Odrastanje na Balkanu stvoriće od vas snalažljivu osobu koja je spremna da se zalaže ze sebe, iznova dokazuje pred nadređenima i ponosi se svojim korenima. Poslodavci će vam opisivati kao neumornog radnika, a porodica vašeg muža pričaće da ste pedantni. Vi ste neumorni, svet se iščućava odakle vam snage za borbu sa klijentima, pospremanje kuće, pripremu hrane, učenje sa decom, trening - pa vi samo što  ne stojite dok spavate!

Zašto uopšte ležite dok spavate?
Mogli bi i to da promenite!

Pardon, da promenimo, sve mi balkanske žene.

Kolumnu piše: Minja Miljuš

Sindrom balkanske žene sada je već dobro poznat među psihoterapeutima i predstavlja duboko potisnut osećaj krivice, tako da kritikujemo sebe svaki put kada odmaramo.

Ovde na Balkanu decu rađamo i smatramo, onako porodično - jednoglasno, neupotrebljivim sve dok ne odrastu. Pa tako svaki vid odmora, samosvesnosti, igre, maženja ili lenškarenja u krevetu osuđujemo - tako da se dete oseća beskorisno. Posebno je ovo ponašanje izraženo kod tinejdžera i adolescenata - jer, šta će tako dugo u krevetu i pritom zatvoreni sami u sobi?!

Sada moramo zaći malo dublje u svest, tačnije u onaj drugi deo ledenog brega.

Bilo bi odlično kada bi to isto dete, tinejdžera ili adolescenta nakon kritika uposlili u polju, dvorištu ili bašti kao što su radile naše prabake i stvarale izuzetno jake i samostalne generacije. Problem je u tome što živimo u stanovima i naše dete nema u čemu da nam pomogne, a i kad im mi dolazimo nervozne sa posla, želimo što pre da završimo sa kućnim obavezama.

Obično majke imaju priliku da ravnopravno uključe svoje dete u realan život, tako da doprinese i preuzme na sebe određene kućne obaveze. Detetu bi rad u kući, posebno u tinejdžerskim danima, pomogao da se oseća kao deo zajednice, razvija samopouzdanje, timski duh i empatiju, što stručnjaci toplo poreporučuju.

Međutim, dragim balkanskim majkama lakše je da same skuvaju dobro poznat obrok, jer nemaju strpljenja da objašnjavaju recept i obrišu radni sto koji će dete zasigurno dodatno  isprljati. Ne samo radni sto, treba posle obrisati i pločice u kuhinji, pod i šporet- a ko još ima vremena za to? I to nakon tako iscrpljujućeg radnog dana?!

Mi na Balkanu rađamo decu ali nemamo vremena za njih, samim tim dete se ne oseća dostojnim članom porodice jer mu ne pružamo priliku da stekne nove veštine. To dovodi do toga da se dete oseća izolovano i beži u ugao sobe, kako bi se odmorilo i na trenutak zaboravilo probleme.

Međutim kako smo mi usled ekonomske krize i pritiska porodice zaboravile da odagnamo osećaj griže savesti i nezadovoljstvo prenosimo na dete - tako da se oseća loše kada odmara, a nesposobno kada nam pomaže u kuhinji.

Praktično, oseća da je bezvredno!

Dete kasnije tokom puberteta pokušava da pronađe grupu u kojoj će osetiti pripadnost i validaciju, a od nas ponovo dobija kritiku da je konstatno sa drugarima.

Kritika , kritika, kritika!

Čini da odrastemo u čoveka koji smatra da nije dovoljno vredan uživanja, svih životnih radosti i generalno života.

Kako zaslužiti ljubav, pitanje je koje nas muči tokom celog života?

Kroz rad, razume se! - to je obrazac koji smo naučili u primarnoj porodici i koji postaje transgeneracijska trauma.

Tako da postajemo super žena koja ne može da sedne i da se opusti, koja briše, kuva, radi, pere i sprema do kasnih večernjih sati. A onda godinama kasnije plače i ne može da veruje da ju je muž prevario, nakon svega što je učinila za porodicu. Muža smatra nezahvalnim, nije cenio čiste tanjire, želeo je odmor na plaži sa svojom ženom.

   Kolumnu piše: Minja Miljuš

Kao kolumnista treblo bi da predstavim sebe, mada ja smatram da me moje kolumne predstavljaju. Onako kako me vi kroz njih vidite - to sam za vas!

A za sebe?

Za sebe mogu da kažem da sam zaljubljenik u život, komunikaciju, pisanu reč, ples i jogu. Po struci ekonomista, po hobijima kozmetičar, a po trenutnom poslu urednik, kolumnista i marketing asistent.