Nijedna vrsta nasilja ne treba da bude prećutana, predstavljala ona psihičko, fizičko,sajber ili akušersko o kome ćemo danas pričati. Sigurna sam da je bar jedna od vas to prošla i bila žrtva nasilja, ili ste bili svedok istog. Trudnoća i donošenje novog života bi trebalo da bude bajkovito iskustvo sa srećnim završetkom za sve. U narednim redovima ću vam pričati o svojoj trudnoći i  procesu prirodnog porođaja.

Kolumnu piše: Milica Tomić

Vođenje trudnoće 

Bila sam prisutna jednog momenta u čekaonici ginekologije dok je moja sestra imala zakazan pregled.

Radnice na šalteru su bile izuzetno neprijatne i drčne, čak i prema trudnicama koje su čekale i po dva sata na pregled. Zamišljala sam kako bih se ja osćala da sam trudnica koja mora da sedi satima na neudobnim stolicama. Radio je ginekolog koji je bio jako ljubazan i prozivao je žene koje su u odmakloj trudnoći, koje jednostavno ne mogu ceo dan čekati na pregled. Sa druge strane, u drugoj ordinaciji radio je ginekolog kod koga je svaki pregled trajao kao večnost i bio je jako bučan. Ceo razgovor se mogao čuti u čekaonici. Još tada sam rekla sebi da neću nikada voditi trudnoću na tom mestu jer sam se tamo osećala kao niži sloj. 

I, došao je taj dan, saznajem da sam trudna na čudan način o kome ću vam možda pričati neki drugi put.

Odmah sam zakazala privatan pregled poučena iskustvima drugarica i rodbine. Doktorka je uvek bila fina, davala je najbolje savete i ohrabrivala me u svemu. Na svaki zakazan pregled sam bila primljena tačno na vreme, dočekana osmehom i pitanjem kako sam. Zaista se nisam plašila odlaska i svaki put bih bila srećna da vidim i čujem otkucaje srca svoje bebe.

Zar nije u tome i poenta trudnoće, da se ne brinemo i budemo sigurni u svog ginekologa? Celu trudnoću sam išla tamo, ali je porođaj morao da se obavi državno. Spremala sam se na to, ali znala sam da će sve proći u najboljem redu.

Početak kontrakcija 

Po preporuci ginekologa, čekala sam da kontrakcije budu konstantne na 3 minuta i da tad krenem u bolnicu. Krajem avgusta, dok sam šetala gradom, osetila sam jak i tup bol.

To je trajalo nekoliko sekundi, ali meni je to bila cela večnost. Sve mame koje su prvi put rađale znaju kakva je zbrka tad u glavi. Pribrala sam se i počela da gledam na sat kako bih ispratila kontrakcije. Došlo je vreme, pozvala sam muža i krenuli smo ka bolnici. Svo vreme sam sebi govorila da je u redu i da će sve proći samo da izguram.

Primljena sam u bolnicu i došao je dežurni ginekolog pošto ja nisam imala svog. Tražio je da se skinem kako bi me pregledao i da sednem na ginekološki sto. Taj pregled neću nikada zaboraviti! Bio je jako grub tokom ginekološkog pregleda,toliko da više ni kontrakcije nisam osećala. Obratila sam mu se i rekla da mi nije zaista prijatno na šta je on odgovorio da ćutim i ne opirem se. Ja možda nisam smela da reagujem pomeranjem, ali je moje telo tako reagovalo u tom bolu.

Nakon pregleda, odlučili su da me zadrže jer će porođaj krenuti za nekoliko sati. Prebacili su me u sobu i priključili CTG. Celu noć sam bila sama, a kontrakcije su tada bile mnogo jače. Nikog nije bilo da bar da savet, nigde nikog. Povremeno je dolazila babica koja je samo uzimala papir sa CTG-a i onda bi otišla. Oko 6 sati dolazi drugi dežurni ginekolog i pregleda me gde će ustanoviti da će porođaj ubrzo krenuti. Za razliku od prvog, ovaj doktor je bio fin i ulivao je poverenje. Vidite da nije uvek sve crno!

Nakon pripreme, klistiranja i upisivanja podataka, krenula sam u porođajnu salu.

Tamo su babice bile sjajne, pune empatije i za svaki vid pomoći. Stvarno sam bila oduševljena njima iako nisam to mogla da pokažem usled nesnosnih bolova. Već sam bila dovoljno otvorena za porođaj i telo je samo krenulo da gura bebu. Od babica sam dobila odgovor da nikako ne guram jer doktor neće još doći. Pomislila sam da je lako reći, ali teško uraditi. Da li oni uopšte znaju da to nije samo do mene? Majka priroda uvek čini svoje.

Videle su da od doktora nema ni traga, a beba je krenula, morale su da me same porode. Posle nekoliko minuta pojavljuju se dva nova doktora i jedna babica. Jedan od njih mi je držao noge, nova babica mi je stiskala ruke i u svom tom bolu sam bila paralizovana. Na moje pitanje zato mi drže noge i ruke, odgovor nisam dobila. U tom trenutku nisam htela da trošim i to malo energije što mi je ostalo i usresredila sam se na bebu. Drugi doktor koji je stigao u isti čas je iskoristio priliku i stiskao mi je stomak do iznemoglosti. Taj prizor ne bih poželela nikome! Reči koje su bile upućene meni kao ženi koja se porađa, koja je tad najranjivija su strašne. Okarakterisali su me kao bezobraznu i nesposobnu za sve. Samo sam želela da vidim svoje dete živo i zdravo. To se i desilo. Posle svih patnji,rodila sam svoje sunce u svoj toj tami.

Nisam znala da su mi radili epiziotomiju, iskreno,nisam ništa osetila. Nakon porođaja dolaze srednjoškolci koji su na praksi kako bi me ušili. Napominjem da ni jednog trenutka niko nije pitao za dozvolu. Da priča bude još gora, svako od njih je stavljao po jedan šav. Anestezija je odavno prošla,a oni su me i dalje ušivali. Ta bol je gora od samog porođaja. Na samom kraju ove priče ja sam izašla srećna sa svojim detetom i to mi je bilo najvažnije.

Svedoci smo sve učestalijeg akušerskog nasilja i zbog toga se žene ređe odlučuju na trudnoću. Svaka žena koja donosi život ima pravo da bude tretirana kao kraljica.Cilj ovog teksta nije da se buduće trudnice i mame uplaše i da daju određenu svotu novca privatnim ginekolozima. Moj cilj je da se probudi svest ljudi i doktora koji su tada jedina podrška porodilji. Činite dobro i dobro će vam se vratiti! 

Kolumnu piše: Milica Tomić