Gotovo svi doživljavamo razne vrste problema sa suprotnim polom. Raskidi, razvodi, preduge samoće i čekanja, razočaranja, izdaje, prevare, otuđenja, isprazne kombinacije, nezadovoljavajući odnosi i polovične varijante su svakodnevna stvar i suva, opšta, svačija realnost. Mnogo je saveta na sve strane. A sami sebe večito tešimo nekim zaključcima i instrukcijama za dalje. Međutim, retko se ljudi usuđuju da pogledaju stvarne i prave korene problema koji leže u davnim dešavanjima, tj. u detinjstvu. Uglavnom, mislimo da smo slobodni i da smo mi ti koji zdravorazumski biramo u životu sta želimo. Uglavnom verujemo da su susreti slučajni i da je sve stvar sreće ili znanja koje stičemo iz iskustva. Ali istina je malo kompleksnija. Jesmo mi slobodni da biramo, ali tek kad priznamo i uvidimo koliko smo zarobljeni definicijama ljubavi koje smo nesvesno napravili u detinjstvu i po kojima sve vreme živimo. Tek kada to osvestimo, možemo biti slobodni i da napravimo redefinicije i da izaberemo put koji zaista želimo, odupirući se svim tim podsvesnim konstruktima. 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Postoji više načina na koje smo ljubav definisali. Najpre smo se u najranijem dobu identifikovali sa roditeljem istog pola. Kako smo tada bili mali i bez kritičkog uma, majka (otac) nam je dakle tada bila sve i sva, alfa i omega, uzor ženstvenosti i ponašanja, biblija, zakon, idol, ono i onako što i mi treba da postanemo. Možda je ona sada drugačija, ali ono kakva je bila tada - to je za nas nesvesno postalo da i amin. Stručnjaci kažu da se dete skoro potpuno oformljuje do sedme godine života. Do tada, navršavaju se sve faze razvoja ličnosti.

Tako da ponašanje, stavovi, emocionalna pismenost, način komunikacije naše majke - sve je je to duboko pohranjeno u nama. Naravno, mi imamo svoju individualnost, ali se ona u mnogome oslanja na njenu. A što se tiče oca (majke) - on nam je postao prototip muškosti. Njegova priroda, karakter, ponašanje, stavovi, senzibilitet - to je naš neprikosnoveni ideal pravog muskarca - partnera. I sad - gde nastaje problem? Problem u odraslom dobu nastaje kada nismo u stanju da roditelje kritički posmatramo i kada ih i dalje idealizujemo kao mala deca. A to je veoma čest slučaj. Iako se mi možda često sa njima i sporečkamo i nadmudrujemo oko nečega, duboko u sebi oni su za nas i dalje ideal. No, idealnih ljudi nema. Svi imamo neke mane. Neki ih imaju više, neki manje.

Ali kada nekoga idealizujemo - mi tada nismo u stanju da njegove mane vidimo realno, već ih minimiziramo i oponašajuci tu osobu, samo ih ponavljamo i u svom životu. Te tako, ako je majka bila dominantna, jaka i nametljiva, i mi ćemo takve biti. Ako je otac bio slab, podređen, nestabilan, zaljubljivaćemo se u takve muškarce. Nešto će nas neodoljivo njima vući, ne shvatajući da mi naš primarni koncept muškosti nismo ni osvestili, pa samim tim ni modifikovali po sopstvenom slobodnom izboru. Ako je majka bila snishodljiva žrtva, uplakana i pasivna, a otac dominantan, kontrolišuće i zapovednički nastrojen, i mi ćemo postati takve žene vezujuci se za takve muškarce. Medjutim, stvari nisu uvek tako jednostavne kao u slikovnici. Jer ih mnogi detalji mogu zakamuflirati. Npr. naš je otac možda lomio stvari po kući, bio bog i batina i otvoreno agresivan. Mi smo rešile da po svaku cenu ne izaberemo takvog čoveka. Našle smo nekog mirnog, tihog, finog lika koji ni mrava ne bi zgazio. Ali će nas taj mirni i tihi muž suptilno zlostavljati preteranom kontrolom, ljubomorom, posesivnošću ili nam nabijati osećaj krivice i stida za sve čega se dohvatimo prekorevajući nas ili će nas na neki sasvim kultivisan način podcenjivati, ismevati, zanemarivati ili prevoditi žednu preko vode. Aktivnu agresiju iz detinjstva zamenile smo pasivnom. Spolja nam se čini da nismo ponovile model naših roditelja, već da smo birale sasvim suprotan tip muškarca, ali suštinski - ponovile smo istoriju nepogrešivo. Opet smo žrtve, uplakane i pasivne, nemoćne da se izborimo za sebe, svoju slobodu i svoje emocionalne potrebe, dostojanstvo i prava. Iako su polje i sfera dešavanja sasvim drugačiji. Mnoge stvari mogu biti drugačije. Naš partner može biti uspešan, a otac neuspešan.

S obzirom i na generacijski jaz pa i spoljne kulturne, društvene i političke promene, možda nećemo uopšte moći da povučemo paralele izmedju njih dvojice. Ali ono što je najvažnije je da provalimo tu jednu, glavnu, tananu nit koja ih povezuje uprkos svim razlikama. Možda je naš otac pio, nikada nije bio kući ili je mnogo putovao, a možda je naš partner stalno tu, naizgled veoma prisutan i porodičan čovek bez ikakvih poroka, ali je mentalno odsutan, zatvoren, stalno igra igricu ili je na fejsu, zanemarujući živu konekciju i komunikaciju sa svojom porodicom. U samoj biti - oni su isti. Možda je naš otac bio rasipan i lenj, večito bez stalnog posla i para, a naš partner je možda baš vredan, poslovno veoma uspešan i ambiciozan, ali je škrt, težak za pare i ekstremno štedljiv. Suštinski - oni su isti. Sa prvim nije bilo para, a sa drugim su pare pa stalno pod ključem i opet ih nema za život. Možda je naš otac imao stalno ljubavnice i zanemarivao je našu majku. A naš partner nam je veran i uopšte nije švalerski tip muškarca. Ali recimo - zavistan je od posla. I opet nas zanemaruje. Da li je to ljubavnica ili posao - mi smo sve jedno u zapećku. Da li u seksualnom smislu ili u emotivnom, kada se izdignemo nivo iznad - isto je. U suprotnom polu, ako je majka bila hladna, često odsutna ili emocionalno distancirana, privlačiće nas hladne žene, sebične i svoje. No, mogu nas privući i udaljene, tudje, nedostupne žene. Iako su one možda veoma tople i davajuće same po sebi, one će biti nepristupačne nama lično. A ako nam i postanu pristupačne i približe nam se, neobjašnjivo ćemo se hladiti od njih, jer nam bliskost i toplina zapravo podsvesno ne prijaju i nisu u iskonskom konceptu naše idealne zene, iako te komponente na svesnom nivou želimo u odnosu. Ako je naša majka bila osetljiva, slaba, poročna, nestabilna, nezrela, takve ćemo žene i nalaziti. Imaćemo potrebu da ih lečimo, spasavamo i negujemo. Možda će njena slabost biti zakamuflirana diplomama i jakim atributima, ali suštunski, mi ćemo tražiti neku ranjenu ženu kojoj smo potrebni. Ako ona u međuvremenu ojača, ozdravi i postane samostalna, to će naprasno početi da nam smeta i podsvesno ćemo je ometati u razvoju kako bi ostala slaba, podređena i zavisna od nas. Jaka i svoja žena nas plaši, strana nam je i neprivlačna. Tako dolazimo do toga da mi možda nekad svesno i biramo suprotnost od našeg oca/majke kako ne bi ponovili roditeljske greške, ali naša podsvest je našla zaobilazan način da izabere opet - istost. I tu se savršeno vidi koliko su krajnosti najbliže jedna drugoj, koliko praviti kontraskript na osnovu spoljnih elemenata ličnosti ne pije vodu i koliko samo veoma duboka introspekcija, psihoanaliza i samosvest mogu da nam pokažu koje to tačno i precizno niti vučemo iz prošlosti u sadašnjost.

Drugi način na koji smo ljubav definisali jeste sam odnos naših roditelja. Brakova ima raznih. Ali ono što smo mi gledali u detinjstvu - to je postao temelj našeg koncepta ljubavi i partnerskog odnosa. Možda su se naši roditelji u međuvremenu razveli i sada žive drugačiju vrstu braka. Možda su ostali u braku, ali sa starenjem promenili odnos, postali međusobno bliskiji, topliji, povezaniji ili ravnopravniji. Možda su sada sami. Možda nas je odgajio samo jedan roditelj. Ali ona vrsta odnosa koju su nam predstavili u najranijem dobu, u prvih 7 godina - to je u nas ugravirano kao ideal, cilj i ono pravo što odnos treba da bude. Možda mi intelektualno i svesno uviđamo šta tu nije valjalo, možda tačno znamo kakav odnos želimo, ali podsvest će nas nepogrešivo vući ka tome da baš tu vrstu relacije od tada sa nekim ponovimo. Ako su naši roditelji bili u formalnom braku, slabo komunicirajući, retko pokazujući nežnost jedno prema drugom i retko provodeći vreme zajedno, ali su spolja skladno funkcionisali, to u našoj glavi pravi sledeće definicije ljubavi: Ljubav je i kad smo dva sveta. Ljubav je i kad smo samo formalno zajedno. Ljubav ne mora biti bliskost. Ljubav je kad nema duhovnog i emotivnog jedinstva. Ljubav je priča za malu decu. Odrasli mogu da žive zajedno i da se ne vole i to je sasvim ok. Sa takvim definicijama mi krčimo put kroz život i nalazimo partnere. Biće nam bitno iz kakve je partner kuće, da li ima para, šta vozi, ima li stan, da li lepo izgleda, da li ima fakultet, koje je struke, odakle je, koliko ima godina. Ali će nam mnogo manje biti bitno imamo li o čemu da pričamo sa tom osobom, da li volimo sličnu muziku i filmove i da li je ta osoba religiozna ili ne. Možda će nas ta duhovna distanca povremeno tištati. Ali ne toliko da raskinemo sa tom osobom ili da se ne spojimo sa njom, kad nam već sve one po nama najvažnije, formalne, stvari savršeno odgovaraju.

Možda su se naši roditelji tukli. Naša definicija će biti: nasilje je ok. Deo je ljubavi. Te ćemo tako trpeti nasilje ili sami biti nasilni. Možda su naši roditelji živeli kao brat i sestra, u odvojenim sobama, nikad ili retko intimni, bez muško ženskih poljubaca, zagrljaja i strasti. Naša definicija ljubavi će biti: seks nije ni važan, bitno da smo srodne duse ili da se lepo slažemo ovako praktično. I sve to što je našim roditeljima verovatno smetalo i bolelo ih u tom odnosu, ali su se vremenom navikli i nisu nam pokazali svoju frustraciju, smetaće i nama, boleće i nas u našim novim relacijama i pozicijama, ali nećemo moći da se odupremo autoritetu modela koji iz nas samih diktira dešavanja i drži konce. Negde ćemo patiti, ali ipak ostajati tu gde smo, jer se to gde smo uklapa u našu definiciju ljubavi.

Čak i da napravimo potpuno suprotan scenario, vratićemo se na isto. Jer svaka krajnost nekoj faličnosti, jeste faličnost, kao i svaka inicijalna faličnost – i vodi urušavanju i nedostatnosti, a ne punoći i lepoti odnosa. Suprotnost formalnom braku bez mnogo emocija biće intenzivno emotivni odnosi bez forme, strukture i temelja. Suprotnost bratsko-sestrinskom braku i odnosu biće izrazito čulni odnosi, promiskuitet, relacije čiji je akcenat na seksu i strasti ili relacije u kojima iz iks ipsilon razloga ne može doći do fizičkog kontakta. Suprotnost braku punom nasilja biće samački život ili odnos gde se ljudi nikada ni oko čega ne raspravljaju, što je moguće jedino ako potpuno podredjuju svoj ukus i volju drugome ili ako su veoma distancirani i otudjeni, što je opet nasilje nad sobom ili drugim svoje vrste, jer čoveku je ljubav potrebna. 

Međusobna komunikacija naših roditelja nam je takođe postavila temelje naših komunikacijskih stilova i to ne samo sa partnerom, nego sa svima oko nas. Ako su se roditelji međusobno vređali i ponižavali, nama će to biti blisko i normalno. Bilo da to trpimo ili činimo. Nećemo ni osećati da je to nešto previše ružno. Ako su se suptilno nadmetali, spuštali, takmičili, nabijali jedan drugom krivicu, ucenjivali se ili podcenjivali jedan drugom rad i trud - to opet postaje naš način da se izborimo za sebe. Umesto da pohvaljujemo, saosećamo, pozitivno motivišemo i ohrabrujemo druge, mi ćemo negativnim i nipodaštavajućim komentarima ili ignorisanjem uvek pokušavati da izdejstvujemo za sebe neku umišljenu pobedu i da se na taj način ističemo. Nećemo umeti da saradjujemo, dogovaramo se, bodrimo jedan drugog, budemo jednaki u različitosti, već ćemo u  svakom odnosu videti front u kome se dokazujemo.

I na kraju, osećanja koja su preovlađivala u našem detinjstvu i poruke koje su nam roditelji indirektno poslali o nama samima - u najvećoj meri nas definišu.  Tražićemo onog partnera koji će nam potvrđivati sliku o nama koja nam je data u amanet da je čuvamo. To uopšte ne moramo biti pravi mi. To može biti iskrivljena slika nas koju su nam roditelji nesvesno i nenamerno nametnuli svojim ponašenjem pre svega, a ne rečima. Možda su nam stalno govorili da nas vole, kupovali nam skupe igračke, vodili na divna letovanja, upisivali u prestižne škole. Ali nisu pričali sa nama dovoljno, nisu nas gledali dok se igramo, nisu nam se smešili, nisu nas grlili i ljubili. Naš zaključak biće da nismo vredni kao osobe. Naše osećanje biće osećanje zanemarenosti,  usamljenosti, neshvaćenosti, neprimećenosti, podcenjenosti i nebitnosti. Osoba u koju se zaljubljujemo u odraslom dobu biće osoba koja će nas na neki sličan način tretirati.

Prema onima koji nas cene, vole, koji nas razumeju i posvećuju nam pažnju začudo nećemo osećati ništa posebno, iako će nam biti dragi i poštovaćemo ih, ali ćemo se zato ludo zaljubiti u nekog ko nas ne šljivi 2 posto. Jer nam je to osećanje zanemarenosti blisko, poznato, naše i težimo da ga ponavljamo u nedogled tokom života. I zato što nam je urezana neverbalna poruka roditelja da baš toliko pažnje i zavređujemo i zaslužujemo. Ni malo više. Dzabe što mi znamo da to nije tako. Dzabe što mi i patimo od te zanemarenosti. Ta pozicija sa kojom smo srođeni nas magnetski vuče da u njoj budemo zanavek i podsvesno se emocionalno vezujemo baš za osobe koje će da nas održavaju u toj poziciji. Možda su te osobe negde uvek tu, naše, ali nas ipak tretiraju kao nebitne. Ako su nam se roditelji pak previše posvećivali, gde mi okom, tu oni skokom, ako su nam ispunjavali svaku moguću želju, bdeli nad nama, prezaštićavali nas, svijali uz sebe kao bebe, ugadjali nam do iznemoglosti, bili fokusirani na nas 300 posto, kupovali nam sve živo, ako nismo mogli da dišemo od njihovog svevidećeg oka niti da odrastemo od njihovog ušuškavanja i nege, naš stav o nama samima biće da smo mi otelotvoreno božanstvo kome samo treba ugađati, diviti mu se i dvoriti ga. Uporedo sa tim, bićemo i veoma nesigurni, jer nam nije omogućeno da se osposobimo za samostalan život, bilo fizički ili emotivno.

Poruka koja nam je poslata je dvojaka: jesi božanstvo, ali si i nesposoban, inferioran i faličan, jer zašto bismo te toliko nadgledali, umesto da te malo pustimo na miru da sam ojačaš. Od te nesigurnosti raste potreba da se umišljeno božanstvo još jače ističe kako bi zakamufliralo taj osećaj faličnosti i nekompetentnosti sa kojim smo rasli. Pronalazićemo u budućnosti partnera koji je spreman da održava sliku našeg božanstva, koji će ekstremno da se daje, da ugadja, da radi oko nas i za nas bez potrebe da mu bude i približno tome uzvraćeno. To je za nas ideal ljubavi. Iako to ljubav nije. Iako će druga strana patiti do pucanja, pa ćemo je izgubiti,  ili će nam biti dosadna i nezanimljiva, jer je inferiorna toliko da tu razliku nadomešćuje jedino tim velikim  trpljenjem i ugađanjem. Ali, opet - idal. Koji nas tišti često. Ali je naš i blizak nam i jedino poznat. 

Prezaštićavanje u detinjstvu često izaziva i revolt, prezir prema odnosu kao pojavi i gađenje na bliskost, zajednicu i intimnost bilo sa kim. Te tako nastaju samodovoljni samci, samougadjajuća i veoma samostalna ostrva za sebe, nesvesna da su samo davno opečena o preteranu, neadekvatno produženu blizinu roditelja, pa zato beže glavom bez obzira na sve sto im primiriše na neku dublju, izvesnu i realnu relaciju. Poruka koju su usvojili na osnovu osećanja iz detinjstva jeste: blizina je smor i gušenje. Oni mogu biti u površnim vezama, u paralelnim vezama ili sasvim sami, ali suštinski - oni su preplašeni od situacije da su potpuno i predano jedan na jedan sa nekim, jer se boje da će ta osoba da ih preplavi sobom kako je to nekada majka činila. 

A ako su nas roditelji večito kritikovali, ispravljali, krivili, potcenjivali i omalovažavali u ime najboljih namera za nas, ambicija i velikih planova ili iz sopstvenog perfekcionizma - naš stav o samima sebi biće: nisam dobar i moram mnogo da se trudim i izgaram da bih dokazao i sebi i svetu da valjam. Osećanje koje smo usvojili je osećanje nedostojnosti, stida, nepodobnosti. I tako mi nesvesno tražimo osobu koja će nas tako tretirati, koja će mnogo tražiti i očekivati, kojoj ćemo morati da se dokazujemo, večito je iznova osvajamo, kojoj nismo podobni, ali ćemo mi ogomnim trudom, žrtvama i ulaganjima da pokažemo kako smo je ipak vredni.  Oni koji nas prihvataju takve kakvi jesmo neće nam biti interesantni. Jer oni ne održavaju nama blisku sliku nas samih kao nepodobnih. Biće nam interesantni samo oni koji imaju zahteve i veoma visoke kriterijume koje večito podižu taman kako mi upravo postignemo ono što su od nas naručili. Time održavamo osećaj nedostojnosti na koji smo navučeni, potvrđujemo stav da nismo dovoljno dobri koji nam je urezan i ostvarujemo definiciju ljubavi koja je ta da se za nju treba mnogo boriti i žrtvovati kako bismo je zaslužili.

Primera ima milion. Ovo su samo neki od njih. Takođe ima i milion kombinacija među njima. Ono što je suština jeste da osećanje sa kojim smo rasli težimo da ponavljamo u beskraj sa uvek novim i novim osobama. A da indirektna poruka koja nam je tada jednom davno poslata postaje definicija nas samih i ljubavi kao pojave i da ćemo pronalaziti i vezivati se za tačno one osobe koje će nam tu definiciju o nama održavati, bez obzira što to možda uopšte nije tačno, bez obzira što mi nismo ni bezvredni, ni nebitni, niti smo božanstvo, niti nepodobni. Medjutim, samo će nas oni koji održavaju svojim ponašanjem tu našu iskrivljenu sliku o nama i samo oni koji nam iznova izazivaju osećanja sa kojima smo srasli - samo će nas oni duboko emotivno uzbuđivati i poticati. I tu je problem. Patićemo možda, neće nam biti jasno zašto se nismo vezali za nekog drugog i boljeg, ali nećemo moći iz svoje uloge, jer je ona uprkos svoj našoj patnji - naš lični izbor i po našem je iskonskom ukusu.

Kako se iščupati, kako biti slobodan? Pa moguće je. Ali tek kada dobro osvestimo koje su to tačno dimenzije u kojima ponavljamo model naših roditelja, tek kada potpuno uvidimo možda kontraskriptove koje smo napravili, a koji suštinski opet ponavljaju ista stanja i pozicije u kojima smo davno bili, tek kada potpuno shvatimo koje to definicije imamo o samima sebi i o idealnom partneru, koliko su one realne, a koliko se baziraju na našim roditeljima i njihovim porukama, tek kada shvatimo sa kojim smo to osećanjima rasli koje želimo da ponavljamo u nedogled sa novim ljudima - tek tada možemo da iskoracimo iz matriksa i predodređenosti i da iz pune svesti odlučimo da napravimo neki zaokret. Što je jača naša svest, što bolje uviđamo veze između prošlosti i sadašnjosti, što nam je jasnija naša jedinstvena pozicija, što bolje kapiramo koliko smo dan danas zarobljeni dešavanjima od pre nekoliko decenija, to ćemo biti sposobniji i spremniji da se pomerimo iz ležista i načinimo konačno neki pokret po sopstvenom izboru, po svesti i želji, a ne po utvrđenoj mapi i učaurenoj u podsvesti. Sama istina spasava nas. Pogled u nju i fokus na njoj. No, ona veoma brzo bledi pod silinom navika i duboko usvojenih šemi, ako sebi dozvolimo da je pustimo i da nam iščili iz uma, ako je ne zgrabimo i ne zadržimo u svesti, ako je ne pročešljavamo svaki dan i ne donosimo odluke iz nje. Ona gasne i mi nastavljamo da bauljamo po mraku, vraćeni u nesvesnost, u standardna opravdanja i krivljenja sudbine, okoline, društva, prilika i drugih ljudi.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.