More je more, pa makar to bilo i van zvanične sezone. Zato je, naročito po sunčanom danu, uživanje doći na jadransku obalu, a pritom videti još jedan stari grad, jednu zanimljivu plažu, a i jedan spomenik koji vas dočekuje raširenih ruku, isto kao što to čini i ovo mestašce. Polinjano a Mare (u daljem tekstu zvaćemo ga skraćeno - Polinjano; uzgred, postoji još jedan Polinjano (bez nastavka u imenu) i nalazi se kod Pjaćence) je sladak primorski gradić, oko 35 kilometara udaljen od Barija.

I Polinjano ima svoj lokalnodijalektski naziv – (Pegenjene) – ali verovatno su i ovde shvatili da bi broj turističkih poseta značajno opao da putujete u Pegenjene umesto u Polinjano?

Naš putopisac Slobodan Ogrizović, donosi nam zanimljivosti iz Barija, pravo sa plaže.

,

Kada vas put nanese u Polinjano

Kako god bilo, sa železničke stanice možete odmah da uhvatite jednu od dve ulice – Via Donato Pascali ili Via Maria Montessori, i da zatim prođete i kroz lokalni park – Parco Pinocchio by Malikafe (verovatno renoviran od strane tog kafea?) da biste za nepunih desetak minuta izbili na prvu veću ulicu – Via Pompeo Sarnelli.

Polinjano je, barem u okviru svojih nekoliko glavnih delova, solidno urbanistički organizovan, pa su i ulice uglavnom pod pravim uglom, što vam omogućava lako snalaženje po gradiću. Kad izbijete na Via Sarnelli, skrenete levo i za pet minuta stižete na prvi primorski trgić (dobro, trg – jer ono što je u Bariju trg, ovde je trgić, ali i Bari je velegrad u odnosu na Polinjano). Na trgu, po imenu (Piazza) Aldo Moro, oplemenjenim sa ponešto drveća po obodu trga, možete predahnuti u lokalnim kafićima, a ako ste gladni – tu je i riblji restoran Pescaria, za koji mogu samo da primetim da lepo izgleda i da su mu kritike koje su mi došle pod ruku veoma dobre. Opet, pored njega se nalazi i Gran caffe Comes, sa minijaturnom baštom ograđenom cvetnim žardinjerama, sa odličnom kafom i još boljim čokoladnim sladoledom.

A u samoj poslastičarnici postoje i neverovatne figure, prava umetnička dela u obliku debeljuškastih žaba, sa krunom na glavi, u kojima se verovatno nalaze neke bombone ili čokoladne praline. U Italiji je zaista lako učiniti nekome divan poklon.

Uzgred, već se nalazite u epicentru Polinjana i sve što bi trebalo da vidite (kada ste u jednoj običnoj popodnevnoj poseti) nalazi se u prečniku od oko 200 metara. Trg Aldo Moro se preliva u jedan manji – Piazza Giuseppe Verdi, na kome se nalazi spomenik palim borcima iz Polinjana koji je, za razliku od onog iz Alberobela, posvećen palima i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Sa ovog trgića (ovo je trgić čak i za Polinjano) možete da krenete u dva pravca – ili da odmah uđete u stari Polinjano, kroz impresivnu kapiju zidina koje su ga nekada čuvale, ili da nastavite putem, pravo preko mosta (Ponte) Borbonico su Lama Monachile.

Posetite Lama Monachile

Lama Monachile je naziv glavnog dela Polinjana – zaliva sa plažom, duboko usečenog u stenovitu obalu, na kojoj su – sa obe strane zaliva – gusto načičkane zgrade sa savršenim pogledom na more. Neobično ime je u stvari opis “oštrice”, pravog malog fjorda usečenog u obalsku liticu, a gde je nekada bilo korito reke koja se baš tu ulivala u more. Opet, Monachile potiče i od naziva foka iz vrste “Monachus Monachus” iliti sredozemne morske medvedice, koja je nekad obitavala baš na ovoj plaži.

Iznad tog “skandinavskog” useka je napravljen pomenuti velelepni burbonski most, sa pet visokih i elegantnih lukova koji ostavljaju prolaz toj drevnoj reci, ako ipak jednog dana odluči da ponovo poteče ovuda. Šalu na stranu, ako sa mosta pogledate deo Polinjana koji ide u brda, videćete da taj deo ispod mosta prelazi u nešto između šetališta i kanala za odvod bujica i poplava, barem tako deluje. Malo dalje, uzbrdo, postoji još jedan manji most, po imenu Ponte Romano.

Mostovi i njihova priča

Most Burbona (Ponte Borbonico) smatra se i delom Via Appia, onoga kraka za koji se misli da je išao odmah pored starog Barija, i nastavljao dalje do Monopolija, susednog primorskog gradića.

Pogled sa mosta na zaliv (fjord) i na litice starog Polinjana je zaista nešto zbog čega vredi doći ovde, pa sve da ništa drugo ne vidite. Obližnjim stepeništem, i kroz par romantičnih tunela, lako se možete spustiti do plaže, koja je i tada, sredinom apriila, bila u funkciji – u moru se kupalo najmanje dvadesetak devojaka i mladića.

I vaš putopisac nije mogao da odoli a da ne pokvasi noge u moru, barem do kolena, a tih par koraka do mora jasno je pokazalo da, zbog prilično velikog kamenja, iako uglavnom ovalnog oblika, svaki ulazak u vodu predstavlja malu avanturu.

A tek kako li izgleda ležanje (samo) na peškiru na plaži, ne mogu ni da zamislim, osim ako nemate sloj salceta kao morska medvedica. Kažu da u celoj ovoj regiji ima stotinjak plaža, a ovu – Lama Monachile – često pominju kao jednu od najlepših. I to vam je ona večita dilema – da li je plaža za uživanje (ležaljke, lagani ulazak u vodu, tuševi, kabine) ili je plaža dobra za pravljenje savršenih instagramskih fotografija ili “rilsova”, što kaže naš narod.

Na onoj prvoj možete ostati celog dana, a na ovoj drugoj maksimalno pola sata. Ali dobro, možda sam se ja razmazio po peščanim zalivima Peloponeza, a ako pogledate letnje snimke iz Polinjana, videćete milion načičkanih kupača na istoj ovoj plaži. Whatever works, kako to kaže i Vudi Alen u svom istoimenom filmu.

Na liticama sa obe strane zaliva nalazi se, dakle, veliki broj zgrada, a između njih postoje terasice i platoi, neki pretvoreni u kafiće sa stolovima, prelepi vidikovci sa Polinjanom na dlanu.
Ako šetnju nastavite već pomenutim mostom ka zapadu, i napravite još nekoliko fotografija Lama plaže (jer tako je teško odoleti...), a koja izgleda sve lepše što je sa veće visine slikate, posle stotinjak metara stižete do jednog velikog trga, prostora, po imeno Largo Gelso (u bukvalnom prevodu – Veliki dud). I eto dokaza šta su nekada, za generaciju ovog putopisca, značili crtaći u sedam i petnaest – jer se još uvek na sam pomen (velikog) duda momentalno setim Pere Detlića i njegovog teksta u jednom crtanom – “Mala je trešnja a velik je dud, ko ne plaća kiriju ići će na sud!”  Da li je to bila neka tada ultramoderna kampanja Infostana, u nekoj sivoj psihološkoj zoni, ko to sada može znati... A da se Infostan plaća, plaća se.

Trg Largo Gelso

Na pomenutom trgu će vas dočekati, široko raširenih ruku, čuveni Domeniko Modunjo (ne baš lično, ali njegov spomenik), slavni italijanski pevač (i tekstopisac), koji je rođen baš u Polinjanu (na moru). Iako je želeo da postane glumac, pesma ga je odvela na sasvim drugu stranu, pa je tako, pevajući, ostvario het-trik na Sanremu. Nakon pevačke, imao je i političku karijeru, a umro je pre tačno tri decenije, pored mora, ali ne u Polinjanu, nego na ostrvu Lampeduza. Dovoljno davno da ne vidi kako se na današnju Lampeduzu samo u dan i po, tokom aprila ove godine, iskrcalo 1500 izbeglica/migranata iz Afrike.

A spomenik, naravno, predstavlja pevača kako peva (i leti, raširenih ruku) svoju najpoznatiju pesmu “Volare” (ili “Nel blu dipinto di blu”), a more, Polinjano, Italija, Domeniko Modunjo, Pulja... pa kako da vam ne dođe da, ako ne baš glasno, a onda barem tiho zapevušite legendarne stihove:
“Volare oh oh
cantare oh oh oh,
nel blu degl'occhi tuoi blu,
felice di stare qua giù,
e continuo a volare felice
piu in alto del sole
ed ancora piu su,
mentre il mondo
pian piano scompare
negl'occhi tuoi blu,
la tua voce e una musica
dolce che suona per me.”

U slobodnom prevodu:

“Leteti,
pevati,
u plavetnilu tvojih plavih očiju,
srećan što sam ovde,
i srećno letim i dalje
iznad sunca
i još dalje,
dok svet polako nestaje
u tvojim plavim očima,
tvoj glas je slatka muzika
koja svira za mene”

Da Italijani već nemaju himnu, “Volare” bi lako mogla da preuzme tu ulogu. Koliko je pesma bila omiljena, i koliko je to i dan-danas, govori i to što su je u svojim repertoarima imali (ili imaju) i Džipsi kings, Din Martin, Dejvid Bouvi, Lučano Pavaroti, Laura Pauzini (možda će je otpevati u decembru, 2024, na gostovanju u Areni?), Malika Ajane, Bočeli, Patricio Buane, pa čak i Beri Vajt!

A kad smo već kod teksta pesme, samo da pomenem da su pesmu “Volare” zajedno napisali Modunjo i Franko Miljači, od kojih je ovaj potonji bio u prilici da odsluša sve ove pevače, i da tako, puna srca, odleti za svojom pesmom, tamo iznad sunca... u septembru 2023. godine.

I poslednja zanimljivost vezana za “Volare” i Polinjano je, da ćete u delu starog grada proći (teško ju je promašiti) i kroz jednu ulicu koja je celom svojom dužinom, između zgrada sa leve i desne strane, okićena onim dugačkim svetlećim led-trakama, pomoću kojih su ispisani stihovi ove pesme. Nešto slično postoji i u Bolonji, ali tamo svake godine “ispisuju” stihove neke nove pesme.
Odmah iza spomenika nalazi se i stepenište “Volare”, koje silazi (možda bi bilo bolje da se zove “Cadere”) sve do jednog velikog grebena, sa kojeg možete uživati u još nekoliko živopisnih pogleda. Na tom delu obale, kao uostalom i duž celog Polinjana, nalazi se nekoliko pećina do kojih je najlakše doći brodićem, kada je more mirno.

A na istom trgu, sa suprotne strane od stepeništa, postoji još jedan spomenik, velika bela mermerna ploča na koju je naslonjeno veliko brodsko sidro – a u čast svim Polinjancima koji su pali na moru, sa pločom na kojoj je ispisana jedna religiozno borbena mornarička molitva.

Od spomenika možete nastaviti šetnju uz obalu, duž Lungomare Domenico Modugno, sve do jednog manjeg zaliva/fjorda/plaže, po imenu Cala Paguro, pri čemu ćete tokom šetnje primetiti barem nekoliko restorana sa morskim plodovima, pa... ako je vreme večere... za to vam ne trebaju putopisni saveti.

I Polinjano, kao i cela Pulja, uostalom kao i cela Italija, ima dugačku i bogatu istoriju, od Neolita pa nadalje. Ko zna šta bi sve bilo pronađeno da se krene u arheološka iskopavanja ispod današnjeg Polinjana. A jedna od, ovde nađenih, najvrednijih stvari, iz antičkog doba, bila je tzv “Gran Vaso di Capodimonte”, koja potiče iz 310. godine p.n.e, sa prikazom boginje Nike na kočiji sa četiri bela konjića, kao i likovima Minerve, Apolona, Artemide i Herakla. Vaza je visoka više od jednog metra, pronađena krajem XVIII veka, a zbog svih naknadnih vojnih i osvajačkih turbulencija na ovom području, vazu danas, umesto u Polinjanu, možete pogledati u Metropoliten muzeju u Njujorku.

Stari deo grada

Sada da se vratimo na trgić Đuzepe Verdi, onaj trg sa koga smo imali izbor “od trgića dva putića”, te da sada konačno uđemo i u utvrđeni, stari deo gradića.

Ispred velelepnog ulaza, kapije sa velikim, i zatim manjim lukom, koji izgleda više kao tunel, u dužini od desetak metara nego kapija, sa prelepim ukrasima na glavnom portalu, nalazi se par lokalnih taksista, sa svojim transportnim vespama trotočkašima, koje su opremljene i svetlećim led-trakama, a usput puštaju i muziku. Kapija je, očigledno, skoro renovirana, pa i zbog toga predstavlja jedan od najlepših ulaza u neki od starih gradova koji se mogu videti u Pulji. Unutar zidina je sve u kamenu, što je ublaženo velikim brojem žardinjera i saksija po ulicama, kao i šarenilom lokalnih radnjica i posebno suvenirnica. Naravno, uvek se nađe neki lokalac koji će, nek crknu komšije i opštinski pravilnici, svoju zgradu u sred svetlog i belog kamengrada da ofarba u bordo boju, sa plavim vratima i prozorima i oker detaljima.

Posle desetak metara dolazite na trg Piazza Vittorio Emanuele II, srce starog dela Polinjana, kojim dominira Crkva uspenja Svete Bogorodice. Crkva je nekada imala ulogu katedrale, dok se nisu spojile biskupije Polinjana i Monopolija. Fasada je u kamenu, svetla, bela i skoro potpuno ravna, osim nekoliko ukrasa oko drvenih ulaznih vrata. Pored nje je i zvonik, od dvadesetak metara, iz tri dela, dozidana jedan na drugi, bez mnogo brige o stilu i izgledu onog nižeg, ali opet – kao i crkva, potpuno beo.

Više je nego očigledno da su fasade skoro čišćene i renovirane. Iako je Polinjano malo mesto, unutrašnjost crkve ima izuzetno lepe elemente, kao na primer orgulje iz napuljske škole, iz XVIII veka, divno oslikane plafone, oslikani deo iza oltara, sâm oltar i balkon iznad njega, a unutra se mogu videti i jaslice (ili barem ono što je ostalo sačuvano), delo Stefana di Putinjana iz davne 1503. godine. U crkvi se nalazi i skulptura Pietà, ni po čemu posebna osim po tome što vas može podsetiti na “onu” istoimenu skulpturu u Bazilici Sv. Petra u Vatikanu, Mikelanđelovih ruku delo. 

Na prostoru starog Polinjana, a i u nekim novijim ulicama, možete videti još nekoliko crkava – Sant’Antonio, San Cosma e Damiano, Chiesa del Purgatorio, ali to zavisi od raspoloživog vremena za Polinjano. Ko, na primer, letuje ovde, sigurno će upoznati baš svaki ćošak Polinjana, ali ako ste ovde samo na jedno popodne...
Na trgu na kome se nalazite, naravno, postoji nekoliko kafića, pa uz popodnevni aperol ili kafu, možete dodatno razgledati zgrade na trgu. Tu je i zgrada – Palazzo dell’Orologio, sa kulom sa zidnim časovnikom, koji je, nažalost, upravo bio u procesu renoviranja. Odmah pored je hotelčić “Sei Stelle Mama”, sa istaknutih (kao što mu i ime kaže) šest zvezdica! Na bukingu se može videti da jedno noćenje u junu, za dve osobe, iznosi oko 400-500 evra. Cijena, prava sitnica. Ali zato vas ispred hotela čeka džinovsko srce od cveća, simpatičan aranžman, sa natpisom  - Polignano a mare – Il Paese dell’amore!

Gde boraviti?

Ako vam novac nije neki veliki problem, tj. ako vam mnogo novca nije neki veliki problem, na desetak minuta hoda imate i hotel-restoran po imenu “Grotta Palazzese”, gde možete da boravite, ali možete i samo da ručate ili večerate. Hotelski restoran je smešten u otvorenoj pećini, koja gleda na more, tako da se vi nalazite za stolom, u restoranu sa predivnim pogledom na more, dok iznad sebe imate 4-5 metara litice (na kojoj se nalazi i hotel, i ceo Polinjano), a ispod sebe, od nivoa restorana do nivoa mora imate još oko pet metara. Po fotografijama na sajtu hotela vidi se da je restoran pravo remek-delo, a o jelima da i ne pričamo.
Na hotelskom sajtu su budući posetioci već jasno upozoreni da je u ponudi nekoliko menija – kao što su “Gold”, “Istinto”, “Essenza” ili “Abbraccio”, a da se meniji sastoje od 2, 3 ili 5 jela, koja će vas koštati između 200 i 275 evra, tj. do 400 sa odgovarajućim vinima koja se služe uz svako od tih jela.

Ali dobro, ako se meni zove “Gold”, onda je i logično da toliko košta – a za te pare ćete dobiti, npr. za predjelo ribu gof (seriola), sa japanskim limunom i džinom, zlatom (tako piše u jelovniku, verovatno neki ukrasni zlatni listić) i kavijar karaburun od iranske jesetre, uz vino/šampanjac Selosse initial (flaša, uzgred, u radnjama može da se kupi za 600 evra), a onda sledi nova riba – Patagonijski zubatac ili Čileanski morski grgeč (koji je toliko izlovljen u svetu, da za njega postoji crno tržište na kojem je grgeč dobio nadimak “belo zlato”/ odatle valjda i naziv menija), uz malo gorgonzole i albino kavijara. Albino kavijar se dobija od Albino beluga jesetri iz Kaspijskog mora, a kad smo već otišli u gastronomske digresije, postoji podatak da tzv. Petrossian Tzar Imperial kavijar, takođe napravljen od retkih albino ribljih jaja, uz to protkan 22-karatnim zlatom, ima cenu koja dostiže 270.000 evra po kilogramu.

Raj za nepce

Pošto se ipak radi o italijanskom restoranu, slede špageti sa puterom i kavijarom od jesetre (da prateća vina ne navodim dalje baš uz svako jelo), a zatim pred vas stiže i komad vagi (wagyu) govedine, sa pečurkama, sa crème fraîche épaisse i, naravno, kavijarom – beluga. Vagi govedina potiče od isključivo četiri specifične japanske vrste krava, a pomenute krave se hrane, na primer, kašom dobijenom nakon pravljanja sakea, pasu biljke nikle iz vulkanskog zemljišta, koje je istovremeno i blizu okeana, pa se grickaju i riblje kosti, školjke, minerali, a u slobodno vreme krave igraju Nintendo Gameboy... Cena – oko 500-600 evra po kilogramu. E, uz japansku govedinu ipak ide italijansko vino – Biondi santi – Brunello di Montalcino il Greppo (2017), a flaša tog vina, zavisno od godine, kreće se od 200 do 1100 evra.

Ako ste sve uspešno savladali, ostaje vam još da probate selekciju sireva i džemova, i neki vrhunski desert sa vanilom sa Tahitija, zajedno sa kakaom, maslinom, vermutom i tabaskom!

Neizbežno morate da pomislite – ako se ovo nudi u Polinjanu, u Pulji, kakvi li su tek jelovnici u nekim mondenskim letovalištima, nepristupačnim za običan turistički svet?

Kako god, i vaš putopisac je pokušao da barem osmotri restoransku pećinu, a ko zna šta bi bilo kada se jednom nađete unutra... sednete, zovnete kelnera i kažete mu – “daj mi taj vaš jedan gold da probam”, ali čak i za običan ulazak unutra traži se internet rezervacija, kao i rezervisanih (oko) 80 evra sa vaše kreditne kartice, što je bilo ipak previše, s obzirom šta sve drugo možete uraditi (pojesti i popiti) sa tim novcem u Pulji!

Šetnja po Polinjanu

Preostalo je da se još malo prošeta po Polinjanu, i da se nesmetano uživa u diskretnim detaljima koji pokazuju ljubav Polinjanaca prema svom gradiću, a možda usput delimično i obogaćuju turističku ponudu, što će ostaviti još malo para u lokalnim džepovima. Svejedno.

Ako pažljivije zagledate bočne prolaze, nagledaćete se kojekakvih arhitektonskih rešenja – pa se u neke prolaze ulazi kroz neki zaostali veliki poluluk, odmah iza njega je jedna normalna arkada, pa se prostor malo širi, taman da se udobno smeste kante za đubre, a onda se prolaz završava sa nova dva luka, svaki u nekim svojim potpuno neusklađenim dimenzijama. A na okrečenom zidu na ulazu u ovaj, skoro pa tunel, naslikano je jato razigranih jadranskih ribica! Pravi muralčić.

Dok šetate po starom gradu, obavezno se uvek krećite ka moru, jer ćete tako stalno izbijati na nove i nove terase sa pogledom na onaj Lama zaliv, ili na jadransku pučinu. Kada se ode 500-600 metara udesno, videćete u vodi, blizu obale, tzv. Pustinjakovu stenu (Scoglio dell’Eremita) ili ostrvce San Paolo. Legenda kaže da je ova stena nekada bila naseljena, što je ovim ostrvljanima davalo zaista prelep pogled na Polinjano. Legenda kaže i da se ovde onomad naselio jedan hodočasnik koji tek što se vratio iz Svete zemlje, da širi hrišćanstvo i Jevanđelje, ali je vrlo brzo izabrao ovu stenu kao svoj dom i posvetio se samoći i kontemplaciji, uz pomoć lokalnih ribara koji su mu doturali hranu (i espreso). Pošto je i njemu došao trenutak da, kako pesma kaže,

volare felice,

piu in alto del sole

ed ancora più su...

stanovnici su napravili kapelu, u čast ovog pustinjaka, a neki drugi ljudi su, tokom brojnih ratova, sve to porušili. Tako danas tu možete da vidite samo jednu običnu stenu, koja više ni po čemu ne bi bila vredna pomena, da se na njoj danas ne gnezdi korzikanski galeb (kao da nema lepih stena i plaža za gnježđenje na Korzici?)

Kao što je već napisano u delu o Bariju, Puljani ili Puljezi vole da pišu stihove i citate gde god nađu zgodno mesto. A u Polinjanu ih ima baš mnogo. Po nekim turističkim sajtovima može se naći priča da u Polinjanu živi jedan pravi pesnik, po imenu Gvido (Lupori), ili barem neko ko voli poeziju. Njegovo zanimanje je Flaneur, nešto kao lutalica, čovek koji drži distancu od drugih ljudi, ali ima oko za detalje koji drugi ne primećuju. I tako Gvido ulepšava Polinjano, ispisuje stihove i citate po vratima, stepenicama, prolazima, paletama i gajbicama od voća. I kaže da najviše voli stihove Eduarda Sangvinetija i Silvije Plat. Eto.

Šta ćete još ovde videti? Keramička srca-broševe i minđuše, u živim bojama, okačene po zidovima, prozore sa metalnim kanticama za cveće, tašne i novčanike u kavezu za ptice, suve grane ukrašene staklenim ogrlicama, sve to nazvano Penelopina mreža, pa one velike pljosnate kaktuse, pri čemu je svaki list ofarban drugom bojom (!)
Kaktusi su ovde baš na ceni, i ponegde se mogu videti prave kolekcije od po dvadesetak različitih vrsta, gde oni najviši, kao puzavice, rastu po nekoliko metara uz kameni zid. Na drugom spratu jedne zgrade, odmah ispod oluka i ivice krova, stoji jedna velika metalna sabljarka okrenuta naopačke, kao da ju je tornado poneo iz mora i ostavio je tako zakucanu sa tom njenom sabljom u fasadu u Polinjanu.

Malo dalje, na još jednom malom trgu, upravo se odvijala fudbalska utakmica za juniore, a ispred obližnjih staklenih vrata jedan pas je kao nezainteresovano gledao okolo, dok su iznutra virile dve mačke, koje su takođe kao gledale okolo, ignorišući kuče.

Kao i u stotinu drugih gradova, i ovde je plastični supermen čuvao ulaz u radnju sa buradima napunjenim gumenim bombonama, a malo dalje prodaju se fokače sa raznim dodacima, kao i pinse, koje su, valjda, takođe vrsta fokače, koje su slične pici, ali napravljene od posebne mešavine brašna.

Veče je već počelo da osvaja Polinjano,  i “mentre il mondo pian piano scompare”, bilo je vreme da se uskoči u prvi voz za Bari, i da se nastavi šetnja po starom gradu, ali onom velikom.
Alberobelo i Polinjano možda jesu solidan zalogaj za jedan dan, ali bila bi šteta preskočiti obilazak bilo kojeg od ova dva mesta, naročito Polinjana, mestašca na litici. Uostalom, ne bi ni korzikanski galeb dolazio čak ovamo da zasniva porodicu, niti bi Domeniko Modunjo drugde dobio inspiraciju da poleti! 

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.