Potraga za čistim vazduhom, mirom, daleko od urbane sredine dovela me, ovog leta, ispred kapije budističkog manastira. I nije bilo potrebe da otputujem daleko u beli svet već samo do Čortanovaca. I tako nađoh se u Oxford Buddha  Vihara manastiru u sred Fruške gore, nadomak Novog Sada, država Srbija. Branko Kovačević, naš sugrađanin, meni poznat po online meditacijama, svojevrsni poznavalac budizma, poznat mi je preko društvenih mreža.  Svoje trivijalno znanje iz oblasti budizma i budističke meditacije stekla sam uključena u nekoliko njegovih predavanja i meditacija. Ali čista ljudska radoznalost i potreba da steknem bolji uvid u ovaj duhovni pravac, duhovno znanje, osećaj,  odvela me na vrata Budine bašte u Čortanovce.

U današnjoj kolumni, pričamo o iskustvu izvorne meditacije i posetiti Budističkom manastiru!

 Kolumnu piše: Tatjana Čihorić Šerfeze , učiteljica i psihoterapeut

Prijateljica i ja smo se brzo organizovale čuvši da se u manastiru može boraviti dve noći. Najavile se i nakon kraćeg puta, iz Zrenjanina, na kapiji čekala su nas dvojica monaha. Srdačan osmeh dobrodošlice na njihovim licima, topao i blag, podsetio me na tradicionalnu gostoprimljivost prisutnu i u našem narodu. To je stvorilo prijatan osećaj,  tzv „ kao kod svoje kuće“. Beše to kuća i okućnica sa elementima budističkog hrama. Dosta cveća, sveća, mirisnih štapića, Budinih statua i slika, uređenih sa toliko pažnje i ljubavi, primetnih na prvi pogled.

Oduševljena ambijentom, pomislila sam, sa koliko strpljenja je napravljen i postavljen svaki detalj? Sa mnogo. I sve je tako živopisno izgledalo, dosta živih boja i puno detalja.  U prostoriji za meditaciju, deo koji je, meni, ličio na oltar, bio je, pre svega, dostupan svakom. Delovao je impozantno ali opet i dostupno. Takav je i doživljaj  budizma, meditacije, dostupna je svakom čoveku. Ko sto suncevu toplotu oseti svako, dašak vetra i lepotu noćnog neba, tako je i ova meditacija za svakog čoveka. Jednostavna i dostupna za svakog ko ima  potrebu za unutrašnjim, duhovnim mirom.
 

Deo svakog prostora čine ljudi. Tako da i u ovoj, kako bih rekla, Budinoj bašti monasi su ono što ga čini živim i prepoznatljivim. Postojanje jezičke barijere u kontaktu sa Vappom i Uttomom aktiviralo je znanje engleskog jezika, kao i „ Tarzan ingliš“ ( skup neverbalnih pokreta i grimasa kao dopuna u komunikaciji).  Da je neki iskusan lingvista gledao sa strane, verovatno, bi imao popriličan broj zamerki. Ali kada  su srca otvorena svaki sagovornik se razume. I gle, šta se dobije tada? Bujica osmeha i radosti. Da li smo se razumeli? Naravno da jesmo, kroz osmeh , kroz mimiku i naklon, itekako smo se razumeli kroz čiste misli i otvorena srca! Ali nije li to svrha meditacije, duhovnog rada, uopšte duhovne potrebe čoveka? Biti u skladu sa prirodom, biti otvorenog uma i čistog srca. Biti u prilici,  da to isto,  deliš sa drugim ljudima.

 I tako, uz zvuke Mjamarskog jezika, na kojem su monasi recitovali, vibracije njihovog glasa lagano su nas uvodile u meditativno stanje.  Frekventnost naših misli polako je opadala. Tišina je, tokom meditacije, polako osvajala prostor našeg uma. Prepuštale smo se toj unutrašnjoj blagosti i pristajale da svaki trenutak  ostanemo u njoj.  Poneki cvrkut držao nas je u budnom stanju. I tako se nastavljalo to naizmenično uranjanje i izranjanje ka unutrašnjem biću, ka sebi,ka…
 

Ide ka neizmernoj zahvalnosti Branku Kovačeviću, osnivaču manastira, monasima i svim ljudima koji su učestvovali u stvaranju ovog predivnog mesta. Na delu su posvećenost, istrajnost i neizmerna ljubav koja se oseti u manastiru. Značajno je  i korisno, za nas,  iskustvo meditacije koje nadalje možemo prmenjivati. Podrška za dalji rad i unapređenje manastira.

 Kolumnu piše: Tatjana Čihorić Šefeze učiteljica, psihoterapeut i instruktor joge

Kontakt psihoterapeuta: tcihoric@gmail.com