O kome ćemo drugom nego o muškarcima?

Šalu na stranu, drugi su triger odnosno okidač za naše traume, naše nesigurnosti i zato nam psihoterapeuti iznova ponavljaju da je ono što vidimo u drugima odraz nas samih.
Susrećemo se sa visokim intenzitetom nasilja prema ženama, generalno nasilja u porodici i zaista prethodnom rečenicom ne možemo da ga pravdamo. Sama dešavanja u svetu i dešavanja u meni inspirisala su me i naterala da se zamislim da li je problem u nama samima. Da li tražimo premalo ili previše?

Ujedno je to pitanje koje postavi svaka žena svojoj prijateljici, uz kafu, kada se ljubavna priča završi brodolomom.

Kolumnu piše: Minja Miljuš

Kada sam počela da razmišljam o ovoj temi prvo što mi je bilo na pameti jesu različite radionice o ženstvenosti, ženskoj energiji. Sve je to stvoreno sa ciljem da nas poveže sa samom sobom, da osvesti u nama naše želje i potrebe tako da živimo u skladu sa našim telom, hormonskim statusom i konstitucijom.

Sa druge strane, pojavljivale su se misli o obrazovanju, o tome kako želimo da budemo nezavisne, o tome kako i sama doslovno nižem diplome na zid- od različitih kurseva do fakulteta. Naše obrazovanje nas sve više definiše pred kolektivom, pred svetom, pred muškarcem.

Super je to što hoćemo da budemo nezavisne, da budemo finansijski stabilne i dosledne sebi.
Šaljem podršku svima vama koje se trudite da ostvarite lične ciljeve!

Susrela sam se sa morem videa na temu prikrivene manipulacije koja podstiče toksične odnose u kojima se traži od nas da budemo danima nedostupne kako bi privukle nečiju pažnju, da se ponašamo nezainteresovano i igramo manipulativnu igru skrivajući osećanja. Susrećem se sa videima o lepoti, savetima uz koje negujemo svoje telo i postajemo neodoljivo privlačne.

Pitanje je da li je sve to dovoljno?

Da li sve to definiše naš odnos sa muškarcem?
Naša spoljašnjost, naše obrazovanje svakako podstiču muškarca da se bori za nas ali u kojoj meri?

Nasuprot svemu, moja prabaka mi je na samrtnoj postelji ostavila časovnik koji joj je pradeda poklonio nakon jednog od svojih poslovnih putovanja... Prabaka nikada nije naučila da gleda u sat, nije znala da piše a ljubav njenog života držala ju je za ruku na samrtnoj postelji.  Njena velika želja bila je da ima obrazovane praunuke, čuvala je sat kako bi ga poklonila obrazovanoj naslednici.

Uspela je.
Znate li koliko obrazovanih praunuka ima?

Deset !

Na žalost naše obrazovanje, naša borba za status u društvu i naša briga o spoljašnjem izgledu nije nam donela poštovanje i ljubav kakvu je moja prabaka živela u svom ljubavnom odnosu. Poštovanje koje je moja prabaka dobijala dolazila sa nekog sasvim drugog mesta.

Sve što trebamo da shvatimo je činjenica da ne treba tražiti validaciju svoje vrednosti u okolini. Ne možemo neprestano stajati pred muškarcem i zahtevati, doslovno ga vući za za rukav ili ga kritikovati poput njegove majke.

Moramo da oslušnemo sebe!

Da li mi same ispunjavamo lične ciljeve? Da li mi same kada nam je težak dan ustanemo ranije i napravimo zdrav doručak ili biramo čokoladu i kukanje?

Ovo je pitanje koje pokreće dubinske procese u nama, često tražimo zdravu podršku u muškarcu umesto u samoj sebi. Tada nailazimo na razočarenje!

Sve što drugi ljudi vide je naše ponašanje, uzaludna je sva priča ako se frekvencija našeg rada ne poklapa sa njom.

Naš sagovornik čuće samo ‘’lalala,, i ako mi pokušavamo da ukažemo koliko nam je važno da se izbori za određenu poslovnu poziciju, da odveze decu u vrstić ili bude pažljiviji i zagrli nas.

Da li mi živimo frekvenciju o kakvoj pričamo?

Da li mi žene ostajemo u krevetu i pružamo sebi nežnost tokom bolne menstruacije ili prikrivamo bol i čistimo kuću, odlazimo na zakazano druženje i poslovni sastanak?

Jasno je da neke obaveze ne možemo da  preskočimo ali mogle smo da posvetimo pet minuta sebi u jutarnjim časovima.

Međutim, nismo!

Zašto onda to tražimo od njega?
Zašto želimo muškarcu da uzmemo dragocenih 5 minuta ako mi same nismo mogle da odvojimo vreme za nežnost, za ljubav prema samoj sebi?

Sada čitava priča i moj uvod deluje logičnije.
Bolno ali logično!

Muškarac će se truditi onoliko koliko se mi trudimo oko sebe same i ovde ne mislim na sređivanje frizure, ovde mislim na bolne i konfuzne životne okolnosti tokom kojih održavamo svoju poduktivnu dnevnu rutinu.

Moja prabaka nije bila obrazovana ali je imala svoje navike, svoj život, to  niko nije mogao da joj oduzme.
Ona je svakog jutra pila čaj i u uživala na jutarnjem suncu a on? On je mogao da joj se pridruži ako želi, bio on tu ili ne,  ona je bila srećna sama sa sobom.

To je esencija koja nam nedostaje, kada mi uživamo same sa sobom onda je na drugim ljudima da se pridruže!

Sa druge strane, kada prolazimo kroz loš period moramo fizički da ga osvestimo i proživimo. Ukoliko se pretvaramo da je sve u redu ne ostavljamo prostor muškarcu da nam pruži podršku, sigurnu luku, a onda se ljutimo. 

Praktično očekujemo čudo!

Na nama je da živimo produktivnu svakodnevnicu  i pustimo željenog muškarca da se uključi.
Na njemu je sa druge strane da iznese proces uklapanja, da nam bude podrška u bolnim životnim trenucima. Kada muškarac shvati da je slab i da ne može da isprati tempo našeg života povlači se na vreme. Opet ne zbog nas, nego zbog sebe. 

Šta mi radimo danas?

Eliminišemo ih odmah ili im dopuštamo da nam se približe ali uz neprestana objašanjenja šta je ono što želimo i popovanje kako ne pristajemo na manje. Zar ne bi bilo lakše da jednostavno živimo život kakav volimo uz parolu ‘’Čik, pridruži se ako možeš- ako si dovoljno sposoban da ispratiš sve,, ?

Bolje zvuči zar ne?!

Mislim da i njima daje veću motivaciju da pokažu koliko su moćni!