Kada neko blizak umre, situacija je vrlo jasna: život je ugašen, te osobe više nema; ostaje samo beživotno telo, koje s poštovanjem prepuštamo zemlji, a dušu nebu. Sve je toliko kristalno jasno, da su informacije svedene na tačan datum, sat i minut rastanka s našim najmilijim. Ishod je neminovan, kao i naše tugovanje. Međutim, možemo li za osobom žaliti i dok je ona živa? Možemo li oplakivati žive?

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

 

 

Socijalne norme utiču na naš stav o tome na šta polažemo pravo, šta je ispravno, a šta nije, šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo. Socijalne norme definišu način na koji se suočavamo sa situacijama, promenama i problemima. Zahvaljujući upravo njima, ne moramo obijati glavu danima da bismo konačno odlučili kako da pristupimo nekome ko je doživeo gubitak. Nepisano pravilo nalaže da se izjavi saučešće, pošalje telegram, poseti groblje... Socijalne norme ne pomažu kada gubimo nekog emocionalno i psihički. One su ograničene na materijalne i „stvarne“ gubitke; gubitke koji nastaju tako što, ironično, postaju neopipljivi.

Šta je dozvoljeno, a šta nije, u sivoj zoni socijalne svesti?

Ako socijalne norme ne pomažu u suočavanju s problemom, jedno je sigurno: problem je personalan i individualan i kao takvom bi mu i trebalo pristupiti. Ono što osećamo je stvarno, nevezano za naš ili tuđi stav o tome koliko je to ispravno ili moguće. Ako nešto osećamo, to je istina i za nas i za svet. S tim u vezi, ako osećamo da smo nekog izgubili ili ga gubimo, iako je on živ i zdrav, takvo osećanje je realnost.

Slična, ali ipak bitno drugačija situacija je kada je neko blizak terminalno bolestan. U takvim slučajevima, mi, svesno i podsvesno, oplakujemo dragu osobu i pre kraja. Naš um se prilagođava novonastaloj situaciji tako što nas unapred priprema na izvesno. Takav način razmišljanja ne isključuje nužno nadu u ozdravljenje. To je, jednostavno, trezven segment našeg racija, koji je, istovremeno, i prva linija mehanizma odbrane u suočavanju s neželjenim ishodima. Osećanje olakšanja kod bližnjih, kada neko ko je dugo bolovao podlegne bolesti, ne sme biti propraćeno stidom i krivicom. U ljudskoj je psihi da empatiše sa drugim ljudima i da ne želi da prolongira tuđu patnju.

Međutim, oplakivati možemo i nekog ko nije smrtno bolestan, ko je tu, a kao da nije. Nekoga ko nas je duboko razočarao, nekoga ko se lažno predstavljao i na taj način nas povredio, nekoga ko je usled psihičkih bolesti promenio svoje karakterne osobine, nekog koga smo jednom znali i voleli, a sad kao da gledamo stranca. Takvi gubici su van svih socijalnih radara, ali ih osećamo i, samim tim, oni su stvarni. To što je neko i dalje fizički prisutan, što je pred nama i delom igra svoju ulogu, ne znači da mi ne možemo da oplakujemo svoj, vrlo personalan i za nas izolovan, gubitak.

Ključni momenat je kada sami sebi dozvolimo da uočimo takav gubitak i damo sebi vremena da žalimo, jer nas okolina na to neće podsetiti. Introspekcijom omogućavamo sebi da priznamo da je to što osećamo zapravo žaljenje za nekim ili nečim što više ne postoji. Mi žalimo za onim što je ta osoba nama predstavljala, žalimo za našim odnosom, koji je neželjeno promenjen. Zbog toga je ovakvo žaljenje vrlo lično, individualno i često nailazi na nerazumevanje okoline.

Svi imamo potpuno pravo, čak i obavezu, da osluškujemo sopstvena osećanja, čim ona počnu da naviru. To je preventiva lavini emocija u slučaju da naša zaštitna ograda napokon popusti i tone neistraženih osećanja sruče se na nas. Vrlo je hrabro suočiti se sa sopstvenim osećanjima.

Koliko god kod nas bilo uvreženo mišljenje da pravi muškarac neće zaplakati niti pokazati emociju, istina je da je taj „pravi muškarac“ takođe i prava osoba i uglavnom nije lišen emocionalne inteligencije. Suočavanje s gubitkom kojeg nije svesna ni okolina, vrlo je samosvesno i oslobađajuće. Oslobađajuće je s aspekta da smo konačno spremni da žalimo, jer smo prihvatili gubitak kao nešto što se zaista desilo, iako je okolini možda promaklo. Naše je potpuno pravo da oplakujemo svaki odnos koji je izmenjen ili se pokazao kao lažan.

Ukoliko smatramo da osoba za kojom žalimo nije nestala u nepovrat, opravdan je napor da pokušamo da reanimiramo odnos.

Otvoren razgovor ponekad ume da bude plodonosniji nego što smo se nadali. Međutim, ako je bliska osoba svesna promene i ne želi da se vraća na staro, ukoliko je povratak na staro, usled psihičke bolesti, nemoguć, ili smo sve vreme bili manipulisani da osobu i odnos pogrešno percipiramo, naše oplakivanje može biti podjednako stvarno i bolno kao kada tragično izgubimo nekog voljenog.

Nekima pomaže da se teatralno oproste od te „bivše“ osobe. Budući da sahrana nije opcija, pristupamo najbolje što možemo, s obzirom na situaciju: brišemo poruke i kontakte, odlažemo uspomene u kutije, pišemo i cepamo pisma (jer papir podnosi svu bol), puštamo balone (jer vetar odnosi tugu)... Iako neki od ovih postupaka deluju pomalo detinjasto, i te kako mogu da pomognu našoj psihi, jer se kroz nešto konkretno, suočavamo  s nečim apstraktnim.

Dok žalimo za našom dragom, živom, a oplakanom osobom, možemo, istovremeno, pokušati da prihvatimo tu novu osobu i dodelimo joj novu ulogu. Promena uloga svakako je neminovna u životu: dok mi odrastamo i ojačavamo, a naši roditelji stare i postaju slabiji ili dok naše dete raste, a mi starimo. Nekada su životne okolnosti takve da se pojedine uloge i odnosi menjaju iznenada i nevezano za anticipirani tok stvari. Naš je zadatak da se takvim promenama prilagodimo.

Naravno, postoje i one osobe koje izigraju naše poverenje, u koje se duboko razočaramo i koje „pokopamo“ u svojoj glavi. Tada često besom zabašurimo potrebu da žalimo za jednom osobom i jednim odnosom (koji je, koliko god realno bilo lažan, za nas bio stvaran). Imamo pravo da žalimo i za živima, ako ti živi, onakve kakve ih poznajemo, nestaju pred našim očima.

Ono što vam mogu obećati je da je najteži trenutak kada se suočimo s našim gubitkom, kada prihvatimo da nam je potrebno vreme da žalimo, vreme da zacelimo. Posle toga, nastavljamo da gradimo odnos oko tog saznanja, možda s nešto više opreza i nešto manje poverenja, ali uvek nastavljamo dalje. Ako osećate da nekog gubite, ako vam podsvest šalje upozoravajuće signale, vreme je da prihvatite stvarnost kakva jeste i iz nje izvučete najviše što možete: pokušaj da reanimirate odnos, prihvatanje drugačije osobe i novog odnosa, ili, jednostavno, pouku za ubuduće.

Nešto novo i drugačije ne znači nužno i nešto loše.

Međutim, žaljenje za nečim što je postojalo, a sada više ne postoji, je najprirodnije osećanje. Dozvolite sebi da osećate, dozvolite da plačete ako nekog gubite, dozvolite sebi da oplakujete gubitak osobe, odnosa, uloge...

Budite dobar domaćin svojim emocijama i dozvolite im da dišu i onda kada, racionalno, ne deluje da je to neophodno.

Ono što osećate je neodvojivi deo vas.

Ono što osećate je vaša realnost.

Ako je vaša realnost da gubite nekog ko je drugima živ, a za vas emocionalno umire, vaše je pravo da svoj gubitak žalite i oplakujete.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.