Većina ljudi danas zaglavljena je u potpunoj besvesti o pravoj realnosti međuljudskih relacija u svom životu. Jednostavno - negiraju stvarnost. I za druge i za sebe imaju uvek isti odgovor: sve je ok. Sa roditeljima je sve dobro. 'Vole me i brinu o meni, kako i ne bi, pa rodili su me.' Ako je partner u pitanju - dobro nam je, sve je kako treba, idemo na more svake godine, imamo decu, živimo zajedno, seksamo se, dakle - to je to - ljubav, šta drugo. Ako su sami, opet je sve kako treba. Čekaju onog pravog i evo samo što nije. A uvek je pravi onaj sledeći koji tek treba da naiđe, a ne onaj koji je tu. Ili je taj pravi zapravo neko koga već znaš, neko poseban, ko se igrom slučaja baš trenutno nešto i ne javlja, živi neki svoj život, juri uveliko druge ribe ili je već oženjen, ali evo samo što nije - sazreo/shvatio/vratio ti se/javio se/oženio tebe. Srešćemo se negde slučajno, sudbina će nas spojiti i mora tako biti, jer pobogu, volimo se. 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Ljudi koji negiraju stvarnost pričaju neretko o svemu drugom, sem o odnosima. O noktima, farbama, jeftinim, a lepim haljinama, tašnama, turističkim destinacijama, poslu...Sve što je na površini i prozračno. Ili pričaju o odnosima, ali iz svog iskrivljenog, bajkovitog ugla u kome su stvari onakve kakve uopšte nisu. Čovek može čak na trenutak pomisliti da uopšte nije loše biti na taj način slep. Prosto uživaš. Ali cvrc!

To samo tako deluje. Iza te zavese besvesti čuče raznorazne psihosomatske i autoimune bolesti, depresije, nesanice, gojaznosti, panični napadi, kompulsivnosti i zavisnosti koje non stop podsećaju da nešto ipak debelo tu škripi i da nije u redu – ne bi li se trgli i osvestili. I koliko god se ,,siromah'' ljubavi lagao da je ,,bogat'' i da je sve navodno sjajno, on fakat niti uživa, niti poseduje, niti je uopšte i primirisao lepotu, dubinu, složenost i šarenolikost čitavog kosmosa onoga što zovemo odnosom ljubavi između dva bića, ma koja vrsta ljubavi da je u pitanju.

No ipak, neki uspeju da pronađu mali skriveni izlaz iz ovog iluzornog stanja od sapunice i najednom progledaju. Ali kada progledaju, sledi im jedna baš teška faza. Ni malo sapunjava.

Faza besa. 

Skinuvši ružičaste naočare, izašavši  iz matrixa, sišavši sa bine na kojoj su vrteli pesmicu ,,Don't worry, be happy''  i po prvi put ugledavši svet onakav kakav on jeste, zaprepašćeni su. Frapirani. Užasnuti.

Majka zapravo nije puna ljubavi, nežna, saosećajna, podržavajuća. Ume da bude čak i zavidna na njihov uspeh. Spušta ih. Omalovažava. Podsmeva im se. Guši ih. Ili im ne da pravo na sopstveni izbor. Sebična je. Zahtevna. Manipulativna. Nabija im krivicu. Na kompleksima i problemima sa samopouzdanjem koje vuku kroz čitav život mogu zapravo njoj zahvaliti.

A tek partner. Pa to je sve samo ne ljubav. Otkrili su prevaru. Ili se suočili sa tim da nema međusobnog razumevanja. Koškaju se oko svega. Otuđeni. Dva sveta. Seks je po navici i rutini, ni izbliza onakav o kakvom sanjaju. Ili je svake prestupne. Romantike i pažnje ni od korova. Dolaze do prostog zaključka da je njihov partner jedno drsko, raspusno, samoživo govedo. Gde su im bile oči kad su izgovarali ono prokleto ,,da''. Jezivo.

Samci prestaju da uživaju u svojoj raskalašnoj slobodi i postaju kivni na svoje bivše do ispadanja vena i žila iz kože dok ih opisuju. Bivši partneri su ti koji su krivi za sve, što su propustili ovu ili onu priliku ili što ne mogu više nikoga da vole. Muškarci su u toj perceptivnoj fazi uglavnom stoke, švaleri, manijaci, izdajnici, lažovi, prevaranti, a žene su kučke, kurve, sponzoruše, bolesnice, folirantkinje. Samo što dalje od ludaka - parola je koju vrte neprestano. Sa kim god novim da izađu, ne valja im, nije to to, ne uklapa im se u njihovu sliku onog pravog muškarca/prave žene. I najmanja mana ili čudnost miriše im na budući pakao.

Svet, ljudi, roditelji, muvanje, brak, ljubav, bivši ili sadašnji -  ništa nije onako kako su hteli, zamišljali, planirali. Ništa. I baš su besni. Iako mogu biti stalno nasmejani i veoma prijatni.

Evolutivno gledano - bes je naprednija faza od negiranja. Ali je veoma nezgodno ako se zaglavite tu.

Niko vam neće valjati. Ništa vam neće biti dovoljno dobro. 
Kontakte ćete seći po kratkom postupku.
Sa majkom ili ocem prekinuti svaku komunikaciju i odseliti se daleko.
Bivše veze i propale varijante blokirati i prelaziti na drugu stranu ulice ako ih kojim slučajem negde sretnete.
Prijatelje koji vam i najmanje stanu na žulj, otpisaćete kao da nisu ni postojali.

I živećete tako u besu. Sami i nesrećni. Ili sa nekim, a u večitom ratu. Jer se ništa i niko ne uklapa u vaš ideal, san, fantaziju. Svi su ili dosadni ili potencijalno zli ili vas maltretiraju ili hoće samo da vas prevare i iskoriste ili vam se zbog ovoga ili onoga ne uklapaju u već zacrtanu skicu vašeg zivota. Mane i problemi su pod lupom, a za vrline i prednosti ne postoji taj teleskop koji bi ih registrovao. Sa jedne strane postoji rigidna, perfekcionistička iluzija o tome kako bi neko ili nešto trebalo da izgleda, a sa druge strane se nalazi bljutava, dosadna, suva ili rogobatna realnost.

No, pametni se izbesne u toj fazi koliko im treba, a onda nađu stepenište odatle i pređu na nov nivo.

Taj nivo zove se preispitivanje. 

Ljudi koji se preispituju shvataju da je život u besu život u jednoličnoj i jednostranoj iluziji crno belog sveta, isto kao i život u negiranju realnosti.

Oni shvataju da je i ta majka imala svoju majku od koje nije naučila u potpunosti šta je ljubav, pa samo ponavlja njen model. Oni shvataju da i sami nose loše klice u sebi i da će ih već sutra njihova deca osuđivati za njihove greške. Oni shvataju da mnoge majke, a ne samo njihova, imaju probleme sa manifestacijom ljubavi na ovaj ili onaj način.

Da je većina sveta manje ili više bolesna. Da postoje drugačije kombinacije mana i vrlina koje su isto ili još više nepodnošljive.

Oni gledaju širu sliku.

Vide dug istorijski kontekst određenih psiholoških i patoloških paterna, kulturni milje u kome su, društvo i njegove nepisane imperative u celini, porodično stablo, razne geopolitičke uticaje na porodicu kao formu i najposle - vide sami sebe - sasvim nesavršene u celom tom gustom mozaiku svega i svačega.  

Oni vide da je njihov bračni partner ljudsko biće od krvi i mesa, sa svojim hirovima, potrebama, navikama, fazama, patologijom, stanjima, vaspitanjem i ideološkom pozadinom baš kao što su i oni sami. Oni vide kako svojim raznolikim ponašanjem i načinima mogu donekle i ponekad veoma snažno uticati na promenu njegovog ponašanja. Vide kako kad samo stoje i očekuju nešto da dobiju, ne dobijaju ništa, ali kada se potrude da to dobiju, onda i dobiju.

Oni se preispituju, počinju da shvataju svoju odgovornost.

Oni razmišljaju o bivšim partnerima i prijateljima. Uviđaju da su u mnogome i sami grešili. Stiskali i ljubomorisali ili mislili previše na sebe. Bili impulsivni, nezreli, posesivni ili grubi.

Oni razmisljaju o sadašnjim opcijama. Uviđaju da tu ima mnogo kvalitetnih ličnosti kojima bi mogli dati šansu. Razmišljaju da se odreknu jednog dela svojih perfekcionističkih mapa i da donekle naprave kompromis sa manje bitnim stavkama.

Međutim, idući hodnikom preispitivanja i vlastite odgovornosti dolaze neminovno do toga da u neke odnose vredi dalje ulagati i da imaju perspektivu, ali da neke odnose ipak moraju završiti, preoblikovati ih, svesti na neku minimalnu meru ili ih staviti u sasvim sporednu fijoku.

I tada po prvi put počinju da osećaju tugu.

Jer shvataju da nešto moraju pustiti i preboleti, da bi mogli da idu dalje, u neke nove pobede. Da moraju da precrtaju sav svoj trud i ulaganje u neke ljude i napišu: bilo je uzalud. 

A to je najteže. Odreći se sopstvenog ulaganja. Proglasiti ga uzaludnim. I tako dolazimo do tuge. Tuge za gubitkom. Gubitkom sebe u propalom projektu, gubitkom svog vremena, energije, emocija i truda za nekog, a i gubitkom tog nekog, samog tog odnosa i svega lepog što je sa sobom nosio. 

Vreme je da se isplaču. Sada su napokon spremni da se istinski oproste od onih sa kojima put ne mogu nastaviti. 

Shvataju recimo da je majka takva kakva je. I da tu nema rešenja. Ni promene. Ni nade. Moraju napraviti distancu ili drugačiju formu odnosa, prestati sa razgovorima na određene teme ili čak potpuno. Otrgnuti se od uticaja. 
Ili, na primer, uviđaju da njihov partner uprkos svim tehnikama asertivnosti koje primenjuju sa njim i uprkos svoj dobroj volji i naporima - ipak ostaje u biti takav kakav jeste i da - ili će ga prihvatiti takvog i prestati da očekuju da će se naprasno i suštinski promeniti, ili će morati da ga napuste i nađu nekog drugog, više odgovarajućeg partnera.
Shvataju da su njihove bivše ljubavi ili umišljeno sadašnje, a praktično nepostojeće - takve kakve su, završene ili nepostojeće i da ni prošlost, ni sadašnjost, ni njih same ne mogu promeniti. Taj neko ih prosto nije dovoljno voleo i hteo identično onako kao što ni oni sa nekim drugima nisu mogli i hteli ništa dublje i duže, jer im nije to bilo to, uprkos možda i obostranim emocijama. I to je fer. I niko nije tu kriv. I što je učinjeno, potvrđeno, zapečaćeno i provereno više puta kroz tok vremena - to postaje već neoboriva istina. Tužna i bolna možda. Ali istina.

Putevi su se razdvojili, mostovi srušili, kilometri, izbori, postupci i godine učinili svoje. Nad takvim srušenim carstvima možemo se samo na kraju dobro isplakati.

A onda, jednom, ako se ne zaglavimo u tom tugovanju, kada bol popusti i suze presahnu, više nema ni novih hodnika, ni skrivenih vratanca u uglu, ni stepeništa. Samo shvatimo da se nalazimo na jednom širokom proplanku prepunom cveća koji gleda na udaljene planinske vence, ogromna prostranstva sa svih strana i nebrojena jezera i reke prosute po njima.

Taj raj zove se - prihvatanje.

Prihvatili smo majku takva kakva je. Nemamo više potrebu da je menjamo, ni da besnimo što je takva kakva je, niti da plačemo što je takva kakva je, niti više sabiramo njene mane i vrline. Ona je ona - baš takva kakva jeste. I mi smo zauzeli stav u odnosu na to. Vidimo realno njene mogućnosti i limite, potpuno smo ih svesni i pomireni sa njima. Ne bežimo na drugi kontinent samo da je ne bismo nikada više sreli, niti izbegavamo susrete sa njom na stepeništu. Ne svađamo se, ne raspravljamo. Ako je bolesna, bićemo tu, naći ćemo joj se. Ako nas pozove na ručak, odazvaćemo se, u onoj meri u kojoj znamo da će nam to prijati. Ona nas više ne guši, niti nam njene reči remete naš unutrasnji, duševni mir i mišljenje o samom sebi. Znamo ko smo i šta smo, ma šta ona mislila ili rekla za nas. Jer smo se izbesneli što je takva kakva je i jer smo je preboleli i odtugovali, a i vidimo je u širem kontekstu.

Našeg partnera prihvatili smo onakvog kakav jeste. Shvatili smo da želimo da provedemo život sa takvim čovekom, bez obzira što smo u nekim sferama različiti i po nekim pitanjima imamo različite stavove. Nalazimo način da funkcionišemo i da se fokusiramo na ono što nam je zajedničko. Ili smo pak shvatili da to ne želimo. Ali ne pokušavamo da ga ukalupljujemo u naše šeme. Znamo tačne limite i dimenzije tog odnosa i prihvatamo ga - ostavljajući ga kao partnerski odnos ili ga pretvarajući u prijateljski.

Bivše ljubavi smo odbolovali i prihvatamo ih u svom srcu takve kakve su - kao bivše - sa lepim sećanjima na detalje koje smo sa njima proživeli. Oni su sastavni deo našeg minulog života i srca i iz dragih uspomena sa njima crpimo inspiraciju uz setan smešak. One nas više ne sputavaju da nastavimo dalje, da se zaljubljujemo i volimo ponovo, ne opsedaju nas po snovima, niti nas uslovljavaju svojom specifičnošcu da tragamo baš za identičnim takvim ljubavima. Slobodni smo od prošlosti, upravo prihvatajući je takvu kakva je. 

Pomiriti se sa nekim ili raskinuti sa nekim trajno, u glavi, a ne samo formalno - za oba ta postupka nam je potrebno isto - da prihvatimo tu osobu takvu kakva jeste.

Tek kada je prihvatimo, tada smo slobodni da je svesno izaberemo da korača sa nama, da svesno doziramo taj odnos onako kako nam odgovara ili da ga prekinemo. Dok želimo da nekoga menjamo, mi robujemo perfekcionističkoj iluziji. Ali kada ga prihvatimo - postajemo slobodni da ga biramo ili ne.

Tako da je i za zajedništvo i za rastanak uslov isti - prihvatiti nekog takvog kakav jeste. 

Dok negiramo probleme i hvališemo se kako je sve kul kod nas, mi ni ne vidimo šta je po sredi, odbijamo i da primetimo, a kamoli da prihvatimo. Mi živimo laž, kao gnojava bubuljica ispod sloja pudera. Dok besnimo što ljudi nisu onakvi kakvi bi trebali biti po opštem ili našem ličnom merilu, pa ih kažnjavamo, demoniziramo, blatimo, podsmevamo im se ili bežimo od bliskosti, jer niko nije idealan i savršen - mi se vrtimo u začaranom krugu nerealnih očekivanja i frustracija.

Dok plačemo nad propalim šansama, izgubljenim dušama, završenim ljubavima, roditeljima nedoraslim zadatku, tužnim detinjstvom - mi smo i dalje u bolnoj iluziji da bi svet trebalo da je drugačiji, pravedniji, bajkovitiji, ali eto nije.

Ali kada dozvolimo sebi da prođemo sve ove faze ne zaglavljujući se ni u jednoj od njih - tada dolazimo do prihvatanja.

I tada tek možemo dalje. Slobodni od iluzija negiranja, besa ili tuge. Tada vidimo realno stanje stvari, pravimo izbore, pronalazimo naše pravo mesto pod Suncem i naše prave ljude. I tada smo konačno slobodni. Za zrele ljubavi, za prirodne, a ne usiljene distance i za neke nove, lepe odnose.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.