Svaka ta naša urođena ili stečena fizička mana, dobija više naše pažnje u toku dana nego delovi tela kojima smo zadovoljni. Uvek proveravamo da li šiške prekrivaju naše veliko čelo, da li salo „kipi“ iz pantalona ili suknje, da li grudi „beže“ iz bluze, da li je haljina dobre dužine, da sakrije „o“ ili „x“ noge ili onu upornu proširenu venu. Toliko vremena u toku dana potrošimo na te nedostatke, a najradije bismo da ih nema i da se o njima uopšte ne priča. Mislimo da naše mane umarširaju u prostoriju i pre nas, okarakterišu nas i oboje kod ljudi, po sopstvenom, pogubnom, šablonu. Pitanje je da li je zaista tako? Vide li nas ljudi onako kako mi sebe vidimo u ogledalu?

Kada neko svaku temu o fizičkom izgledu prokomentariše kao površnu, ja ga smatram površnim. Zašto? Zato što je potpuna objektifikacija nečijeg izgleda, isključivo kao zaštitnog omotača unutrašnjeg, važnog dela ličnosti, površna. Naše telo je mnogo više od graničnika između nas i sveta koji nas okružuje. Ono je i naše platno, naša autobiografija i najbolji svedok. Govoriti o fizičkom izgledu kao bitnom aspektu naše ličnosti nije banalno, jer izgled utiče i na ponašanje, na samopouzdanje, na izbore. Fizički izgled je bitan. Niko nikad nije pisao o psihičkom izgledu.

Počnimo od lica. Lice je naša ulaznica, pozivnica, uputnica. Licem u lice ostvarujemo prvi kontakt uživo. Karakteristike lica mogu da odražavaju naše karakterne osobine. Ako to, pak, nije tako, pokušavamo da što bolje uravnotežimo svoje unutrašnje ja, sa onim koje prezentujemo okolini: menjamo frizure i boju kose, stavljamo ili skidamo pirsinge, isprobavamo različite ramove naočara, koristimo određenu šminku na određeni način... Lice je i mesto boravišta nekih od najistaknutijih fizičkih nesigurnosti: krivog osmeha, nepravilnih zuba, velikog nosa, klempavih ušiju…

Zatim, naše telo. Telo često zna da bude izdajica, pa odaje tajne koje ne želimo da podelimo. Odaje po koji kilogram viška, mlitave ruke, opuštenu zadnjicu, neravan stomak, nesavršenu kožu, neugledan ožiljak. Pa, onda, odaje naše urođene, Bogom dane, nedostatke: krive noge, čudnu građu, široka ili uska ramena, prevelike ili premale grudi, neujednačenu pigmentaciju, ravna stopala...

Svaka ta naša urođena ili stečena fizička mana, dobija više naše pažnje u toku dana nego delovi tela kojima smo zadovoljni. Uvek proveravamo da li šiške prekrivaju naše veliko čelo, da li salo „kipi“ iz pantalona ili suknje, da li grudi „beže“ iz bluze, da li je haljina dobre dužine, da sakrije „o“ ili „x“ noge ili onu upornu proširenu venu. Toliko vremena u toku dana potrošimo na te nedostatke, a najradije bismo da ih nema i da se o njima uopšte ne priča. Mislimo da naše mane umarširaju u prostoriju i pre nas, okarakterišu nas i oboje kod ljudi, po sopstvenom, pogubnom, šablonu. Pitanje je da li je zaista tako? Vide li nas ljudi onako kako mi sebe vidimo u ogledalu?

Ako pitamo nekog bliskog, sumnjamo u njegovu objektivnost. Ako niste introvert, kao ja, možete pitati slobodne prolaznike. Za mene je to jedno veliko ne, pa nastavljam dalje strogo teorijski. Dakle, da li će me potpuni neznanac doživeti na isti način kao što ja sebe doživljavam u ogledalu? Odgovor je jednostavan - neće.

Prvi razlog je taj što mi sebe viđamo svakodnevno. Dakle, toliko smo već poznati sebi, da svakodnevno biramo na šta ćemo da se fokusiramo. Mogli bismo da se fokusiramo na fizičke kvalitete koje kod sebe cenimo, ali onda ne bi bilo zabavno. Uglavnom ćemo se fokusirati na svoje nedostatke: kako danas izgledaju, da li možemo da ih prikrijemo, zamaskiramo... Da li je osoba koja nas vidi prvi put u životu već naviknuta na naš izgled i fokusirana isključivo na naše mane? Naravno da ne. Primetiće i blistav osmeh i lepe oči i pune usne. Istini za volju, primetiće verovatno i veliki nos, klempave uši ili uočljiv  ožiljak. Jednostavno će im pridati mnogo manji značaj nego što mi to činimo, jer nije isključivo na njih fokusirana.

Drugi razlog leži u tome što je odraz u ogledalu odraz glumca. U ogledalu ne vidimo odraz sebe dok smo udubljeni u razgovor, dok nesvesno, nervozno, vrtimo prstima pramen kose, dok poskakujemo u hodu, dok se mrštimo gledajući film ili dok maštamo gledajući u daljinu. Naša percepcija nas samih je netačna i potpuno izvučena iz konteksta. Mi ne vidimo sebe onako kako nas drugi ljudi vide. Vrlo površno sami o sebi zaključujemo, odvajajući fizičko od psihičkog i takvim potezom objektifikujemo sami sebe. Nanosimo sebi nepravdu. Mi smo kompletni, mi smo celina. Nažalost, jedino sami sebe ne možemo da doživimo na taj način. Imamo sliku u glavi kako taj kompletan paket izgleda, ali joj nikada ne smemo u potpunosti verovati, jer je ta slika knjiška definicija subjektivnosti.

Ono što svakako ne smemo da zanemarimo je naša percepcija nas samih. To je izuzetno bitna tema i bitan aspekt psihičkog zdravlja. Međutim, sada smo orijentisani na razliku između samopercepcije i načina na koji nas doživljava okruženje.

Nerealno je očekivati da će nas svaka osoba doživeti na isti način. Polazimo od ideje da smo svi individue, sa međusobnim razlikama i sličnostima, koje nas i čine jedinstvenima. Ono što mi možemo da učinimo je da se fokusiramo na rad na sebi, na svoj fizički i (da i ja upotrebim ovaj termin po prvi put)  psihički izgled. Ako već imamo fiksaciju na neku fizičku manu i posvećujemo joj i previše vremena, potrudićemo se da je sebi prezentujemo na najbolji mogući način i da je nekako uključimo u taj kompletan paket.

Ne smatram da je vrhunac ljubavi kad nas neko voli zbog naših mana, a ne uprkos njima. Ali, možda naiđemo na osobu ili osobe kojima će biti simpatične pegice oko nosa ili malo klempave uši ili, da, neujednačena pigmentacija kao posledica lupusa, previše ravan i velik nos, premale oči za taj isti nos, kratke noge i čudni palčevi na nogama (pogađate, ovo poslednje su moji kvaliteti).

Sledeći put kada se zagledate u neku nepravilnost, neujednačenost, nesimetričnost, setite se da kroz lupu gledate samo skicu jedne osobe. Tek kada zakoračimo u društvo, ta skica dobija boje i oživi. Živimo u jedinstvu svog psihičkog i fizičkog bića; to je jedino biće kojim raspolažemo, biće podložno izmenama i dopunama. Na nama je da prihvatimo sebe na neviđeno i verujemo bližnjima koji nas vide u celosti.

Nego, ekstroverti, šta kažu ti prolaznici?

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.