Anksioznost je reč koja se nekako odomaćila, ali malo ko zapravo zna šta ona znači. Mada je to često slučaj sa opisivanjem emocija. Probajte da opišete ljubav ili sreću (verovatno bi zvučalo kao neka definicija iz Kefalice). Ali hajde da pokušamo... Anksioznost je osećanje bojazni, strepnje, uznemirenosti ili napetosti. Nešto slično strahu, samo što je ovde strah neodređen. Možemo reći da se strepnja javlja kada ne postoji jasan objekt pred nama. To je više lebdeći strah nego što je stvarno ugrožavajući. I da, svi ga osećamo.

U današnjoj kolumni, govorimo o anksioznosti i o tome da li treba da je se plašimo!

NE PROPUSTITE: Da li živimo taj život sa društvenih mreža?

 Kolumnu piše: Ivana Sklodowska

Anksioznost može biti veoma korisna jer mobiliše naše snage da bismo prevazišli neku situaciju. Ona je dobra kada podstiče na rast i razvoj. Potrebna je određena doza anksioznosti da bismo uplovili u nešto novo i istupili iz zone komfora. Pa nas tako anksioznost pred ispit može motivisati da se preslišavamo, ili nam dati snagu da kraće spavamo da bismo učili.  Međutim, njen adaptivni efekti opadaju sa povećanjem intenziteta i trajanja. Kada je telo predugo u stanju tenzije ili se tenzija doživljava kao preintenzivna, organizam se iscrpljuje.

Ono što je najupečatljivije su telesni simptomi. Ljudi je često osećaju kao neku emotivnu nelagodu, ali to zanemaruju dok ne počnu fizički da se osećaju loše. Javljaju se aritmije, nesanica, plitko disanje, gušenje... Tada se često obraćaju lekarima i vrše različite pretrage, međutim nalazi ne upućuju na postojanje bolesti. Neretko napadi panike izgledaju kao srčani udar, što naravno ljudi saznaju tražeći svoje simptome na internetu. To je, naravno, najgore što sebi možete učiniti u ovoj situaciji. Na taj način se samo hrani osećaj strepnje, a mi dobijamo lažnu potvrdu bolesti.

Važno je da rasčlanimo anksioznost na ono što mislimo, osećamo i to kako se ona ispoljava. Jer ono što mi kod anksioznosti vidimo kao telesni simptom, zapravo je proizvod naših emocija koje nismo osvestili i različitih uverenja kojima tumačimo realnost. Intenzivni napad panike koji se manifestuje kao nemogućnost disanja, glasno lupanje srca, zujanje u ušima, nesvestica... može biti posledica uverenja da ja ne mogu da podnesem pritisak obaveza i očekivanja koja su pred mene postavili na poslu. A sve to je zapravo posledica nagomilanih emocija i osećaja nekompetentnosti.

Pošto veoma često nismo u kontaktu sa svojim emocijama, one , tako neosvešćene, prave tenziju u nama i postaju plodno tlo za različita samosabotirajuća uverenja. „Ja nisam dovoljno dobra”, „Niko me ne voli”, „Ne vredim”, „Džabe se trudim”... Sve ovo troši našu energiju i vremenom akumulira tenziju dok se ne manifestuje kroz fizičke simptome. To je trenutak kada naše telo pokušava da nam saopšti da nešto treba da menjamo.

Šta ja mogu da uradim?

- Ukoliko se simptomi vraćaju važno je da odeš kod lekara, čisto da bi se otklonila sumnja da zaista postoji neki zdravstveni problem.

- Prati kako se osećaš. Ukoliko prolaziš kroz emotivno intenzivan period potraži nekoga da sa njim to podeliš. To može biti terapeut, prijatelj, član porodice... Lakše je kada nas neko sasluša. Ponekad je dovoljno da samo izgovorimo naglas kako se osećamo da bi nam bilo bolje.

- Prati svoje misli. Da li često sebi kažeš „Kako sam glupa”, ili „Zašto sam to rekla/uradila”? Da li sumnjaš u svoje kapacitete, ili imaš osećaj da si nekome na teretu, da nećeš da smetaš, da tvoj problem nije bitan, glupo ti je da pitaš za uslugu, često odustaješ od svojih namera? Neretko mi živimo u skladu sa ovakvim uverenjima koja nisu opravdana. Sami sebe sabotiramo i ne dozvoljavamo da se osećamo dobro i ispunjeno.

- Ukoliko dođe do napada panike pokušaj da nađeš zanimaciju za svoj um. Probaj da brojiš u nazad od sto, ali samo parnim brojevima. Pokušaj da se koncentrišeš na okruženje i da nabrojiš tri zvuka i tri mirisa koja osećaš. Radi vežbe disanja.

Postoje različite tehnike koje možeš naći na internetu, ali najvažnije je da disanje bude ritmično. Često u napadima panike imamo osećaj da nemamo dovoljno kiseonika, pa otvaramo prozore i udišemo često i plitko što zapravo ima kontra efekat. Na taj način mi unosimo previše kiseonika, koji stvara simptome vrtoglavice.

Anksioznost je veliki problem današnjice. Moderno društvo mnogo očekuje od nas. U celoj toj frci mi nemamo vremena da se posvetimo sebi i tome kako se osećamo. Zanemarujemo svoje potrebe i želje i gubimo kontakt sa realnošću. Zato je ovo poziv za sve vas koje ste se prepoznale u tekstu da usporite i da pitate sebe kako se osećate.

Kolumnu piše: Ivana Sklodowska, diplomirani psiholog - psihološki savetnik i psihoterapeut u edukaciji