče sve one osobe koje u nama vide nešto lepo, jer mi 'znamo' da mi nismo lepi, dok sa druge strane oni koji nas ignorišu, potcenjuju, odbacuju ili vide samo u frend zoni - za njih počinjemo da se vezujemo, za njima čeznemo, o njima maštamo, potvrđujući time iznova da nismo vredni ljubavi i da zaslužujemo odbacivanja. Rušimo sve realno lepo što možemo doživeti, vraćajući se neprestano u mišju rupu iluzija, čežnji i sanjarenja, jer je to rupa na koju smo jedino navikli, u kojoj smo rasli celu mladost kao ružno pače i u kojoj se jedino osećamo komotno. Dzabe nam krila labuda - intelekt, talenti, uspesi, mašta, energija, šarm, harizma. Mi sve to potcenjujemo, jer precenjujemo značaj svog fizičkog izgleda. Zato se zaglavljujemo u iskustvima odbacivanja i zato sebi ne dozvoljavamo fizičku bliskost i obostranu zaljubljenost birajući srcem nepogrešivo one koji nam je ne mogu ili ne žele dati, baš po modelu i uzoru svih onih koji su nas nekada tretirali samo fizički i otkačili.

Drugi način precenjivanja značaja svog fizičkog izgleda jeste da ne želimo da prihvatimo realnost svog izgleda.  Pokušavamo da dokažemo i sebi i svetu da smo fizički privlačniji nego što jesmo. I opet isto radimo - poistovećujemo cele sebe samo sa tim jednim aspektom sebe - svojim fizičkim izgledom. Njega ekstremno i ističemo. Potom se zaljubljujemo u znatno atraktivnije osobe, verujući da smo na njihovom nivou. Zaljubljujemo se u lepotice i lepotane, face, glumce, manekene, jer samo njihova naklonost može da nas zakrpi, dopuni, izniveliše našu fizičku prosečnost ili ispodprosečnost i jer nam samo njihova ljubav može dokazati da smo na nivou na kome zapravo nismo, ali insistiramo da sebe tako percipiramo. Dok, na primer, osobe koje su realno na našem nivou privlačnosti i koje nam pariraju fizički začudo i apsurdno percipiramo kao neprivlačne i zaobilazimo ih u širokom luku uz podsmeh. Koren ovih deluzija je takođe u bolnim iskustvima odbacivanja u detinjstvu, ali to ne želimo da priznamo, pa smo stvorili odbrambeni mehanizam putem nerealnog sagledavanja sebe, kako bismo mogli da za svako novo odbacivanje okrivimo drugu stranu, a ne to što imamo previsoke mete. Tako dolazimo do toga da su lepotice i lepotani zapravo veoma glupi ili im nešto psihički fali čim ne shvataju i ne padaju na našu 'neodoljivost'.

Naravno, može se desiti da osvojimo nekog znatno atraktivnijeg i to se često čak i dešava, ali evo kako. Ljudi koji su, da kažemo, ispodprosečno privlačni ili imaju neke uočljive fizičke falinke rano nauče da na svoj izgled ne mogu mnogo uraditi, ali se neki od njih ne mire sa tim da nađu nekog na svom nivou, da vole, budu voljeni i uživaju u bliskosti, već istrajno treniraju na velikom broju osoba suprotnog pola veštine zavođenja i manipulacije, kako bi osvojili baš one koji im po prirodnom poretku stvari ne pripadaju. To rade i svesno, ali i nesvesno, zaglavljeni u frustraciji zbog svoje nemoći i terani unutrašnjom histerijom da ipak budu moćni i premoste svoje datosti. Nije im cilj ljubav, već dokaz da mogu biti voljeni od svih, pa se stoga koriste raznim neprimerenim sredstvima samo da ostvare svoj cilj i da se na trenutak otisnu iz svoje inferiornosti i osete moćno, iznad, uspešno i ostvareno.  U moderno vreme veoma je čest slučaj zavođenja preko društvenih mreža na neviđeno. Ako intenzivno doposivanje proizvede zaljubljenost u drugoj strani, ako maštarenje i idealizacija potraju mesecima, gotovo je sigurno da ma kako taj neko izgledao u zbilji, nagomilane emocije zavedene strane će se sručiti na nju pri konačnom susretu, iako bi tako nešto bilo nezamislivo i nemoguće da su se najpre sreli, pa tek onda dopisivali. Tako da je vrlo moguće da se ljudi i sa različitih nivoa spoje. Međutim, takve veze su kratkog daha.

Zavedene osobe će se brzo ohladiti kada ih prođe prva zaljubljenost i uoče da im onaj ko ih je zaveo ne parira u fizičkom smislu. Ili će možda usled jače zaljubljenosti pokušavati da održe vezu, uprkos disbalansu, ali će ih velika psihološka nesigurnost manipulatora naknadno ohladiti. Naime, svako ko se koristi veštinama zavođenja, manipulacijom, smišljenim, planskim taktikama osvajanja - jeste po difoltu duboko nesigurna ličnost, jer ljudi sigurni u sebe nemaju potrebu da se dokazuju osvajanjem, oni znaju da su vredni i ne trebaju im trofeji tog tipa. Oni traže jednu osobu koja im odgovara da sa njom stupe u vezu i osnuju porodicu. I ne zavode, već se upoznaju, ponašajući se spontano i iskreno. Međutim, nesigurni ljudi idu u širinu i osvajaju na veliko raznim verbalnim tehnikama. Kada osvoje, pogaze plen i idu dalje. Jer je plen samim tim deplasiran i obezvređen kada je dozvolio sebi da padne na foru. Samo ono što ne uspeju da osvoje, dižu u zvezde. Tamo i gde uspeju da ostvare nekakvu vezu i uzajamnost emocija, njihova nesigurnost vrlo brzo počinje da guši i muči drugu stranu. Da li je varaju ili ljubomorišu, da li patetišu i guše svojim neprimerenim emocijama i dismisivnim ponašanjem ili postaju konfliktni i  potcenjujuci, manje je bitno. Nesigurnost ima mnogo lica, ali istu suštinu, koja hladi okolinu i čini da interesovanje i emocije one druge strane prestaje. Tako da su manipulativne tehnike jalova igra koja je osuđena na propast u perspektivi, kako god se okrene, ako želimo njome da dođemo do veze sa nekim ko je, da tako kazemo, liga iznad. Sigurni ljudi ne osvajaju, ne lažu i teže da ostvare ljubav sa nekim ko je njihov broj. Svakako da ima primera gde ljudi koji su različitih kategorija, klasa i ranga ostanu zajedno, ali tu obično igra ulogu nečiji deblji novčanik ili statusna moć, jer da nema toga, svako ipak prirodno i zdravo žudi za nekim ko mu parira, a ne ko je ispod i ko je nesiguran.

Šta se dešava kada prevaziđemo svoja traumatska iskustva? Tada najpre sebi dozvolimo uzajamnost, tj. odblokiramo se iz traumatskih iskustava u kojima smo bili odbačeni, tako da počnemo da se interesujemo za one koji se interesuju za nas u muško-ženskom smislu. Nema više ponavljanja priča iz mladosti kad su nam se smejali, okretali glavu ili u najboljem slučaju stavljali u frend zonu. Više ne gledamo ni sebe ni druge samo kroz fizički igled, tako da počinju da nam se sviđaju i osobe koje su na našem nivou privlačnosti, jer sa njima imamo razne druge dublje, nefizičke konekcije koje nam postaju mnogo važnije. Automatski dakle prestajemo da precenjujemo i svoj, ali i tuđ fizički izgled. Izlazimo iz začaranosti tom prizemnijom zonom.

Koji problem imaju ljudi nadprosečnog fizičkog izgleda? Ako smo jedni od njih, onda smo od najranijeg doba naučili da smo zbog toga posebni, da plenimo, skrećemo pažnju i često dobijamo razne benefite, komplimente, divljenja i idealizacije okoline. Ako smo dovoljno sigurni u sebe, imaćemo svoj mali svet svojih ljudi sa kojima ostvarujemo bliskost i neće nas remetiti, niti mamiti pažnja koju izazivamo sobom. Međutim, ako nismo dobili dovoljno ljubavi u primarnoj porodici i ako smo nesigurni, vrlo lako ćemo se navući na naklonost mase koju izazivamo. Postaćemo narkomani tuđe pažnje, a možda i vešti manipulatori zbog naočite prednosti koju smo genetski dobili. Pera će da nas redovno vozi kući, Mika da nam sredi za posao ili odradi naš deo, Žika da nas besplatno masira, oko nas će biti mnogo osoba suprotnog pola koje koristimo za ovo ili ono, mnogo drugova/drugarica, mnogo lakih paralelnih priča i kombinacija, ali samim tim sebi ćemo ugroziti šansu da nađemo onu jednu, pravu osobu sa kojom možemo nešto više izgraditi. A i ta potencijalna osoba zaobićiće nas u širokom luku ili ostaviti kada uvidi da nismo u stanju da budemo sami, postojani i lojalni, jer smo navučeni na garantelu ljudi koja nam se uvek tu negde nađe kad zatreba i praktično i emotivno. Ako smo pak u vezi, može se desiti da precenjujući značaj svog izgleda tretiramo partnera kao manje vrednog, tj. nekog ko je dužan da trpi razna naša iživljavanja ili zanemarivanja, jer smo mi eto zbog svoje lepote na nekakvom pijedestalu I imamo pravo na monopol i despotizam. Tako se naša divna prednost - lepota - ispostavlja ipak kao naše prokletstvo, oružije kojim nismo umeli da rukujemo, pa smo sami sebe urušili.

Fizički izgled, kao što vidimo, jeste važan, važno je da umemo da čitamo šapat signala iza nečije pojave, važno je da znamo kakve mi signale šaljemo drugima svojim izgledom, važno je uskladiti svoju spoljašnjost i unutrašnjost, ako želimo drugačije rezultate, mada će se oni sami uskladiti, ako krenemo izunutra da radimo na sebi. Važno je veoma i da sebe realno percipiramo i rangiramo u svetu u kome smo, zatim je važno da osvestimo traume koje smo imali zbog toga, kako bismo upravo mogli da se odblokiramo iz takvih iskustava, nađemo nekog nama ravnog, sličnog i na našem nivou, a zatim i dozvolimo sebi uzajamnost, kao i duhovnu bliskost i ono stanje u kome konačno shvatamo da fizički izgled uopšte i nije toliko bitan koliko konekcije u višim sferama. A važno je i da ne uništimo svoj ljubavni život svojim dobrim izgledom koji rasprodajemo svima okolo ili njime manipulišemo podcenjujući ostale. Fizički izgled jeste forma koja neraskidivo funkcioniše sa suštinom u nama i čini našu celinu. Ako ga pravilno shvatimo i ako shvatimo njegovu važnost i same sebe u tom smislu, to će nam pomoći da stvari na emotivnom planu profunkcionišu.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.