Razmišljam o tome kako smo naučeni da čekamo velike stvari. Čini mi se da ljudi daju sebi za pravo da iskažu emocije samo kada se desi nešto veliko, onda se zatiču, vesele ili rasplaču. Čula sam na desetine ljudi koji se pitaju zašto se baš njima dogodila određena stvar, kao da je ona pala sa neba, kao da nije posledica načina života koji vode i na koji su navikli. Sa druge strane, čujem i mnogo pozitivnih vesti kroz koje se provlači sumnja u sebe, u svoje kvalitete, poput '' Ne mogu da verujem da sam unapređena! ,, . Opet, kao da se za to unapređenje nisu trudili mesecima, godinama... i tako osluškujući okolinu shvatam koliko kao narod sabotiramo sami sebe.

Proces je uvek isti, samo se različite grupe ljudi okupljaju i čude nekoj novoj '' velikoj stvari ,, .

   Kolumnu piše: Minja Miljuš

Pitam se da li je reč o kolektivnom nesvesnom? O učenju koje prihvatamo od malih nogu da svakodnevnica nije bina.

Svakodnevnica prolazi, svakodnevnim osećanjima ne treba posvećivati pažnju jer nas opterećuju. Takav stav nije produktivan, jer se osećanja nakupljaju u našem telu, u duši i u odnosima sa ljudima koje volimo.

Možda je rezultat ovakvog, naučenog procesa, bol koji osećate u leđima, napetost, anksioznost?! U takvim trenucima najlakše je pobeći od sebe, neki od nas će usmeriti pažnju na ukus svoje omiljene kafe i razgovor o drugim ljudima dok će drugi iznova kupovati različite komade garderobe kako bi pronašli trenutak sreće.

Znate šta se onda dešava?

Počinjemo da objašnjavamo svojoj okolini kako  je neophodno to što činimo, kako nas to jedino čini srećnom. Postajemo robovi materijalne stvarnosti, prolaznosti.

Duboko u sebi svi znamo da spas nije u spoljašnjosti!

U narednim godinama žene ostaju sa tračevima i punim ormarima, a muškarci sa praznim čašama iza sebe. Sputavajući svoju unutrašnjost, sebe u svakodnevnici, ranjavamo dušu toliko da oboljevamo. Ukoliko ne oboli telo onda će se poremetiti socijalni kontakt sa okolinom. U svakom slučaju završićemo nesrećni.

A ne mora tako i sami znate da ne mora!

Sve što nam je potrebno za sreću leži u ovom trenutku, u svesnoj sadašnjosti. Reč je o zagrljaju, osmehu, zracima sunca koji miliju naše lice, dobre misli, iskren razgovor, opuštanje i tako svakog dana. 

Svakog dana, sve dok ne uvidite koliko vam je život lep ili bar dok ne shvatite da postoje najmanje dva, tri rešenja za svaki problem koji vas muči.

Sada vidite da jedino što trebamo postići i moramo održati jeste svakodnevna svesnost!

   Kolumnu piše: Minja Miljuš

Kao kolumnista trebala bih da predstavim sebe, mada ja smatram da me moje kolumne predstavljaju. Onako kako me vi kroz njih  shvatate to sam za vas!

A za sebe?

Za sebe mogu da kažem da sam zaljubljenik u život, komunikaciju, pisanu reč, ples i jogu. Po struci ekonomista, po hobijima kozmetičar a po trenutnom poslu urednik, kolumnista i marketing asistent.