Danas kada se sve okreće internetu, kada je ekspanzija društvenih mreža u porastu, kada sve više mladih slobodno vreme provodi surfujući internet vodama od ogromne je važnosti tema sajber bullying, odnosno internet maltretiranja.

Virtuelnih nasilnika je sve više i gotovo da nema osobe koja se na neki način eksponirala - bilo preko svog bloga, Youtube kanala ili Facebook profila - a da nije doživela neki vid sajber maltretiranja.

Anonimnost koju internet pruža dala je slobodu svakome da izrazi svoje mišljenje i stav, ali je pokazala i drugu stranu medalje - pojedinci su odlučili da vređajući i ,,prozivajući'' druge sebi daju na vrednosti.

Ovaj vid nasilja možda na prvi pogled deluje bezazleno, ali može ostaviti itekakve posledice, pogotovo na mlade u tinejdžerskom dobu.

Naša saradnica Minja sa modnog bloga Confession of a Psyho cat se i sama susrela sa ovim problemom i odlučila da svoje iskustvo podeli sa vama.

Ne znam više ni kako, ni kada tačno je do mene dospeo članak o neobičnom, feministički nastrojenom projektu, znam samo da od tada ne mogu da izbacim ovu ideju iz glave i da se ne bih smirila da je nisam razradila i provukla kroz svoje iskustvo i gledište. U pitanju je projekat Anonymous dvadesetjednogodišnje Lindsay Bottos, kojim je skrenula pažnju na povezanost rodnih uloga i anonimnih komentara. Njena ideja jeste da je sadržaj, hajde da kažemo grubih anonimnih komentara, koje dobija na svom tumblr sajtu nakon postavljanja sopstvenih slika, neraskidivo povezan sa činjenicom da je žensko. Da stvar bude gora, takvi komentari najčešće i dolaze od strane drugih žena. Oni često nisu primer konstruktivne kritike ili prosto iskazivanje nedopadanja sadržaja sajta, već su direktno usmereni ka njoj kao predstavniku ženskog roda sa ciljem da ismeju veliki broj stvari na njoj, poput kose, osmeha, tetovaža, telesne težine, i tako dalje.

Online bullying, ili u slobodnom prevodu onlajn maltretiranje (a stručno rečeno cyberbullying), kako je ona to nazvala, i povećanje ženske nesolidarnosti jesu neki od glavnih problema koje je istakla. Ono što bih ja samo dodala jeste da mi ne znamo ko tačno stoji iza anonimnih komentara. Ako idemo logikom da sajtove sa sadržajem pretežno namenjenim ženama posećuju najčešće žene, onda i ne treba mnogo da nas čudi što ih one najviše i komentarišu. Dok se u dobrom delu slažem sa Lindzi, kada ideju razvijemo u kontekstu naše zemlje i blogova, morala sam da se zapitam koliko je tu reč samo o rodnom problemu. Anonimni komentari, ostavljeni na blogovima u našoj zemlji, često su odraz jednog drugog problema – klasnog. Blogovanje počinje da liči na kliše srednjoškolskog tinejdžerskog filma u kome popularne dobrostojeće devojke demonstriraju svoju popularnost i moć na onim manje popularnim. U ovom slučaju, grubi anonimni komentatori su te devojke (ili to žele da budu), a predmet demonstriranja je ono što odstupa od nekih prećutnih normi.

Mislim da ne postoji bolji primer za slikovito objašnjenje ove teze od ličnog modnog bloga koji je usmeren ka alternativnom stilu, ali najpre ka alternativnim potrošačkim praksama o kojima rado i otvoreno pričam. Komentari koje vidite na slikama su samo neki od anonimnih komentara koje sam dobila za skoro tri godine blogovanja. Svaki od njih je ostavljen nakon objavljivanja takozvanog outfit posta. U najvećem broju slučajeva, kroz korišćene rodne zamenice, možemo da zaključimo da su napisani od strane žena (ili nekoga ko voli da piše u ženskom rodu) i teraju nas da se zapitamo zašto, na primer, muškarci koji vode modne blogove ne dobijaju slične komentare. U prilog ovoj tezi ide i statistički podatak da je procenat žena koje su doživele online bullying duplo veći od procenta muškaraca. Lindzi svakako ima poentu da tu ima materijala i za razvijanje rodnog problema, ipak, ono što više upada u oči jeste klasni momenat. Kako su ispod outfit postova čitaocima dostupne informacije gde su, i po kojoj ceni, kupljene stvari predstavljene u tom postu, anonimni komentari su, u najvećem broju slučajeva, vezani za to. Ukoliko se oni bolje pogledaju, može se uočiti tendencija da se „izgledati jeftino” poistovećuje sa jeftinom cenom određenog odevnog komada, kao i uvreženo mišljenje da se ne može imati modni blog na kome će se prikazivati odeća iz second hand radnji ili sa buvljaka.

Naime, iako je retro stil danas popularan, alternativne potrošačke prakse često i dalje nailaze na osudu. Problem, dakle, nije u vizuelnom delu stila, već u tome što se mesta na kojima se taj stil „kupuje”, kao i cene po kojima se stvari uzimaju, ne povezuju sa modom i ne doživljavaju kao stvari kojima se može graditi stil. Samim tim, za veliki broj ljudi takva odeća nema nikakvu vrednost. Retro stil koji se danas najčešće nosi i koji ljudi vole da vide, jeste onaj koji se može kupiti u high street prodavnicama. Kupovina retro odeće u takvim prodavnicama sa sobom ne povlači preturanje po odeći nabacanoj na ćebadima ranom zorom na buvljaku ili često posećivanje second hand radnji. Nasuprot ovakvom mišljenju, određena grupacija ljudi vintage odeću smatra kvalitetnijom nego što je to odeća današnje proizvodnje i ona ima veliku ulogu u izgradnji njihovog identiteta i stila. Iz tog razloga, ljubitelji mode prošlih decenija najčešće neguju alternativne potrošačke prakse, jer nisu u mogućnosti da u svakom drugom butiku nađu odevne komade koji odgovaraju stilu i preferencijama subkulkure kojoj pripadaju. Oni koji pak nemaju uvid u te vrednosti, često ne razumeju zašto bi neko želeo da nosi takvu odeću i zašto bi se ponosio time što je „ulovio“ odličan vintage komad po smešnoj ceni. Stoga, oni ove alternativne potrošačke prakse povezuju sa „moranjem“ usled nedostatka finansijskih sredstava i stil računju monetarnim terminima. Odnosno, kupovina na buvljaku i u second hand radnjama poistovećuje se sa teškom finansijskom situacijom, dok se kupovina u high street buticima tretira kao normalna i poželjna.

Upravo tu dolazimo do onog klasnog problema sa početka priče i problema distanciranja od neprihvatljivih i sramnih potrošačkih praksi. Kako god da se postave stvari, bilo da neko te prakse neguje jer želi i voli, ili zato što je to jedini način da kupi nešto što može da priušti, poruka ovih anonimnih komenatra je da se to ne toleriše. Nije toliko bitno iz koje zapravo klase dolazi pojedinac, on je odavno već etiketiran logikom da bi sigurno nosio skupo ukoliko ima da plati skupo. Isto tako nije ni bitno iz koje klase dolazi neko ko takve komentare ostavlja jer njima poručuje koju klasu ceni i priznaje, kojoj teži, a od koje se udaljava. Inače, poistovećivanje ovakvih potrošačkih praksi sa siromaštvom nije nova stvar. Još od Drugog svetskog rata, a naročito šezdesetih, sa bumom hipi pokreta i sedamdesetih sa usponom pank subkulture, mnogi mlađi predstavnici tih potkultura su se okrenuli buvljacima i second hand radnjama, da bi tamo gradili svoj stil, izazvaši potpuni šok i gađenje starijih generacija i pripadnika većinskog društva. Vidite problem? Prošlo je oko pola veka od tada, a način razmišljanja se, čast izuzecima, nije mnogo promenio. Problem je što i dalje opstaje struja razmišljanja da nošenje polovne odeće, kupljene u second hand buticima i na buvljaku, po cenama koje su karakteristične za ovakva mesta, nije stil i nije nešto što se treba prikazivati širim narodnim masama. Problem je i što se, ukoliko se odeća i uzima na ovakvim mestima, isticanje cena ne preporučuje jer je bolje da o tome ćutimo. Da li to u prevodu znači da bi, u zemlji u kojoj živimo, trebalo da se stidimo ako nemamo za kašmir ili svilu recimo, ili makar javno da ne pokazujemo to? Pa, kada se iz ovog ugla sagledaju takvi komentari, šta drugo čovek da pomisli osim da je upravo to njihova poruka.

Sada bi lako neko mogao da kaže da se njima prosto ne dopada prezentovani stil, pa otud i komentari. Možda, ali činjenica je da oni nisu usmereni na stil koliko na cene i mesta gde se odeća kupuje, a i ako govore o stilu opet su neraskidivo povezani sa ove dve stvari. Poenta ostaje ista – izvrgavanje ruglu onih koji nisu po nečijim klasnim merilima i preferencijama. Sama činjenica da su modni blogovi javna socijalna platforma znači da nisu usmereni ka određenoj čitalačkoj grupi već su dostupni široj populaciji. Ta populacija može različito da shvata modu i da upražnjava drugačije potrošačke prakse. U tome je prednost velikog broja blogova koji postoje danas – svako može da nađe neki koji odgovara njegovom stilu i dubini novčanika. Sama priroda modnih blogova, kao i raznolikost koju oni pružaju, umesto da bude iskorišćena za razbijanje predrasuda, čini se da samo ojačava postojeće klišee prema kojima se stil ne kupuje novcem, moda se ne nalazi na alternativnim mestima za kupovinu i jeftine stvari stvaraju jeftini izgled.

Miss Psycho Cat (Minja Cvetković) - Zaljubljenik u modu '50 ih godina, kulturološki entuzijasta, pin up model, modni antropolog i novinar.

Posetite njen blog Confessions of a Psycho Cat - mesto za sve zaljubljenike mode od '20ih do '50ih i vintage stvari...

Minju možete naći i na Facebook stranici : Miss Psycho Cat