Sećam se trenutka kada su mi prvi put stavili bebu u naručje. Taj mali, savršeni stvorić bio je sve o čemu sam ikada sanjala. Osećala sam talas ljubavi, radosti i neopisive zahvalnosti. Svi su mi govorili da je ovo najlepši period u životu žene, i verovala sam im. Ali ono što se dešavalo unutar mene ubrzo je počelo da baca senku na tu idealnu sliku.

Kolumnu piše: Darija L. 

U danima i nedeljama koje su usledile, umesto da se osećam sve bolje i povezanije sa svojom bebom, počela sam da se osećam sve praznije. Suze su mi navirale bez ikakvog posebnog razloga, a radost zbog dolaska moje ćerke kao da je izbledela. Bila sam iscrpljena, naravno, neprospavane noći su učinile svoje, ali ovo je bilo više od običnog umora. Osećala sam se kao da nosim težak, nevidljivi teret koji me vuče na dno.

Počelo je sa sitnicama. Nisam imala apetit, a hrana koja mi je nekada pričinjavala zadovoljstvo sada mi je bila potpuno bezukusna. San mi je bio nemiran, čak i kada bi beba zaspala. A onda su počele da se javljaju crne misli. Ponekad bih pogledala svoju ćerku i umesto preplavljujuće ljubavi, osetila bih samo tupu prazninu. Pitala sam se da li sam uopšte sposobna da budem dobra majka.

Sećam se jednog popodneva kada je ona neprestano plakala. Osećala sam kako mi se u grudima stvara sve veća panika. Nisam znala šta da radim, kako da je umirim. Umesto da je nežno privijem uz sebe, osetila sam poriv da je samo spustim i pobegnem. Taj trenutak me je užasnuo. Kakva sam ja to majka kada mislim tako nešto? Krivica me je preplavila i počela sam da se povlačim u sebe.

Bilo me je sramota da priznam kako se osećam. Svi oko mene su bili presrećni, govorili su mi kako je beba divna i kako sijam. A ja sam se iznutra raspadala. Plašila sam se da ako kažem nekome kako se zaista osećam, da će me osuditi, da će misliti da nisam normalna, da nisam zaslužila ovo dete. Tako sam ćutala i pokušavala da sakrijem svoju tugu iza lažnog osmeha.

Moj partner je primetio da nešto nije u redu. Bio je zabrinut, ali nije razumeo šta se dešava. Pokušavao je da mi pomogne, ali ja nisam znala kako da mu objasnim taj mrak koji me je obuzeo. Često sam bila razdražljiva, plakala sam bez povoda i odbijala sam njegovu pomoć, misleći da sam sama kriva za to kako se osećam.

Dani su prolazili, a ja sam se osećala sve gore. Više nisam uživala ni u čemu. Čak ni moja prelepa devojčica nije mogla da me izvuče iz tog stanja. Počela sam da se plašim da nikada neću osetiti pravu radost majčinstva, da ću zauvek ostati zarobljena u ovom mračnom tunelu.

Jednog dana, tokom rutinske kontrole kod lekara, konačno sam smogla snage da progovorim. Bilo me je strašno, ali sam znala da ne mogu više da izdržim. Kada sam izgovorila reči "mislim da imam postporođajnu depresiju ili nešto slično", osetila sam istovremeno olakšanje i strah. Olakšanje jer sam konačno priznala sebi i nekom drugom šta se dešava, a strah od onoga što sledi.

Na moju sreću, moj lekar je bio pun razumevanja. Objasnio mi je da nisam sama, da je postporođajna depresija mnogo češća nego što se misli i da postoji pomoć. Upućena sam kod psihologa i počela sam sa terapijom. U početku je bilo teško pričati o svojim osećanjima, ali postepeno sam počela da se otvaram i da razumem šta mi se dešava.

Terapija mi je pomogla da shvatim da nisam kriva, da je postporođajna depresija medicinsko stanje koje zahteva lečenje. Naučila sam da prepoznam svoje emocije, da se nosim sa negativnim mislima i da tražim podršku kada mi je potrebna. Uz terapiju, a kasnije i uz blagu medikamentoznu terapiju, počela sam polako da se vraćam sebi.

Put oporavka nije bio lak i pravolinijski. Bilo je uspona i padova, dobrih i loših dana. Ali uz podršku mog partnera, porodice, prijatelja i terapeuta, počela sam ponovo da osećam radost. Počela sam da uživam u vremenu provedenom sa svojom ćerkom, da se smejem i da osetim onu preplavljujuću ljubav o kojoj su svi pričali.

Danas, gledajući svoju zdravu i srećnu devojčicu, znam koliko je važno govoriti o postporođajnoj depresiji. Želim da sve žene koje prolaze kroz ovo znaju da nisu same, da nisu krive i da pomoć postoji. Nemojte ćutati u tišini. Potražite podršku od svojih najbližih, od lekara, od stručnjaka. Vaše mentalno zdravlje je važno, jednako kao i zdravlje vaše bebe.

Nema srama u traženju pomoći. Naprotiv, to je znak snage i hrabrosti. Tišina posle radosti ne mora da bude mračna. Uz pravu podršku i razumevanje, ponovo ćete pronaći svetlost i radost u majčinstvu. Ja sam uspela, i vi ćete. Verujem u sve nas, mame koje su zapale u krizu nakon porođaja.