Uživajte u jednom danu u Napulju, iz ugla Slobodana Ogrizovića. 

NAPULJ – FUDBAL I NAVIJAČKE PESME

“Un giorno all'improvviso mi innamorai di te
Il cuore mi batteva, non chiedermi il perché
Il tempo che è passato, ma sono ancora qua
Ed oggi come allora difendo la città” (postoji i verzija “tifo la città”)

„Jednoga dana, iznenada, zaljubih se u tebe
Srce mi je lupalo, ne pitaj me zašto
I pored proteklog vremena, ja sam još uvek ovde
i danas, kao i nekada, ja branim Grad“ (navijam za Grad)

I naravno, posle toga ide obavezno:
“Alé-alé-alé, alé Napoli alé
Alé-alé-alé, alé Napoli alé”
(prevod nepotreban)

Tako glasi početak pesme „Un giorno al Improviso“, u izvođenju napuljskog muzičara-repera Klementina, koji odmah može, iako ovaj putopis nije još odmakao od naslova, sasvim lepo da dočara duh Napulja i ljubav Napolitanaca prema svome gradu. Da, lako je zaljubiti se u Napulj, i kao običan turista, posle samo jednog dana boravka ovde, a naročito kada se to zaljubljivanje desi baš na Dan zaljubljenih, tj. na Svetog Valentina. I meni je srce stvarno lupalo, što zbog ukupno 25 kilometara šetnje po Napulju i Pompeji, što, još više, prilikom pentranja do najlepšeg gradskog vidikovca, tvrđave – dvorca Sant'Elmo.

Navedena strofa je, ujedno, i navijačka himna Napolija, omiljenog lokalnog fudbalskog kluba (Societa Sportiva Calcio Napoli), do skora aktuelnog šampiona Italije. Prvu od ukupno tri titule Napoli je osvojio davne 1987. godine, predvođen Maradonom, neprikosnovenim božanstvom Napulja.

I dan danas, a naročito posle nove titule, Napulj je okićen Maradoninim slikama, skulpturicama, magnetima za frižider, sve to uz čuveni mural Dijega Armanda u Španskom kvartu. A i napuljski fudbalski stadion se zove – Dijego Maradona.

Osim Maradone, na svakom ćošku, po radnjama, restoranima, , stepeništima, prozorima, zgradama, pred očima će vam stalno biti plavo-bela boja, uključujući i brojne zastavice kluba ili slike igrača, razvučene između zgrada po celom Napulju.

Stepen radosnog navijačkog ukrašavanja bio je toliki da je u jednom trenutku gradonačelnik morao da zamoli da se ne preteruje sa plavo-belim farbanjem, verovatno zbog najave nestašice ove dve farbe u Kampaniji, možda i celoj južnoj Italiji.

Kad smo kod Klementinove pesme, da spomenemo da je stihove „Un giorno all’improviso...“ prvi put otpevao Rigeira (hit osamdesetih godina), a pesma je prvobitno bila navijačka himna „Aquila Calcio 1927“, da bi je kasnije preuzeli Napolitanci. 

NAPOLITANSKI DIJALEKAT

Inače, slušajući Klementinovu obradu, lako je razumeti prvu strofu. Ali druga već glasi ovako:
“E miezz' a via stu munn' ca n'ce vo chiù
E miezz' a chistu munn' canterò di più
A luc' e 'sta città so e alluc de creatur
E n'ata man aizzat verso o' ciel' azzurr”

Dobrodošli u Napulj! Iako ćete se bez problema snaći sa (standardnim) italijanskim, ovde je ipak glavni jezik - napolitanski dijalekat (možda čak i poseban jezik) - kao jedan od nekoliko desetina italijanskih dijalekata kojima se i dan danas živo komunicira u Italiji. Po nekim istraživanjima, “samo” italijanski govori 46% populacije u Italiji, 32% govori i italijanski i neki od dijalekata, a 14% priča samo lokalnim dijalektom. Preostalih 8%, pretpostavljam, govori nekim svojim maternjim jezikom i valjda vredno uče italijanski.

Uostalom, stanovnici Napulja (Napuljci, Napuljčani) često kažu da oni i nisu Italijani, već upravo Napolitanci. Na tragu takve izjave, evo još jedne navijačke pesme Napolija, male obrade čuvenog hita Salvatorea Tota Kutunja “Lasciatemi cantare”, u kojoj navijači – umesto gitare – u ruci drže navijačke baklje, i to na svojoj omiljenoj stadionskoj “krivini- tribini”:

"Lasciatemi cantare con una torcia in mano,
Lasciatemi cantare in questa curva che io amo,
Lasciatemi cantare perché ne sono fiero,
Sono napoletano, un napoletano vero!".

Da zbog ovog “fudbalskog početka” ne ispadne da je Maradona najpoznatiji Napolitanac (a nije čak ni rođen u Napulju), mora se odmah dodati da su iz Napulja potekli čak trojica rimskih papa, zatim kralj Alfons II Napuljski, pa kralj Dve Sicilije, Ferdinand Prvi, sledi još jedan kralj, ali Italije, Etiopije i Albanije – Vitorio Emanuel III, pa onda kompozitor Domeniko Skarlati, glumac Toto, operski pevač Enriko Karuzo, glumica Sofija Loren...

NAPULJ – ISTORIJA I SADAŠNJOST

Elem, da se vratimo malo turizmu, Napulj je treći po veličini italijanski grad (ponegde se može naći da je prvi po prostranstvu koje zauzima), sa svojih milion pa do tri miliona stanovnika, zavisno da li se posmatra uže ili šire gradsko područje i da li se posmatra predizborni period ili ne (znate već, promene prijava prebivališta i takve stvari).

Napulj je i glavni grad italijanske regije Kampanije, a istovremeno je i luka Tirenskog mora i Mediteranski grad, a i prestonica jedne od mafijaških podružnica (Kamora). Mafija je svakako evoluirala od vremena Kuma I i II, pa kako su njene aktivnosti uvek tamo gde je i novac, one su sada više usmerene ka velikim poslovima, javnim nabavkama, a time i ka severnim regijama Italije.

U tom smislu, po Napulju se možete slobodno i opušteno šetati, ali – kao i u svakom drugom gradu – vodite računa da baš ne preterujete i ne zalazite u neke mračne sokake u noćnim satima. Opet, za svaki slučaj, nije loša ideja da naučite stihove „Un giorno all’improviso...“, jer bi se možda tako potencijalna pljačka završila zajedničkim ispijanjem lokalnog vina – Aljaniko - u nekom lokalnom baru, ukrašenom, naravno, Maradoninim slikama!

Ime Napulja (po napolitanskom „Napule“) prevodi se kao Novi grad, što se kroz istoriju grada mnogo puta potvrđivalo, kako zbog stalnih fizičkih osvajanja ovoga grada, tako i zbog stalnih dolazaka novih i novih doseljenika, koji su menjali strukturu stanovništva i tako uvek ustanovljavali novi i stalno novi – Napulj.

Svi ti doseljenici odavno su se integrisali u prave Napuljce (Napolitance), a onih koji to još nisu stigli ima otprilike šest odsto (manje od italijanskog proseka od devet odsto), i među njima su vodeće nacije migranti iz Šri Lanke, Ukrajine i Kine.

Opet, Napulj je osnovan još pre 2800 godina, kao grčka kolonija, pod imenom Partenopa (Partenopeja), a po imenu čuvene sirene koja je preživela susret sa Odisejem tokom njegovog povratka na Itaku.

Legenda kaže da se ona, bežeći od Odiseja, nasukala na obalu Tirenskog mora, baš tamo gde je danas Napulj, te da i dan-danas gradska obala ima konture pomenute gospođe sirene.
Istorijski centar Napulja (sa svojih 17km2) je od 1995. godine i zvanično deo UNESCO-vog popisa mesta svetske baštine u Evropi, a Napulj to svakako zaslužuje kako svojim kraljevskim poreklom tako i činjenicama da je u 17. veku bio drugi grad po veličini u Evropi, da je ovde Univerzitet osnovan još 1224. godine (tako je, upravo slavi 800 godina !!! postojanja), a da je ovde i najstarija aktivna opera u Evropi, koja će za 13 godina proslaviti svoj 300. rođendan!

Grad se nalazi u zanimljivom, prelepom, ali i pretećem okruženju (aktivnog) vulkana, Vezuva, odgovornog za postojanje verovatno najposećenije turističke lokacije u Italiji – čuvene Pompeje, ali i Herkulanuma, a u bliskom susedstvu su i gradić Sorento, obala Amalfi, kao i poznata ostrvca – Kapri i Iskija.

Jedan interesantan opis Vezuva ponudio je Stanislav Vinaver, u svom „Izletu po Jadranskom i Sredozmenom moru“ iz 1927. godine:

“Taj novi vulkan, kad se raspomami kao da dobije glas neke životinje: je li to lavež čopora divljih pasa, je li to halakanje drevnih aždaja o kojima narodi, u svojim mračnim pričama, znaju: i kako su izgledale, i kakve plamenove puštale... Ova mala pakosna aždaja htela bi da proguta, naš vedri i plavi Neapolis, da ga uguši svojim otvorima i ognjevima... Ova mora tu da besni: sudbina je čudovišta sviju da su im kao hrana određene samo najlepše kneginje iz bajke... Ljuti se mali vulkan što nikad neće moći da dođe do svoje žrtve... “

DOLAZAK U NAPULJ – IZ RIMA

Uzgred, otkud vaš putopisac u Napulju? Pa ukazala se prilika da se iz Rima skokne na jedan dan, na izlet, ili bolje reći u izvidnicu, jer ovaj grad i njegova okolina zahtevaju mnogo više vremena za obilazak i uživanje u svemu onome što nude. Naravno, ne morate u Napulj da idete preko Rima, jer je od 2023. godine uvedena direktna avionska linija od Beograda do Napulja.

Dakle – Rim, Termini, „Frecciarossa“, brzi voz koji ide oko 300km/h – i za sat i deset minuta stižete u Napulj, na centralnu železničku stanicu, na Trgu Garibaldi. Predivna, moderna, ogromna stanica, sa svim pratećim radnjama i restoranima, gde lagodno možete da planirate čak i večernji izlazak. U sklopu stanice se nalazi i jedan ne baš doteran peron, ali ne manje važan jer odatle idu lokalni vozovi ka Vezuvu, Pompeji i Sorentu.

Kad smo kod železničkih stanica, u blizini Napulja je pre nekoliko godina završen i pušten u rad deo nove stanice za brze vozove, u mestu Afragola, a projekat je delo (čuvene) Zahe Hadid (poznata, npr, po Maxxi muzeju umetnosti 21. veka, u Rimu) i u punom formatu trebalo bi da opslužuje 28 brzih vozova i oko 33000 putnika dnevno. Koliko su brzi vozovi postali standard u Italiji, i koliko je moćna italijanska železnica, govori i podatak da dnevno (!) iz Milana za Rim pođe (a i vrati se) 45 tih superbrzih vozova (tu se ne računaju oni „spori“, regionalni vozovi)!! Pre dvadesetak godina išlo ih je petnaestak.

Dakle, turistički dan u Napulju trajao je (za mene) negde od devet ujutru do devet uveče i uključio je i prepodnevni obilazak Pompeje. Dovoljno? Ne, naravno, ali poklonu se u zube ne gleda. Pripremajući se za ovaj izlet, čitajući putopise mojih prethodnika (hvala im svima na korisnim informacijama), zamislio sam jedan poduhvat dostojan Supermena, u očajničkoj želji da se vidi što više – a to je uključivalo voz od Napulja do Herkulanuma (eventualni obilazak nalazišta), zatim uspon do kratera Vezuva, onda autobusom do Pompeje, pa zatim vozom do Sorenta. Odatle skok brodićem na Kapri, i sa Kaprija brodom do Napulja. Samo još da sam ubacio Amalfi, i možda Siciliju...

Nego, sve su to relativno kratka rastojanja, od jedne do druge napuljske lokacije treba vam po 20-30 minuta i sve deluje izvodljivo dok ne bacite pogled na (zimski) red vožnje/plovidbe, gde u februaru ide po jedan brod dnevno, voz ne staje na ključnim stanicama i slično. Zato je plan konačno sveden na Pompeju i centar Napulja, što je opet bilo baš knap, ali dovoljno izazovno.

GETE I VEŠTICA RACIJELA – O NAPULJU

Ovaj putopis zato može na kraju da glasi i „šta sve nisam video u Napulju“, ali, računam, i to može da bude od pomoći nekom budućem putniku, koji će imati više vremena na raspolaganju. Opet, možda je i bolje da ne vidite baš sve u Napulju, zbog one čuvene Geteove izjave „Vedi Napoli e poi muori“ (Vidi Napulj pa umri), što su kasnije najmanje dva italijanska režisera iskoristila za nazive svojih filmova.

A ako ćemo preciznije, Gete je ipak rekao: „Siehe Neapel und Stirb“, na lepršavom nemačkom jeziku, ali značenje ostaje isto. Gete je Napulj upoznao tokom svog prvog (ali skoro dvogodišnjeg) putovanja u Italiju, kada je obišao još Trentino, Veneto i Siciliju. Zamislite da je Gete imao tada na raspolaganju „Frecciarossa“ i „Italo“, tj. superbrze vozove, i šta bi tek onda sve video?  Međutim, turistička organizacija Napulja, zabrinuta smanjenjem broja hotelskih noćenja, da bi razbila turističko sujeverje da će neko zaista da umre kad vidi Napulj (uz pomoć Kamore ili bez nje),  nadovezala se na Geteovu izjavu sa:  “Vedi Napoli, poi muori…E POI RINASCI!”, tj. “Vidi Napulj pa umri... i posle vaskrsni!”

Uzgred, postoji još jedna verzija nastanka rečenice “Vidi Napulj...” i to bajkovita, o veštici dobrog srca po imenu Racijela. Napulj je, onomad, bio omiljeno odredište svih onih kojima je neuzvraćena ljubav slomila srce, jer su lepote grada i okoline pomagale da se zaboravi na patnju i misli skrenu na drugu stranu. Ipak, bol se, kada bi došlo vreme za odlazak iz Napulja, ponovo javljao, još jači nego ranije, od čega se neki ne bi nikada oporavili... Pošto je u mladosti izgubila svoju veliku ljubav, Racijela je racionalno rešila da nekako pomogne tim napaćenim dušama, te je smućkala nekakvo opojno vino koje je čarobno pomagalo da se izgube bolne uspomene. I tako, pred povratak kući bi se popila čaša vina i – simbolično – desilo bi se nešto kao umiranje, zaborav, ali bi zatim nastupilo ponovno rođenje. I eto nas opet kod onog: Vedi Napoli, poi muori... e poi rinasci!

E sad, da li je i Gete došao u Napulj slomljenog srca, pa uz vino rekao šta je rekao, ko to zna. Ali zna se da je rekao (napisao) i ovo: „Napulj je raj. Svi žive u nekoj vrsti opijenosti i samozaborava. I meni se dešava... Skoro da se više ne prepoznajem, osećam se kao da sam drugi čovek. Juče sam sebi rekao: ili si do sada bio lud, ili si sada“.

Činjenica da su ovde ispisane već stranice i stranice teksta, a da tekst o onome što sam lično video u Napulju nije još ni počeo, verovatno pokazuje da je Napulj geteovski uticao i na vašeg putopisca.
A spremajući ovaj putopis, našao sam i ovu “definiciju” Napulja:

“U istoriji srpske književnosti Napulj je radikalna Italija ili sublimacija Italije: ako je u Italiji toplo, u Napulju je toplije; ako su Italijani bučni i temperamentni, Napolitanci su bučniji i temperamentniji. U pozitivnom i negativnom smislu, prestonica Kampanije je “Italija par ekselans.” (iz knjige “Vedi Napoli e poi muori – Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951, Mario Liguori)

NAPULJ – POMPEJA, A PORED VEZUVA

Uglavnom, tačno u 8h12min je Frecciarossa ušla na svoj peron na modernu stanicu Napoli Centrale, sa podjednako modernim vozovima. Kada siđete na nivo “-1”, na levoj strani, na kraju hodnika, prodaju se karte za voz “Circumvesuviano”. To je lokalni voz koji iz Napulja, (početna stanica mu je u susedstvu (Porta Nolana), udaljenom oko pola kilometra od Napoli Centrale), ide do Sorenta, usput se zaustavljajući na brojnim stanicama, od kojih su turistički najbitnije tri. Jedna je Ercolano Scavi, gde izlaze oni koji žele da obiđu arheološki lokalitet Herkulanum (za koji neki kažu da je “vredniji” od Pompeje), a odatle se može i autobusom skoknuti do podnožja Vezuva, pa dalje – peške, uzbrdo, sve do kratera. Druga stanica je Pompei Scavi, gde se izlazi za obilazak Pompeje, dok je treća, i poslednja, u Sorentu.

Kada čitate razne tekstove ili putopise o Napulju, videćete da su pojedini putnici/putopisci smatrali da su Vezuv i Pompeja ono najlepše i ono obavezno što se ovde mora videti, dok su sam grad Napulj smatrali za (italijanski) grad kao i svaki drugi, tj. turističku lokaciju drugog reda u odnosu na vulkan i njegove lave delo.

Kako god, povratna karta do Pompeje je kupljena (karta za lokalitet je kupljena ranije, preko interneta) i tako je moj prvi boravak u Napulju trajao jedva dvadeset minuta, koliko je vremena proteklo između (moja) dva voza.

Za razliku od doterane, nove železničke stanice, peron za Circumvesuviano je izgledao kao grubo probijen tunel, sa odlaznim i dolaznim peronom, slabo osvetljen, skoro pa mračan. I kompozicija koja se pojavila delovala je staro barem nekoliko decenija, za 2-3 nijanse u lošijem stanju čak i od Beovoza.

Ali dobro, voz je brzo krenuo, brzo i stigao do Pompeje, uz dodatno uživanje u prisustvu jednog napuljskog Roma koji je uz pomoć zvučnika i prateće melodije, otpevao nekoliko prigodnih italijanskih kancona. Put od Napulja do Pompeje traje oko pola sata, a od stanice se za pet minuta (peške) stiže do ulazne kapije u Pompeju (uzgred, postoji nekoliko ulaza u lokalitet, da vas to ne zbuni). I sama (nova) Pompeja je jedno slatko, dobro organizovano mestašce, u kojem bi se moglo lepo provesti neko vreme, šetnjom uz more ili po privlačnim uličicama sa načičkanim restoranima (posvećenim turistima koji dolaze u Pompeju). Koliko god znali o istoriji Pompeje, i koliko god vam pred očima stajao Vezuv, zaista je teško zamisliti te slojeve lave i pepela koji su pre skoro dva milenijuma potpuno poklopili ovo mesto.

O Pompeji i Vezuvu – biće reči malo kasnije, i u posebnom tekstu, koji možete da pročitate OVDE. Uglavnom, posle više od dva sata šetnje oštrim tempom po ostacima stare Pompeje, opet je tu bio Circumvesuviano, opet je isti pevač briljirao u vozu, i opet je pola sata trajala vožnja do Napulja. Kao što sam već pomenuo, onaj napuljski peron je bio toliko mračan, i toliko su neupadljive table na njegovim zidovima, da je vaš putopisac ubrzo shvatio da je promašio trenutak za izlazak iz voza. Ništa zato, bila je to prilika da se vidi pomenuta Porta Nolana, i napravi malo dodatne šetnje po Napulju.

TRG ĐUZEPE GARIBALDI – ULAZAK U GRAD

I tako, šetnjom kroz Corso Giuseppe Garibaldi od svega stotinjak metara, dolazi se do velikog trga – Piazza Giuseppe Garibaldi, na koji je naslonjen Piazza Mancini, trgić na kome se nalazi impresivan spomenik – kome? - pa Garibaldiju! O samom trgu biće još reči nešto kasnije, a sada – idemo u Napulj!
Prirodan pravac za prvi kontakt sa gradom bila je šetnja kroz Corso Umberto I, ka Trgu plebiscita i delu Napulja sa verovatno najlepšim zgradama i arhitekturom.

Do Trga plebiscita rastojanje je oko tri kilometra, što i ne primetite, jer na svakih par metara iskrsava nešto novo i zanimljivo. Tog dana bio je 14. februar, Dan zaljubljenih i Dan Sv. Valentina (dobro i Sv. Trifuna, ali teško da su to znali u Napulju) i ulice su bile ekstremno žive. Napolju je bilo sunčano, a i toplo, šum mora i brodova je bio prisutan čak i pola kilometra od obale, a duž ulice, gde god je to bilo moguće, bile su postavljene tezge sa prigodnim artiklima, za koje novac možete da date samo kada ste (baš) zaljubljeni. U nekim od bočnih ulica bilo je i čitavih “radnji” sa izloženom garderobom. U drugim je, opet, bilo samo parkiranih automobila, i to tako upakovanih da mogu da izađu jedino kada su svi vozači tu.

Iako trotoar nije naročito širok, bilo je usput i dosta kafića i radnjica sa hranom – za pojesti s nogu, sa ponekim stolom napolju, koji bi pravio dodatnu gužvu. Na prvi pogled, a tako je u blizini svih železničkih stanica u Italiji (pa i u Evropi), među licima prolaznika i prodavaca bilo je najmanje Italijana/Napolitanaca, ako uopšte više i možete da razlikujete ljude koji ovde žive, jedne od drugih. Naravno, prolazilo je i mnogo (zaljubljenih) parova, žene i devojke su nosile barem po ružu u ruci, a one koje još nisu dobile neki cvet – pa, verovatno je bilo samo pitanje vremena kada će se to desiti.
Ništa manja gužva nije bila ni u onom automobilskom delu ulice.

Za Napulj ionako kažu da su semafori i saobraćajni znakovi samo informativnog karaktera, da se ovde retko ko vezuje kad je u automobilu, motorciklisti su (uglavnom) imali kacige na glavama, a kada naletite na neku (označenu) pešačku zonu, imajte u vidu da se motorciklisti, po potrebi, identifikuju kao pešaci kada im to odgovara, tj. omogućava da brže stignu od tačke A do tačke B. Ipak, i pored relativno haotičnog saobraćaja, ipak tu svako radi svoj posao, a ako neko pravi problem – to je, najverovatnije, turista. To čitanje tuđih tekstova i iskustava sa saobraćajem u Napulju, ponekad sa paranoičnim upozorenjima kako sva ta mitska motorizovana bića ovde imaju samo cilj da prepoznaju ko je turista i da ga odmah pregaze, ako vas ne dovedu u katatonično stanje, mogu proizvesti i nešto sasvim drugo – da već posle pet minuta počnete da se ponašate kao  lokalni napolitanski pešak, pa onda krenete da prelazite ulice i tamo gde se ni u Beogradu ne biste usudili, i pritom se još (kao) svađate sa vozačima koji vam trube zbog toga.

JOŠ MALO O FUDBALU I... PICERIJAMA

Inače, već na jednom od prvih (desnih) skretanja iz Corso Umberto I, tu gde se nalazi ulica Via Pietro Colletta (čisto da ne bude zabune, “Via” na italijanskom znači “ulica”, ali nadam se da vam neće smetati što u tekstu, jednog pored drugog, stoji i “via” i “ulica”. Naprosto, “ulica” u odgovarajućem padežu omogućava da lakše pratite tekst na srpskom, a “via” je nekako nerazdvojno od ostatka italijanskog imena ulice. Slično je i sa rečima “trg” i “piazza”) odmah možete da svratite u jednu od najpoznatijih napuljskih picerija – “L'Antica Pizzeria da Michele”. Procena je da u širem gradskom jezgru, u kojem živi onih milion Napolitanaca, ima oko 8200 picerija (i rečima: “osam hiljada i dve stotine”). Često se kaže da očevi iz Napulja imaju dva omiljena zanimanja za svoje sinove: jedno je – fudbaler Napolija, a drugo je – majstor za pice, tj. pizzaiolo (na napolitanskom: pizzaiuolo). Dakle, možemo sa sigurnošću reći da u Napulju trenutno postoji 8209, od mogućih 8226 srećnih očeva. Naime FK Napoli trenutno ima 26 fudbalera pod ugovorom, ali svega devetorica su poreklom iz Italije. Pardon, 8201 srećan otac, jer, dodatnom proverom na sajtu Napolija, može se videti da je samo Paskvale Mazoki (Pasqualle Mazzocchi) rođen u Napulju!!

JOŠ MALO ŠETNJE PO BULEVARU UMBERTO PRVI

Bulevar Umberto I vas uskoro dovodi i do trga/Piazza Nicola Amore (gde je i metro stanica Duomo), a gde su u toku bili neki radovi zbog kojih je pola trga bilo ograđeno. Daljom šetnjom uskoro stižete do zgrade Univerziteta u Napulju, onog iz 1224. godine, po imenu Federiko II (ili preciznije – kralj Sicilije i car Svetog Rimskog carstva Fridrih II). Za njega se kaže da je najstariji javni, sekularni ili državni univerzitet na svetu. Ovde danas studira skoro 100.000 studenata!
Inače, sa obe strane bulevara poređane su zaista impresivne zgrade, poneka ukrašena bogatim fasadnim ukrasima, ujednačene visine od po 4-5 spratova. Ni Pariz ni Rim se ne bi postideli ovakvog bulevara.
Šetnja se nastavlja pravo sve do trga Giovanni Bovio, gde na centralnom mestu stoji barem desetak metara visok spomenik Vitorija Emanuela II na konju. Najlepša zgrada na trgu je zgrada Banca Popolare di Bari, sveže okrečena, divnih detalja, sa stepeništem oivičenom sa dva ljutita lava, i sa istim tim stepeništem na kojem su se lenjo i nesmetano razvlačila dva lokalna klošara, i pored obezbeđenja mrkih pogleda koje je stajalo na ulazu u banku.
Bulevar se tu račva i deli u dve ulice, od kojih jedna vodi ka metro stanici Toledo (o njoj malo kasnije), a druga, Via Agostino Depretis, vodi nas do Piazza Municipio.

Odatle, se, odjednom, pred vašim očima otvaraju i Castel Nuovo, i morska obala sa ogromnom sredozemnom lukom i Neptunova fontana, a kad prođete zamak, pojavljuju se i pozorište “Teatro di San Carlo”, a zatim i Palazzo Reale di Napoli (kraljevska palata), palata Salerno (u sklopu koje se nalazi i crkva – Chiesa di Santa Croce di Palazzo) i crkva Franje Paulijanskog (Basilica reale Pontificia San Francesco da Paola) – tri predivne građevine koje svojim fasadama, stubovima i lukovima formiraju najlepši napuljski trg – Piazza del Plebiscito. Ako do sada nekome nije bilo jasno da je Napulj kraljevski grad, posle dolaska u ovaj deo grada, neće više biti ni trunčice sumnje.

PROTEST TRAKTORISTA I KRUZER “SOFIJA LOREN”

Inače, ulicom koja se vijuga uz morsku obalu – Via Ammiraglio Ferdinando Acton, koja zatim prelazi u Via Cristoforo Colombo – tog dana kretala se ogromna kolona od 80 (modernih) traktora, protestujući zbog osećaja ugroženosti novim evropskim agrikulturnim propisima, kao što su to tih dana i nedelja činili i drugi traktoristi, širom Evrope. Bilo je tu i tabli sa natpisima: “Ci state privando del nostro futuro”; “Salviamo l’agricoltura. La nostra fine, la vostra fame”; “I cavoli nostri sono cavoli vostri” („Ukidate nam budućnost“; „Sačuvajmo poljoprivredu. Naš kraj, vaša glad”; “Naš kupus je vaš kupus”! ili, u duhu italijanskog, pre kao “naša posla su i vaša posla”) da bi na kraju protesta donirali voće i povrće narodnoj kuhinji. Nikad kraja zanimljivim događanjima u Napulju.

Sa trga Municipio puca pogled na sve strane. Na centralnom mestu je tvrđava Castel Nuovo, a uz njenu bočnu stranu u toku su neki veliki radovi, na novom arheološkom nalazištu. Možda najlepša zgrada (osim tvrđave) na trgu je Teatro Mercadante (ranije Teatro del Fondo), jedno od kraljevskih pozorišta iz XVIII veka, otvoreno još 1779. godine. Tako su Napolitanci, na primer, 1812. godine gledali i slušali Mocartove opere – Don Đovani i Figarova ženidba, a uživanje u ovim i drugim umetničkim delima nastavljeno je i do dana današnjeg.

Najimpresivniji i najviši objekat u ovom delu Napulja tog dana bio je jedan sa svojih 18 spratova, bele boje, vredan 550 miiona dolara, u kome povremeno živi 4000 ljudi, dugačak 333 metra, i nazvan po, pomenutoj, čuvenoj glumici poreklom iz Napulja – Sofiji Loren (još jedan simbol Napulja, koji ove godine obeležava 90 godina svog postojanja!!!). Da ne bude zabune, taj osamnaestospratni objekat nema temelje, i nije predstavljao neku mafijašku divlju gradnju među četvorospratnim zgradama u centru Napulja... već se više, onako miroljubivo, ljuljuškao u luci. Bio je to džinovski kruzer, MSC Fantasia, tj. kruzer “Sofija Loren”, koji se spremao za novo krstarenje. Inače, njegovo prvo krstarenje iz Francuske završilo se upravo uplovljavanjem u napuljsku luku, 2008. godine.

Brod je bio usidren odmah pored Anžujskog mola (molo Angioino) na čijem kraju se nalazi predivna moderna građevina, u belom kamenu, sa dva zidna sata na prednjoj fasadi, građevina u kojoj se nalaze glavne lučke službe, ali i veliki šoping mol.

TRG MUNICIPIO – NEPTUNOVA FONTANA I CASTEL NUOVO

A na gornjoj strani trga glavnu ulogu ima najnevoljenija fontana u Napulju, možda i u celom svetu. To je jedna prelepa, Neptunova fontana, kružnog oblika, sa mnogo nivoa, detalja, sa lavovima i morskim nemanima koji po vasceli dan pljuckaju vodu u fontanu. U izradi je učestvovao čak i čuveni Bernini, ali otac (Pietro) a ne onaj čuveni sin čija dela možete naći u Rimu na svakom koraku.

A zašto najnevoljenija? Pa zato što je od 1595. pa do 2014. godine čak sedam puta premeštana sa jedne na drugu... treću... sedmu lokaciju! Fontana skitnica. Zbog selidbi, ali i zbog raznih nemira i protesta koji su se dešavali u njenoj blizini, fontana je pretrpela brojna oštećenja, a i dan danas se vidi da Neptunu nedostaje deo ruke kojim bi trebalo da drži svoj trozubac.

Na kraju, tu je i glavna građevina na trgu Municipio, Castel Nuovo, tj. Novi dvorac, takođe poznat i kao Maschio Angioino (Anžujska kula). Podignut je još 1279. godine, i bio je nemi svedok istorije, ali i glavno sedište svim kraljevima i kraljevstvima koja su stolovala u Napulju. Danas su tu smešteni instituti koji se bave istorijom, a unutra je i muzej, sve sa Palatinskom kapelom. Dvorac je podignut zahvaljujući Karlu Prvom Anžujskom, kralju Sicilije, Napulja, Albanije, Jerusalima, grofu Provanse, Anžua i Mena, koji je tako prestonicu iz Palerma preneo u Napulj. Kasnije se ovde smestio Fridrih II, car Svetog rimskog carstva, itd, itd... dugo bi trajalo nabrajanje svih stanovnika ovoga dvorca.

Ali, nezavisno od silnih vladara, u dvorcu su neko vreme boravili i Bokačo, Đoto i Petrarka! Usput, prošla je tu Anžujska dinastija, pa je došla na red Aragonska vladavina, pa su ih u zamku nasledili Španci, da bi tokom kasnijih vekova počela gradnja nekoliko novih kraljevskih rezidencija po Napulju, te je Castel Nuovo izgubio svoj primat. Godine 1799. proglašena je Napuljska/Partenopejska Republika, a dvorac je u narednim decenijama imao ulogu oružarnice i arsenala za artiljeriju. U XX veku dvorac je potpuno demilitarizovan, a cela okolina dodatno uređena zelenilom i cvećem.

Najzanimljiviji deo dvorca (barem spolja) čini trijumfalni luk od belog mermera, koji se kao nezvani gost uglavio između dve od pet glavnih kula, ne samo zbog potpuno drugačije arhitekture već i zbog svoje svetle boje, pravog kontrasta u odnosu na tamne zidove dvorca. Ovaj deo je izgrađen 1470, u čast ulaska Alfonsa Aragonskog u Napulj, tridesetak godina ranije, a što je i prikazano odmah iznad kapije okružene i poduprte korintskim stubovima.

KRALJEVSKA PALATA I POZORIŠTE - OPERA

Odmah pored Castel Nuovo, uz jedan prelazak ulice, stižete do kompleksa koji čine Kraljevska palata, pozorište San Karlo (građevinski povezano sa Palatom), a sve to začinjeno sa malo zelenila, jer se tu nalazi i botanička bašta (Giardini di Palazzo Reale). Sa prednje strane Palate nalazi se ogromni, najpoznatiji napuljski trg – Piazza di Plebiscito, oivičen sa još tri građevine, a to su – Basilica Reale Pontificia San Francesco da Paola, još jedna palata po imenu Salerno i – napuljska Prefektura.
Do tog kompleksa možete stići i ulicom Via Carlo, sa severne strane pozorišta, a to je, barem na Dan zaljubljenih, bila prilika da na “reklamnom” stolu picerije CasaReale vidite izloženu picu u obliku srca! Malo dalje se nalazi Caffe Vergnano 1882, jedan od brendova iz lanca najboljih italijanskih kafica, na pravom mestu za uživanje u kraljevskoj arhitekturi. Sa desne strane ulice se nalazi Galerija, takođe prave kraljevske fasade, iliti Tržni centar Umberto I, ali o njemu malo kasnije.

Kraljevsko pozorište (Real Teatro di San Carlo) a sada samo pozorište (bez onog “kraljevsko” u nazivu) je najstarija aktivna operska dvorana na svetu, otvorena 1737, dakle oko 45 godina pre Milanske skale! Nekada je u teatru bilo 3285 sedećih mesta (i to u kraljevsko doba), a sada ih ima svega 1386! Novo pozorište nastalo je kad je to odlučio burbonski kralj Karlo VII od Napulja, a izgrađeno je kao zamena za dotadašnje, možda i da bi kralj mogao da prošeta peške iz svojih odaja do opere, a da pritom ne izađe iz zgrade.

Glavni kompozitori i direktori opere bili su zaista najveći od najvećih, pa su se tokom XIX veka ovde za sve pitali Đoakino Rosini, Đovani Pacini, Gaetano Doniceti, Vinćenco Belini, Đuzepe Verdi... Bilo je to zlatno doba napuljske opere, skoro tokom celog XIX veka, uglavnom – sve do ujedinjenja Italije, kada je Milanska skala počela da preuzima primat, kompozitore i pevače.

Kako je već pomenuto, jedan od najpoznatijih Napolitanaca bio je i Enriko Karuzo, čuveni operski pevač. I on je nastupao u Teatru San Karlo, ali samo do 1901. godine, kada ga je deo publike izviždao tokom izvođenja Donicetijeve opere “Eliksir ljubavi”. Karuzo je shvatio da, izgleda, ne možeš biti prorok u svome selu, pa je zato odlučio da više nikada neće pevati u Napulju. I nije.
Svoj život je ipak završio u Napulju, 1921. godine, i sahranjen je na lokalnom napuljskom groblju Santa Maria del Pianto. Bilo bi zanimljivo videti i neko od tih grobalja, jer – kažu – kada im prilazite deluje vam kao da se radi o stambenom naselju, a ne o groblju. Naime, pokojnici se sahranjuju ne samo u dubinu, u zemlju, nego se tela češće polažu u visinu, po spratovima tih zagrobnih zgrada, trospratnica ili četvorospratnica...

Ipak, Karuzo se ipak nekako vratio, barem u blizinu Teatra San Karlo, 122 godine kasnije (2023. godine), i to tako što je u okviru Kraljevske palate otvoren Muzej Enrika Karuza.

Dakle, tu je još i Kraljevska palata, koju možemo posmatrati kao deo Teatra (ili obrnuto), jedna od četiri omiljene rezidencije burbonskog plemstva tokom vladavine Napuljskim Kraljevstvom, a zatim i Kraljevstvom Dve Sicilije. Izgradnja Palate je krenula u XVII veku, vođena rukom poznatog arhitekte Domenika Fontane, koji je iza sebe ostavio brojna remek-dela, kako u Napulju, tako i u Rimu. Osim arhitektonskih projekata za brojne napuljske crkve, Domeniko je, kako mu i samo prezime to kaže, isprojektovao i pomenutu Neptunovu fontanu. Palata je tokom vekova pretrpela brojne izmene, što usled različitih umetničkih stilova i želja aktuelnih vladara, što zbog potrebe da nova kraljica nabavi novi nameštaj, što zbog posledica ponekog požara ili nepogode, ali sve u svemu, Palata se danas odlično oseća i uživa u pokazivanju svoje lepote putnicima namernicima. Osim pozorišta i muzeja, u njoj se nalazi i Nacionalna bilblioteka Vittorio Emanuele III.

Verovatno najveća (spoljašnja) izmena Palate usledila je 1888. godine kada je kralj Umberto Prvi na fasadi koja gleda ka Trgu plebiscita u okviru niša postavio kipove najznačajnijih vladara Napulja od osnivanja kraljevstva.

TRG PLEBISCITA

I tako, eto nas najzad i na velikom napuljskom trgu, Piazza di Plebiscito. Arhitekte (i tu je uticaja imao g. Fontana) su – i pored velikih građevina, ostavile “prozor” između Kraljevske palate i palate Salerno, kroz koji se može videti deo zaliva, ali i dvogrbi Vezuv, u svoj svojoj lepoti. Nažalost, u podacima o raznim građevinama se češće, kao tvorci, pominju “investitori” – kraljevi, carevi... nego projektanti i arhitekte, pa se tako kao “ideolog” Trga plebiscita često navodi napuljski kralj Joachim Murat (Žoakin Mira, po francuskom izgovoru), nosilac još jedne moćne titule tog doba: bio je Napoleonov šurak!

Trg ima dugačku, viševekovnu istoriju, a Španci i Burbonci su tokom svog vladanja, podmićujući uvek blago buntovne Napolitance, povremeno na trg postavljali stolove sa đakonijama koje su običnom svetu, van tih koruptivnih prilika, bile uglavnom nedostupne. Taj običaj je imao i ime – cuccagna, a po svom značenju to je nešto kao čudesna zemlja, bogata svim dobrima Božjim, gde život teče bezbrižno i srećno. Barem dok se sve sa stolova ne pojede. Trg je uvek bio mesto i za velike umetničke događaje na otvorenom, sve do današnjih dana (Elton Džon, Brus Springstin, npr), a jedan od najcrnjih perioda bila je druga polovina prošlog veka – kada je Trg, potpuno neslavno, bio pretvoren u džinovski gradski parking!

Danas je ovde pešačka zona, a na celoj površini trga (od 25.000m2) nalaze se samo dve skulpture, dva konjanika – i to Ferdinarda Prvog Medičija i Karla Burbonskog. Skulpture su jedna od druge udaljene petnaestak metara, a od prednje fasade Kraljevske palate oko 40 metara. A sad dolazimo i do još jedne napuljske priče, po kojoj su, nekada, kraljevi (poneko kaže da je taj običaj uvela kraljica Margerita) robovima, lopovima, kriminalcima – vezivali oči i davali im zadatak da pređu tih 40 metara i da prođu između ona dva konjanika. Ko bi uspeo, dobio bi slobodu, a ovi drugi – ili bi bili vraćeni u zatvor ili bi bili skraćeni za glavu. Kako se računala “stativa”, tj. šta se dešavalo ako bi neko udario baš u skulpturu, ne zna se. Danas je to ostala samo vesela priča za turiste, ali i interesantna zanimacija – da lično proverite kakva vam je orijentacija, tj. kako vas služi šesto čulo. A ima tu i još jedna pričica, prigodna baš za Sv. Valentina, po kojoj moderni Napolitanci koriste ovaj trik da od svojih devojaka, na prvom izlasku, izmame poljubac - ako uspešno polože test ćorave bake. Možda se isti trik koristi i kod raskida – vežete oči budućem bivšem, bivšoj, pustite ga/je da hoda po trgu, i za to vreme – odete svojim putem, u život.

A Trg je nazvan po plebiscitu održanom 21. oktobra 1860. godine, koji je Napulj uveo u skoro pa ujedinjeno Kraljevstvo Italije, pod Savojskom kućom (da bi se to “skoro” desilo pola godine kasnije, 14. marta 1861, kada je došlo do zvaničnog proglašenja ujedinjenja Kraljevine Italije).
Ostalo je još samo da se kaže par reči o bazilici/crkvi Svetog Frančeska iz Paole (Basilica Reale Pontificia San Francesco da Paola, gde je Paola – mestašce u Kalabriji, rodno mesto Sv. Frančeska). Crkva ima veliku kupolu (visoku 53 metra), pa svojim centralnim delom podseća na rimski Panteon, dok su sa leve i desne strane postavljene dvostruke kolonade koje deluju kao ruke koje zatvaraju i “grle” ovaj trg, tačno naspram Kraljevske palate.

BABE I SFOLJATELE

Za dodatno uživanje u pogledu, u delu ispod kolonada, može se sesti u cafe Reginelle (u prevodu:  “kraljice”), gde se mogu pojesti uobičajena italijanska jela i paste, ali je to ujedno, za vašeg putopisca, bila prilika da proveri tekstove ispisane o lokalnim napuljskim kolačima – “baba” (baba) i “sfoljatela”. Uzgred, kad sedite ovde, a puno turista ili domaćih sedi i na stepeništu, uživajući u kupljenom parčetu pice ovde ili u komšiluku, vodite računa o džinovskim galebovima. Koliki su, očigledno im prija lokalna hrana!

Da se vratimo kolačima: Baba, poreklom iz Francuske, pravi se i kao odvojen kolač i kao vrsta kuglofa. Kolači izgledaju kao sjajne kiflice, nešto kao brioš, uz glazuru od šećera, limuna i ruma, sa dodatkom džema od kajsije. Sfoljatela (poznata i pod imenom “jastogov rep”), je kolač – pecivo, u obliku školjke... dobro, jastogovog repa, sa kremastim punjenjem (sa ukusom vanile), praktično od lisnatog testa – što se dobro vidi po “listićima” testa kada se sve dobro ispeče. Ovaj kolač je dospeo iz Salerna, šezdesetak kilometara udaljenog od Napulja, na jug, ima tome već više od dva veka.
Ukusu ovih kolača se nema šta zameriti, ali kolači bez čokolade... (pod tim zamišljam kore ili neko testo u koje je dodata i čokolada, čokoladni fil i preko svega toga čokoladna glazura sa posutim mrvicama čokolade). Kako god, čak i ako vam se kolači ne svide, uvek vam preostaje da se zasladite savršenim italijanskim sladoledom!

ŠETNJA UZ MORE, PARTENOPA I SORENTINO

Dalje se od Trga Plebiscita za par minuta, kroz jedan, da kažemo “linijski” parkić (reklo bi se da je to mesto gde mladi zakazuju randevue, na istom mestu gde je i Statua di Augusto) spuštate do mora. Sa svoje leve strane videćete ogromnu luku, sa nekoliko isturenih dokova, sa impresivnim višespratnim brodovima, često i već pomenutim kruzerima, koji odavde “skaču” po lukama po Tirenskom i Sredozemnom moru. Jedan od dokova služi za redovne brodske linije ka Siciliji (Palermo) i Sardiniji (Kaljari), a iz iste luke brod vozi i ka čuvenom Kapriju. A na mestu gde ste izbili na morsku obalu nalazi se i marina za flotu lokalnih jahtica, jedrilica i čamaca.

Kao što smo već rekli, morska obala prati konture sirene Partenope, jedine koja je preživela Odisejev bes. Na mestu gde je danas centar Napulja, postojalo je nekadašnje grčko mesto, po imenu Partenopa, pa se i dan-danas Napolitanci nazivaju i Partenopejcima. Ime Neapoli je ipak prevladalo kao ime grada, i kumovalo mu je naselje koje se nalazilo u blizini nekadašnje Partenope.

Partenopa, sirena, i dalje je u srcima naslednika Partenopejaca, a naročito umetnika. Jedan od skorašnjih muzičkih hitova bila je baš pesma “Partenopa”, u izvođenju Liberata, repera poznatog kako u Kampaniji, tako i u celoj Italiji. A Liberato inače važi za neku vrstu napuljskog audio Benksija, jer uspešno krije svoj identitet od javnosti a svoje pesme plasira preko interneta. I tako on kaže:

“Nu juorno bell’e bbuono a ‘sta guagliona nn”a truvaje
Chiedette a tutte parte, nisciuno me pensaje
Nun te n’adduone ca ‘sta piccerella t’affunnaje
“Ammò, era na sirena”, dicette e me guardaje”
Kao što vidite, i Liberato pevuši na napolitanskom (evo i italijanske verzije)...
“Un bel giorno questa ragazza non la trovai piu
Chiesi da ogni parte, nessuno seppe rispondermi
Non ti sei accorto che questa fanciulla ti ha affondato
“Amore, era una sirena” disse e mi guardo”

... a pevuši o devojci koja ga je zavela, u koju se ludo zaljubio, iako ga je ona od početka upozoravala da mu ljubav neće biti uzvraćena, rečima: “Ljubavi, ja sam sirena!” I tako je jednog dana devojka nestade bez traga a on, tražeći je i ne nalazeći je, konačno razume njeno: “Ja sam sirena!” Možda je to sve deo osvete Partenopinih naslednica Odisejevim naslednicima, ko bi to znao, ali ipak je najbolje da lično odslušate/pogledate ovaj muzički klip.

Čak se i slavni Paolo Sorentino prihvatio da snimi film o Partenopi, po napuljskim lokacijama i po Kapriju. Sorentinova Partenopa nije ni sirena ni legenda, već žena čiji život režiser prati u filmu, od rođenja pa sve do danas. Ceo taj repertoar Partenopinog postojanja: “bezbrižnost i nesvestica, klasična lepota i njena neumoljiva promena, beskorisne i nemoguće ljubavi... vrtoglavice koje izaziva ljubav na prvi pogled... bljeskovi sreće i uporni bol... kraj stvari i novi počeci” – opisan u trejleru (stara srpska reč) ovoga filma – sve to teče paralelno sa slikama Napulja – “koji očarava, viče i smeje se, ali zatim ume da vas povredi”... i verovatno će, iz svega ovoga opisanog, Sorentino naći načina da ta dva isprepletena života – Partenopin i napuljski, integriše u jedan, kao što je to uradio sa Rimom i sa njegovom elitom u “Velikoj lepoti (La Grande Bellezza).

Najpoznatiji glumci u novom filmu su Celeste Dalla Porta, nova Sorentinova muza, ali i čuveni Geri Oldman, Luiza Ranijeri, Silvio Orlando (nezaboravni kardinal Vojelo iz serije “Mladi Papa”), zaključno sa Stefanijom Sandreli! Film bi trebalo da bude prikazan tokom maja ove godine, premijerno, u Kanu.

CASTEL DELL’OVO I VERGILIJEVO JAJE

Šetalište uz more je bilo nedovoljno široko da tog dana, na Dan zaljubljenih, prihvati sve pešake, prerežno mlade, koji su izašli da uživaju u februarskom suncu, Tirenskom moru, pogledu na Vezuv i Kapri, i u blizini voljene osobe. Sedelo se i sunčalo po celoj obali, po ogradi šetališta, a montažni kafić je bio prepun gostiju, dok je još toliko njih čekalo na svoju dozu kafe.

Dok šetate, videćete i statuu Umberta Prvog, a zatim i divnu fontanu, po imenu Fontana del Gigante, koja, istina, više izgleda kao prava trijumfalna kapija.

Tu već ulazite u Via Partenope, ulicu koja i dalje prati obalu, i razdvaja – sa jedne strane – hotele sa 4 i 5 zvezdica, a – sa druge – niz restorančića i nautičkih klubova, gusto poređanih uz samo more.

Desetinu metara dalje nailazite na ostrvce Megaride, danas pretvoreno u poluostrvo, na kome se nalazi jedan od nekoliko napuljskih dvoraca-trvđava, Castel dell’Ovo. (“ovo” na italijanskom znači “jaje”). Dvorac je najstariji u Napulju (iz prvog veka p.n.e), a jedna od brojnih napuljskih legendi kaže da je imenu trvđave kumovao čuveni pesnik Vergilije, koji je tvrdio (verovatnije je da su drugi tvrdili a on samo nije demantovao), da je u tamnicama zgrade sakrio magično jaje, čija moć je održavala trvđavu u komadu. Kada bi se nešto desilo jajetu, došlo bi do propasti ne samo trvđave već i do niza tragičnih događaja po sam Napulj. Kada je zamak, u 14. veku pretrpeo oštećenja (zbog zamora materijala), tadašnja kraljica, Jovana Prva Napuljska, morala je da se zakune u svoju krunu da je zamenila čarobno jaje sa novim, podjednako čarobnim, da bi smirila uznemirene i sujeverne srednjevekovne Napolitance.
Vergilije je u Napulju proveo desetak poslednjih godina svog života, kao i sve ostale godine svog zagrobnog života, jer se smatra da se Vergilijeva grobnica nalazi u Napulju, na ulazu u rimski tunel “grotta vecchia” u delu grada po imenu Piedigrotta.

Ako od Vergilijeveg kumčeta-tvrđave nastavite šetnju obalom, doći ćete (kao orijentir) i do čuvene poslastičarnice Chalet Ciro Gelato, odakle se malo udaljavate od mora, ka Piazza Sannazaro, i tu ste već na svega stotinjak metara od grobnice.

Inače, na samom (polu)ostrvcetu Megaride nalazi se nekolicina slatkih restorana, pretežno sa morskim plodovima (baš čudno), sa nizom stolova poređanih na obali, sa pogledom ka napuljskoj luci. Sunce, čamci koji se lenjo ljuljuškaju ispred vas, Vergilijev dvorac iza vas, Napulj... kad sedite na takvom mestu, skoro da nije važno šta će vam doneti za jelo. Čak ne morate ni da jedete koliko sva druga čula uživaju.

A kad bacite pogled na mapu Napulja, Kampanije, pa i Italije, deluje vam kao da biste mogli peške da prošetate do Fjumićina, tj. Rima, jer deluje da svuda postoje naselja, šetališta i plaže. Bilo bi to divnih 200 km šetnje. Inače, Napulj je i sa jugoistočne i sa severozapadne strane omeđen vulkanima. Na jugu je čuveni Vezuv, dok je na severu, blizu obale, Monte Nuovo, vulkan koji je poslednji put “radio” u 16. veku. Napulj, grad u vulkanskom sendviču.

BLIZANCI: MILANSKA I NAPULJSKA GALERIJA

Od Castel dell’Ovo, pošto smo konstatovali da je jaje iz XIV veka i dalje u ispravnom stanju, provlačeći se kroz okolne ulice, možete ponovo da prođete do Trga plebiscita, gde je u tom trenutku jedan simpatičan čikica, sa pratećim ozvučenjem, pevao – italijansku himnu. Odatle, brzo dolazite do jedne od glavnih napuljskih ulica – Via Toledo.

Na njenom početku nalazi se jedna od poznatih picerija “Antica Pizza Fritta da Zia Esterina Sorbillo”, ispred koje je, tog dana, na red čekalo barem pedesetak gladnih turista (ne mogu baš da poverujem da prosečni napolitanci čekaju pola sata za parče pice?), a i u samoj Via Toledo vladala je gužva ništa manja od te ispred picerije.

Kao da se ceo Napulj sjurio u ovu ulicu. Naravno, na sve strane su vas spopadali prodavci cveća, verni pratioci Dana zaljubljenih duša, nudeći (vam) po jednu ružu za evro, dva ili tri, po (trgovačkoj) slobodnoj proceni. Kroz ulicu se na jedvite jade provukla hitna pomoć, i to ne toliko zahvaljujući svojoj glasnoj sireni, već tome što je doktorska ekipa bila na motoru! E sad, gde li stave pacijenta ako mora u bolnicu, ko to zna.

Pedesetak metara od početka ulice, sa desne strane, odjednom će vam izgledati da ste se našli u – Milanu. Verovatno vam je poznato da se, odmah pored Duoma, u Milanu nalazi čuvena Galerija (ne toliko kao beogradska, ali čuvena), izgrađena u drugoj polovini XIX veka, i nazvana po prvom kralju italije, Vitoriju Emanuelu Drugom (Drugi, a prvi kralj Italije). Milanska Galerija je sva u mermeru, granitu, bogato ukrašenim radnjama sa radnjama sa asortimanom namenjenom podjednako bogatim ljudima, i pokrivena visokim staklenim svodovima i kupolama. Napuljska Galerija nazvana je po Umbertu Prvom (Prvi, a drugi kralj Italije) i izgrađena je nekih 10-15 godina kasnije od milanske. I ovde ćete naći sve one brendove koje možete naći i u Milanu (a i u Beogradu kada se useli Luj Viton), kao i sve prateće restorane i kafiće koji služe za predah – nekima između dve kupovine, nekima da se povrate od Pradinih i Gučijevih cena. U svakom slučaju, prelepa građevina koja vas još jednom podseća da se nalazite u kraljevskom gradu.

VIA TOLEDO, ŽIČARE, PICERIJE, NAJLEPŠA METRO STANICA

Samo što prođete Galeriju, nailazite na trgić – Piazzetta Duca D’Aosta, jedan bonsai trg na kome se nalaze neobične, visoke palme, kao i stolovi simpatičnog restorana (Luise). Tu je i prodavnica sladoleda brenda “Grom”, a kad se batali hrana, vidi se da je tu i maleno pozorište (Teatro Augusteo) ali i polazna stanica lokalne žičare (Funicolare Centrale), koja vodi do Piazza Ferdinando Fuga, udaljene 1,2 km uz visinsku razliku od 170 metara. Vožnja traje od 5-7 minuta. Malo severnije nalazi se još jedna žičara, koja vodi (skoro) do najviše tačke Napulja, ali o tome malo kasnije.

Malo dalje ćete naići i na piceriju Mikele Tutino, još jednog od vodećih pizzaiolo-a Napulja (pizzaiolo – (vele)majstor za pravljenje pice), a neka vas ne čudi taj broj poznatih picerija. Teško da ćete pogrešiti u koju god piceriju da sednete (ili možda kupite parče s nogu), jer se ovde poštuju određeni standardi, po cenu života. Uostalom, na jednom od poslednjih izbora 10 najboljih picerija u Italiji, od deset najboljih picerija – osam je bilo iz Napulja i obližnje Kazerte, uz još dve rimske koje su se nekako prošvercovale.
Sunce kao da je tog dana zbunilo i Napolitance i goste – ljudi su išli obučeni u kratke rukave i šorceve, ali i u košulje uz prolećne jakne, sve do onih zimogrožljivih, ogrnutih zimskim perjanim jaknama ili šik bundicama iz Galerije. Ali koga briga za garderobu, svi su bili -  nasmejani. Kako se Via Toledo lagano penje uzbrdo, sa leve strane promiču uske i naizgled strme uličice (neke od njih bez automobilskog saobraćaja). Naravno motorčići su bili sveprisutni. Gde može da se provuče pešak, može i motor, a koliko god ulice bile uske, uz zidove su bile postavljene tezge, tog dana tipske, sa balonima u obliku srca, kesama u obliku srca, sa plišanim medvedićima koji drže bombonjere u obliku srca, ukratko - sa svim mogućim stvarima u obliku srca... Sve se crvenelo od silnih veselih poklona, osim onih obaveznih plavo-belih detalja i tračica okačenih poprečno po ulicama.

Uglavnom, ceo taj deo levo od Via Toledo je poznati Španski kvart, stari deo Napulja, koji se penje u brda. Kvart se proteže kroz otprilike 15 ulica paralelnih sa Via Toledo, a zatim se završava na padinama podno Dvorca Sv. Elma (Castel Sant’Elmo), tj. na stepenastim vinogradima koji su, neverovatno, uspeli da se sačuvaju pred raznoraznim graditeljima, obožavateljima zelenila, kako je to već svuda uobičajeno u današnje vreme. Kada se sa leve strane pojavi ulica Via Emanuele de Deo, možete prošetati do poznatog Maradoninog murala, da i tako ovekovečite svoj boravak u Napulju.
Via Toledo vas vodi dalje, do istoimene metro stanice. Nažalost, na stanici je izgleda radio samo jedan aparat za kupovinu karata, te se stvorio ogroman red, pa zaista nije bilo vremena za jednu vožnju metroom u Napulju. A nije se radilo samo o vožnji metroom, već više o propuštenom obilasku metro stanice Toledo, koja je u nekoliko izbora najlepših evropskih/svetskih metro stanica proglašavana – prvom! Svaki od nekoliko nivoa stanice ukrašen je raskošnim mozaicima, od kojih jedan prikazuje stanovnike Napulja u pokretu, uključujući i San Đenara/Sv. Januarija, sveca – zaštitnika grada, pa drugi koji prikazuje dvoje ljudi i kolica natovarena simbolima Napuljske republike iz 18. veka, pa treći sa morskim motivima... zatim čitava izložba fotografija – što umetničkih, što vezanih za izgradnju metroa.
Gradski metro inače ima četiri linije, godišnje preveze 41 milion putnika, treći je po veličini u Italiji, a ujedno i najstariji: prva linija je puštena u rad... 1925. godine!! I još jednom: 1925. godine.

CASTEL SAN ELMO I VIDIKOVAC

Pošto nije bilo vremena da se vidi ceo Napulj kretanjem kroz njegove kvartove, uličice, preko trgova i parkova, moralo se pribeći određenim trikovima. Ideja je bila – popeti se na najvišu tačku Napulja i videti ga celog, makar na taj način. I naravno, i dalje se nadati da nećete umreti posle toga. Eh, taj crni Johan Volfgang, zar je baš morao to da kaže...

Iz Via Toledo se sa omanjeg trga (Piazza della Carita) odvajate levo, i ulicom Via Pignasecca se, pod malo većim uglom, penjete kroz Špansku četvrt, prolazeći kroz živi i veseli deo grada sa kojekakvim zanatskim radnjicama, prodavnicama hrane ili ribarnicama (kg lososa 16 evra, sabljarke 12), a tu je i bar po imenu Maradona, sav u plavo-beloj boji. Ako se baš fokusirate na neki deo ulice, možete na svega par kvadrata videti trošnu fasadu, terase na kojima se suši tek oprana garderoba, načičkane klime, neku radnju-svaštaru sa celim svojim asortimanom na tezgama napolju (šta nema napolju nema ni u radnji), mrežastu kutiju za slaganje kartona, gomilu živopisno ofarbanih drvenih paleta, improvizovanu ogradu zbog radova na lokalnom stepeništu i obavezno dva-tri skutera uparkirana sa milimetarskom preciznošću između svih tih pomenutih stvari. Da li tu ima nečeg lepog? Pa nema, ali dok šetate, krajičkom oka registrujete valjda samo neke vesele i šarene obrise što vas nimalo ne ometa u uživanju u sunčanom februarskom danu.

Još par koraka i stižete do još jedne žičare, tj. do stanice “Funicolare – Stazione di Montesanto”. Žičara je još starija od metroa, i radi još od 1891. godine, a pomaže vam da savladate 168 metara visinske razlike i rastojanje od 825 metara, sve to za svega četiri minuta. Gornja stanica se zove Morghen, i kad ponovo izađete na ulicu, krenite desno, ulicom Via Eduardo Dalbono, a zatim posle stotinjak metara izbijate na Via Tito Angelini koja se lagano širi i prelazi u vidikovac – Belvedere San Martino.

Pogled odatle je besplatan, ali ne i potpun, jer veliki deo pogleda ka južnim i zapadnim delovima grada zaklanja ogromna tvrđava/dvorac (Castel) Sant’Elmo. Zato, ukoliko imate vremena i energije, jer vas do vrha tvrđave čeka još jedan ozbiljan uspon (i to većim delom kroz tunele u samom zamku), potrudite se da izbijete na sam vrh, gde vas čeka neometan i savršen pogled (ali ne više besplatan, jer se ulazak u tvrđavu plaća 5 evra) na Napulj, i to panoramski, od 360 stepeni. Što kažu mladi – spektakl! Bajkica!

U tvrđavu se ulazi kroz veliku kapiju, iznad koje je, u XVI veku postavljen prigodni natpis (od teksta sam zapamtio samo “1538”), a tu je i grb Karla V sa dvoglavim carskim orlom.

Tvrđava ima oblik šestokrake zvezde, koji je pratio topologiju brda (Vomero) na kome se Sant’Elmo nalazi, i na svojim bedemima, dvostrukog zida, ima široku stazu sa koje imate pogled na sve delove Napulja, uključujući i ceo zaliv. Ime tvrđave preuzeto je od nekadašnje crkve Svetog Erazma iz 10. veka, što je u onom napolitanskom jeziku i slengu pretvoreno u “Ermo”, pa knačno u “Elmo”. Izgradnja tvrđave je krenula još krajem XIII veka, bilo je tu gradnji i dogradnji, dok 1456. godine jedan zemljotres nije teško oštetio postojeću građevinu. Pošto tu nije bilo nikakvog čarobnog jajeta, šteta je ostala u okviru tvrđave, bez posledica po Napulj. Na kraju se posla prihvatio i prvi guverner pod aragonskom vlašću, Don Pedro de Toledo, i negde sredinom XVI veka tvrđava je dobila svoj konačni oblik. Don Pedrovi ostaci nalaze se i dan danas baš ovde.

Bilo je tu zatim i udaranja munje u skladište municije, pa novih gradnji i dogradnji, a sama tvrđava bila je stanovništvu prvenstveno simbol ugnjetavanja “odozgo”, što je i logično s obzirom da je služila kao vojni zatvor, sve do 1952. godine.

Dok šetate okolo, videćete jednu ogromnu metalnu kacigu, tu je i jedna kula sa satom čije kazaljke se vrte kako im se hoće, a u okviru tvrđave danas se nalazi i Muzej “Napoli Novecento”, sa umetničkim delima, uglavnom napuljskih umetnika, iz XX veka. Teško je fokusirati se na te muzeje u Napulju, kad ionako sve vreme imate osećaj da ste u džinovskom muzeju! A još posle obilaska Pompeje... i još po tako sunčanom danu, u večitom cajtnotu jednog jedinog dana u Napulju, skoro da je zločin ulaziti u muzeje.

ZASLUŽENA KAFICA, STENLI TUČI I SARME U NAPULJU

Posle tolikog pentranja i osvajanja najviše tačke (centralnog) Napulja, a zatim i spuštanja nizbrdo, noge su mi objavile trenutni štrajk, ali srećom, tačno preko puta žičare za povratak dole, nalazio se simpatičan bar “Jvon S A S” (da, baš “J”) sa odličnim makijatom. Uzgred, kada vam uz kafu donesu čašu vode, ona služi tome da prvo nju popijete, isperete svoja nepca i tek onda možete nesmetano da uživate u aromi lokalne kafe/tj. lokalnih kafa. Postoje tu još neke zanimljivosti oko kafe u Napulju, od tzv. kukumele (cuccumella) – posude u kojoj se kuva napolitanska kafa, i koja se može videti u ponudi uličnih prodavaca kafe, a postoji i lokalni običaj tzv. “odložene kafe”, tj. “caffe sospeso”.

A to znači da – kada kupujete kafu za sebe – platite dve, da bi neko sledeći, lošijeg imovinskog stanja, mogao da popije svoju kafu. Ova kultura solidarnosti se kasnije proširila i na celu Italiju, a 10. decembar, Međunarodni dan ljudskih prava, proglašen je takođe i za “Giornata del Caffe Sospeso”! Svašta čovek može da sazna kad gleda Stenlija Tučija i njegov obilazak gastronomske Italije.

Kad smo već kod Tučija, on se u svojoj emisiji posvećenoj Napulju prošetao i do napuljskog predgrađa Skampija (Scampia), do koga se može dobaciti metroom. Naselje izgrađeno sredinom prošlog veka, kasnije prepušteno samom sebi, a i Kamori, da bi se – tokom vremena, stanovništvo ipak nekako samoorganizovalo i potrudilo da barem tu i tamo sebi nekako olakša život. Stenli Tuči pronašao je jednu romsko-rumunsko-srpsku zajednicu, u prostoru ispod autoputa, koja je uspostavila svoj kulturno-gastronomski prostor u jednom delu Skampije. To je danas restoran po imenu Kiku (Chiku), a interesantan (za ovaj putopis) po tome što se u njemu služe i sarma, balkanska musaka i gibanica.

DANTEOV TRG, APEROL I NACIONALNI ARHEOLOŠKI MUZEJ

Uglavnom, napuljska kafa, brzo remontovane noge, žičara, ali na dole, malo šetnje, i eto vas ponovo u Via Toledo, ali sada na Danteovom trgu, nazvanom po spomeniku u čast čuvenog pesnika. Pošto je već bilo kasno popodne, bilo je to vreme za aperitiv, tj. vreme da se i u Napulju isproba standardni Aperol spritz, uza sve one dodatke za grickanje koje vam isporuče uz piće. Bio je tu neki kafić “Antico Pertuso”, na strateškom mestu za osmatranje celog trga i živopisnih Napolitanaca koji su u to doba verovatno već lagano napuštali svoja radna mesta i išli u život. Vreme da se, za Dan zaljubljenih, izvedu na večeru svoje bolje polovine, sadašnje ili buduće.

Inače, ako nastavite dalje uz Via Toledo, posle jedno 6-7 ukrštanja sa poprečnim ulicama, stiže se i do napuljskog Nacionalnog arheološkog muzeja (Museo Arcehologico Nazionale di Napoli), još jednog od gradskih dragulja. Naravno, za posetu muzeju bi trebalo odvojiti još barem jedan dan, koji – nažalost, nije bio na raspolaganju. Kako god bilo, ovo je jedan od najbitnijih arheoloških muzeja – ne u Napulju ili Italiji, već na celom svetu!

Obuhvata grčki i rimski period, ali i renesansu, a sve što je pronađeno u Pompeji ili Herkulanemu, a moglo se preneti – nalazi se ovde. Zgrada muzeja prvobitno je bila konjička kasarna za konjicu Burbonskih kraljeva Napulja, da bi zatim poslužila kao zgrada Univerziteta, i konačno - negde tokom XVIII veka – ovde se uselio prvo Kraljevski muzej Burbona, a zatim i Nacionalni muzej, nakon ujedinjenja Italije. Deo postavke, tj. slikarska dela, 1958. godine su preneta u kraljevsku palatu Capodimontea, takođe u Napulju. Pa, ako možete da odvojite još i treći, četvrti dan u Napulju, a trebalo bi, onda nastavite uzbrdo istom tom Via Toledo, još jedno kilometar – do Capodimontea, gde će vas sačekati Karavađo (koji je jednu godinu svog života, istina u bekstvu, proveo, a pritom ipak i slikao, u Napulju), Ticijan, Rafael, El Greko i mnogi drugi vrhunski umetnici.

Dodatni žal za neobilaskom Arheološkog muzeja izaziva činjenica da se ovde nalazi, najvećim delom (da li treba pominjati Britanski muzej?), čuvena zbirka Farneze (Farnese), nazvana po umetnički nastrojenom kardinalu Alesandru Farnezeu, kasnije unapređenom u papu Pavla III. Pa tako ovde možete videti Farneškog Herkula, bika, Atlasa, Apolona s lirom. Ova zbirka je imala zanimljivu istoriju, seleći se povremeno (od mesta pronalaska u Karakalinim termama u Rimu) i prelazeći u ruke različitih evropskih dinastija, da bi se na kraju udobno smestila u Napulj. Moguće je da je Gete izjavio i “Vidi Arheološki muzej u Napulju i posle umri!”

VIA DEI TRIBUNALI I SPACCANAPOLI

Nego, da se pozabavimo još malo onim Napuljem viđenim sopstvenim očima: Danteovim trgom dominira velika građevina, sa impresivnim satom na vrhu, inače tzv. Convitto nazionale Vittorio Emanuele II, tj. zgrada iz XVII veka koja je nekoliko puta menjala svoju namenu, da bi danas služila kao internat za napuljske đake, i to za jednu osnovnu, jednu nižu i tri više srednje škole.
Često se pominje da je Napulj prljav i pun đubreta. Možda jeste, možda nije, to je nešto o čemu sud uvek treba da daju ljudi koji tu žive. Jedino na ovom trgu, tokom celodnevne šetnje, mogla vam je zapasti za oko gomila đubreta, ali tu je već ionako stajalo pet velikih plastičnih kontejnera, bio je kraj radnog dana i verovatno su sve okolne radnje priložile i svoj otpad za taj dan. Veliki grad, mnogo turista, logično da nije lako baviti se svim tim otpadom.

Najlepši način da se izađe sa Danteovog trga je – prolazak kroz džinovska gradska vrata – Port’Alba, nazvanim po istoimenom košarkaškom klubu iz Berlina, koji je Zvezdi  ove godine uzeo ključne bodove u Evroligi. Tako kaže jedna legenda, a druga, verovatnija – glasi da je vrata svečano otvorio, početkom XVII veka, Antonio Alvarez od Toleda, vojvoda od Albe! Kada prođete kroz kapiju, ulazite u jedan pravi umetnički pasaž sa radnjama sa starim (antikvarskim) i novim knjigama, prodavnicama muzičkih instrumenata, i – ponekim restoranom. Kada se, preko trga Luigi Miraglia provučete do ulice Via dei Tribunali – ulazite u pravi gastronomski raj Napulja, gde se jedan restoran/picerija/osterija... naslanja na drugi. Pošto je Dan zaljubljenih i dalje bio u toku, a veče već palo, cela ulica je sijala u fluorescentno-led-enom osveteljenju u obliku srca, Amorovih strela, osvetljenih klupa namenjenih za slikanje zaljubljenih parova. Prava španska limunada uživo.

Malo južnije, paralelno sa Via dei Tribunali, nalazi se još jedna – takođe prava napuljsko-gastronomska ulica, i dosta poznatija, po imenu Spaccanapoli (spaccare znači deliti, pauzirati...), tj. nešto kao Deligradska na srpskom. Spaccanapoli se proteže iz Španske četvrti i ide negde do ulice Via Forcella, tj. četvrti Forčela, koja se uliva u već pomenuti Corso Umberto I, koji vas opet vraća na polaznu tačku – trg Đuzepea Garibaldija i glavnu železničku stanicu.

NJENO VELIČANSTVO: PIZZA DI NAPOLI

A sada – par reči o njenom veličanstvu – Pizza di Napoli! Istorija pravljenja pice kaže da je prva pica nastala davne 1889. godine, kada je kraljica Margerita od Savoje (Margherita Maria Teresa Giovanna di Savoia-Genova), zajedno sa suprugom kraljem Umbertom Prvim (koji je morao da jede ono što kraljica odluči), posetila Napulj i od najpoznatijeg majstora za pice (pizzaiolo iliti pizza maestro) zatražila da priredi njegov specijalitet. Signore Rafaele Espozito je spremio picu – sa paradajzom, svežim bosiljkom i mocarelom, dakle picu u bojama italijanske zastave, a kraljica je njome bila potpuno oduševljena (za kralja ne znamo). Pica je u njenu čast dobila naziv “pizza margherita” (Margerita/Margarita), a sa njenim pravljenjem se nije šaliti, jer je u Evropskoj uniji, što je propisano i njenim Službenim listom, kažnjivo praviti kopije ove pice, i ne držati se originalnog recepta. Peć, testo, voda, so, paradajz, maslinovo ulje... sve je propisano i standardizovano.

Inače, 1989. godine, na zidu Antica Pizzeria Brandi (gde je kraljica degustirala prvo parče pice), a blizu Trga plebiscita (Salita S. Anna di Palazzo), postavljena je ploča u čast stogodišnjice tog događaja. Na ploči piše “QUI, 100 ANNI FA NACQUE LA PIZZA MARGHERITA, 1889 - 1989 BRANDI” (Ovde je, pre 100 godina, rođena pica Margerita).

U Napulju je 2016. godine napravljena najduža pica na svetu (registrovao Ginis), od 1853m, za koju je trebalo, na primer, oko 2000 kg mocarele, 1600 kg paradajza, itd. Nisam siguran da li rekord i dalje važi, ali trenutno je, što se površine pice tiče, rekorder Pizza Hut, sa oko 1300 m2 pice, uz oko 4000 kg sira (svakako ne po italijanskoj regulativi).

VEČERA KOD ĐINA SORBILA

Vaš putopisac je imao sreću da, baš u pravom trenutku, naiđe na piceriju Đino Sorbilo (Gino Sorbillo, via Tribunali, 32). Bilo je prijatno sedeti napolju, gužva još nije počela, te je usluga bila na najvišem mogućem nivou. Porodica Sorbilo zaista spada u sam vrh pica – ponude u Napulju. A pomenutu piceriju osnovali su još Đinovi baka i deda, Luiđi Sorbilo i Karolina Espozito (možda ćerka onoga Rafaela), 1935. godine (!) Luiđi i Karolina su imali dve pasije – da prave pice i – da prave decu. Imali su dvadeset i jedno dete (i brojem: 21), i svi su postali pica majstori. Đinov otac, Salvatore, bio je, uzgred, devetnaesto dete.

Iako biste pomislili da od one 1889. godine nema šta više da se priča o pravljenju pice, Đino, a i ostala “pizzaiolo” bratija, uvek nalaze načina da dodaju svoj lični pečat onome što prave. U blizini picerije nalazi se i Casa della Pizza, nešto kao Akademija za picu, mesto otvoreno za sve majstore pice, mesto za diskusiju, razmenu iskustava i mesto večite rasprave ko je najbolji pizzaiolo u Napulju! (jer ko je najbolji u Napulju, taj je najbolji i u Italiji, tj. u celom svetu). Postoji nekoliko Sorbilo picerija u Italiji, a po jedna je stigla i u Njujork i Tokio.

Đino je u junu 2016. godine dobio i zvaničnu titulu magistra umetnosti i zanata (Maestro di Arte e Mestieri), jedinstvenu u kategoriji “pizzaioli”, i to, pazite, dodeljenu u prisustvu ne samo Ministra kulturnog nasleđa već i g. Matarele, predsednika Italije, lično.

Ko prati štampu, verovatno je čuo za ekscentričnog italijanskog bogataša, Flavija Brijatorea, a verovatno je pročitao i vest da će Brijatore jednu piceriju iz svog lanca “Crazy Pizza” otvoriti u Beogradu (istina – na vodi). U Italiji je upravo bila u toku rasprava između Flavija i Đina, u kojoj je prvo Đino prozvao Flavija da pica “Vesuvio” baš i ne bi trebalo tako da se zove, jer ne odražava kulturu Napulja i Kampanije, a zatim je Flavio taksativno nabrojao sve sastojke ove pice, dokazujući da su svi oni upravo iz Kampanije. Pritom je prozvao Sorbila zbog njegovih eksperimenata sa ananasom na pici (!) napominjući kako nijednom nije primetio da u Napulju raste ananas.

Zato je Brijatore odlučio da otvori piceriju “Crazy Pizza” i u Napulju, ne bi li “pobedio” Sorbila na njegovom terenu! (možda će zbog toga malo da okasni otvaranje beogradske filijale). Na sve to, Sorbilo je izjavio da on i nije imao primedbe na sastojke Vesuvio alla Crazy, već je problem što u Crazy piceriji testo “razvaljuju” oklagijom, umesto da ga razvlače samo svojim rukama. “Oklagija, prijatelji, morate da znate, eliminiše sve prirodne mehuriće vazduha koji nastaju tokom procesa kvašenja (fermentacije, dejstva kvasca) i, stoga, pica postaje veoma tanka i pucketa!”

Dakle, spremanje pice je ovde čista nauka, i kada naručujete i jedete picu u Italiji, a posebno u Napulju, radite to sa dužnim poštovanjem i ne igrajte se glavom (sipanje kečapa i takve stvari), jer Kamora nikad ne spava! Gete bi sigurno rekao, da se u njegovo vreme pravila pica: “Stavi kečap na picu i umri odmah, a ne posle!”
I Italijani inače imaju svoj Expo, i to “Tuttopizza Expo”, svake godine, u mesecu maju.

Znajući sve to (putopisac mora uvek da se dobro pripremi) prepustio sam kelnerima iz Sorbila da mi donesu najbolju picu, po svom izboru. Prethodno sam diskretno napomenuo da sam iz Beograda, da je Napulj predivan grad, da sam se popeo do dvorca San Elmo i prešao 25km peške, a takođe, čime sam ih potpuno kupio, da obožavam serije “Il Commissario Ricciardi” (sa odličnim glumcem – Lino Guanciale i prelepom Serenom Jansiti. Uzgred, baš je čudno kada vam prezime (Guanciale) znači “slanina od svinjskog obraza”, inače neodvojivi sastojak savršene karbonare,), “I Bastardi di Pizzofalcone” (obe su snimljene u Napulju). Kada sam na kraju rekao da mi je jedan od omiljenih filmova “Il Sindaco del Rione Sanita” sa savršenim Frančeskom di Levom u glavnoj roli (obavezno pogledati)... videlo se po njihovim očima da su odlučni da mi donesu najbolju picu koju imaju!

I stigla je – pizza Genovese! Na moje pitanje zašto Genovese usred Napulja, rekoše da je to najbolja i najkomplikovanija pica koju spremaju, i da je vreme pripreme oko 8 sati, jer nadev mora dobro da odstoji. A tu ide najkvalitetnije goveđe meso, “zlatni” luk, malo celera, šargarepe, vina, maslinovog ulja, parmezana, bosiljka...

Pica je bila – savršena. Umor, glad, osećaj sreće što ste u Napulju, u piceriji Sorbilo, prethodno popijeni aperol spritz, ukus i miris Genovese pice, kelneri koji su se baš potrudili, sve se to pretopilo u jedan predivan doživljaj. Jesti picu u gradu – svetskom šampionu u pravljenju pice... kako kaže ona reklama: neprocenjivo!

Ljubazni momci su, naravno, pitali kako mi se svidela večera (kao da nisu znali odgovor unapred), i bili su prezadovoljni kada sam napravio onaj gastronomsko-srećni pokret rukom kao inspektor Montalbano posle obroka... (dobro, Montalbano je sa Sicilije, ali ipak je Napulj bio deo kraljevstva Dve Sicilije)
A kao znak dodatnog oduševljenja picerijom Sorbilo, izrecitovao sam im i one stihove sa početka putopisa – “Un giorno all’improviso”, i tu je nastalo opšte veselje – kelneri su utrčali unutra, i doneli, na račun kuće, jedan džinovski kolač i duplu dozu limončela! Eto šta znači dobra putna priprema!

PIZZAIOLI – NAJBOLJI MEĐU NAJBOLJIMA

Naravno, Đino Sorbilo je samo jedan od napolitanskih čarobnjaka. Ako pitate Stenlija Tučija za najboljeg picajola, reći će vam da je to Enzo Coccia (Enco Koća), sa svojom picerijom “Pizzeria la Notizia”, koja je fizički udaljena oko kilometar i po zapadno od Castel dell’Ovo. A podjednako čuvene su i dve bratske picerije, braće Antonija i Salvatorea, prezimena Oliva, koje se nalaze u onom, filmski poznatom, kvartu Rione Sanità (opet idete uzbrdo sa Via Toledo, pa posle Arheološkog muzeja, sa desne strane, ulazite u pomenuti kvart). Antonio vodi piceriju Concettina ai Tre Santi, a njegov odmetnuti brat, dvesta metara dalje otvorio je piceriju Pizzeria Oliva da Carla e Salvatore. Da završimo ovaj pregled picerija sa još jednom, u četvrti Chiaia, koju drže braća Frančesko i Salvatore Salvo, čiji je najveći uspeh bio plasman na sedmo mesto u konkurenciji 50 najboljih svetskih picerija!
Kao što vidite, mogli biste celu jednu nedelju da odvojite samo da obilazite napuljske picerije i opet bi to bila nezaboravna poseta!

Za sam kraj, dok ne stignete do Napulja i njegovih gastronomskih svetilišta, možete obilaziti i beogradske picerije sa prefiksom “napolitanska, Napoli...” u imenu, a možete i sami probati da napravite napolitansku picu, ako imate peć na drva i sve potrebne sastojke.

RECEPT ZA PICU KOD KUĆE

A evo, u Post Scriptum ovog traktata o pici, još nekoliko saveta o pravljenju najboljih pica, nekako iščupanih od najboljih majstora pice u Napulju. Naravno, nijedan od njih vam neće reći koji je to onaj jedan nedostajući čarobni sastojak iz recepta, ali dovoljno je i ovo:

Koristi se najbolje brašno, direktno iz pekare, sa visokim sadržajem proteina, od meke pšenice tipa 0 ili eventualno 00. Signore Oliva kaže da je za testo potreban 1 litar vode, 1,4 kg brašna, 50 grama soli i (baš tako piše) 2/3 grama kvasca (možda je štamparska greška, 23 grama?) Drugi majstori kažu da se brašno dodaje u vodu, a da ćete osećaj o količini sami steći posle nekoliko (bezuspešnih) pokušaja. Testo mora da odstoji, ali napolju, nikada se ne stavlja u frižider.

Spremljeno testo se ostavlja da fermentira i naraste od 12 do 14 ili čak 20 sati, u suvoj prostoriji, bez strujanja vazduha, na 22-23 stepena Celzijusa, najbolje na drvenoj kuhinjskoj dasci. E sad, Napolitanska pica se sprema isključivo u peći na drva (probajte nekome da pomenete ugradne rerne...), sa malim otvorima za ventilaciju, na temperaturi od 400 stepeni. Neki od pica majstora picu drže u rerni 45 sekundi, neki do minut i po, a jedna od finesa je i da se pica peče odmah u ulaznom delu peći. Kao paradajz se koristi isključivo vrsta San Marzano, koji se gaji u Kampaniji, i za koji kažu da je najfalsifikovaniji pelat u svetu, jer svi prodavci pelata vole da napišu da je to baš San Marzano. Ako baš nemate pri ruci pomenuti, onda može i sorta Piennolo del Vesuvio! Paradajz se može golim rukama izgnječiti na komadiće i blago posoliti, a ako je u obliku pelata – dovoljna je jedna kašika, uz 80 grama mocarele, na pici od 250 grama. I – za kraj – kao sir se koristi isključivo tzv. Mozzarella di Bufala Campana DOP, pri čemu se mocarela prvo ocedi, ili se koristi ona od prethodnog dana, da bi pica bila onakva kakva se i očekuje od napolitanskih majstora.

PULČINELA i TEATAR DEL ARTE

Još za vreme večere dalo se primetiti kako u pasažu preko puta picerije svakog trenutka neko zastane, a onda se tu i slika, za uspomenu. Razlog je što se upravo tu nalazi kip, spomenik Pulčineli, bronzana glava, sa visokim šiljatim šeširom, maskom preko očiju i ogromnim krivim nosem, rad umetnika Lela Espozita (gde god krenete, iskoči neki Espozito).

A Pulčinela je jedan od simbola Napulja, pozorišno-lutkarski lik nastao u predstavama, tj. komedijama “dell’arte” iz XVI i XVII veka. A u tim komedijama igrali su glumci, uglavnom pod maskama, sa naglašenim fizičkim osobinama i lokalnim dijalektima, glumci – majstori svog zanata (“arte” kao umešnost, zanat, pre nego – umetnost). Kroz vekove, bili su to, zavisno od zemlje u kojoj su komedije igrane – Brighella, Colombina, Dottore, Pagliaccio, Scaramuccia... i tako sve do Pulčinele.

Pulčinela, napolitanski: Pulecenella, a nastala od lika lokalnog seljaka (Puccio d'Aniello) sa Karačijeve slike. Može se napisati elaborat o tome šta sve predstavlja Pulčinela, ali biće dovoljan jedan pasus iz sveznajuće Vikipedije: “Pulcinela oličava napuljske plebejce, najjednostavnijeg čoveka koji zauzima najniže mesto na društvenoj lestvici, čoveka koji, iako svestan svojih problema, uvek uspeva da iz njih izađe sa osmehom. Pulcinela predstavlja dušu naroda i njegove primitivne instinkte.

On se skoro uvek pojavljuje u kontradiktornoj situaciji, toliko da nema stalne osobine. Može biti bogat ili siromašan, nasilnik ili kukavica - ponekad pokazuje obe osobine istovremeno. Osim što je veran sluga, može postati i bilo koji zanatlija: pekar (lekar, apotekar...), krčmar, zemljoradnik, kradljivac, prodavac čudesnih izmišljotina.”

Pulčinela je uvek na strani pobednika, uglavnom zahvaljujući tome što se na pravu stranu svrstava nakon što vidi ko je pobedio. Lik Pulčinele se ničeg ne boji, posledice ga ne zanimaju, jer zna da će pobediti bez obzira na sve.

Postoje dugački opisi kako izgledaju Pulčinelini maska i kostim (uz prateće rekvizite), ali tu ima toliko varijacija, da ih ne vredi navoditi. Srećom, Evropska unija još uvek nije propisala standarde za Pulčinelu.
Uglavnom, više nego očigledno je da je Pulčinelin izduženi i krivi bronzani nos na spomeniku potpuno uglačan, za razliku od ostalih delova njegovog lica i glave. Sigurno postoji i neko lokalno verovanje da ćete biti srećni ako povučete Pulčinelu za nos, ili će možda Napoli pobediti u sledećoj utakmici, ili će jaje u Castel dell’Ovo ostati netaknuto... ko to zna. 

HRIST POD VELOM I PODZEMNI NAPULJ

Bilo je već oko sedam, pola osam uveče. Restorani su se polako punili gostima, a sav onaj užurbani šareniš, tezge, ulični prodavci, cvećari, radnjice sa suvenirima... sve je to lagano nestajalo sa ulica, te su bočne uličice odjednom postajale sumorno mračne i puste, a želja za provlačenjem kroz napuljske sokake se lagano gasila, kao i sunčevi zraci koji su se provukli pored Vezuva... dobro, to je samo umetnička sloboda, jer je na zapadnoj strani Napulja Tirensko more, pa Vezuv može da pravi hladovinu samo u prepodnevnim satima.

Nažalost, barem još dve važne stvari u Napulju ostale su za neku sledeću posetu. Ako se od Sorbila i Pulčinele vratite malo unazad, pa dođete do uličice Nillo, a zatim na drugom ćošku skrenete desno, za pet minuta stižete do Muzeja – Kapele Sansevero. A u njoj se može videti jedno od najlepših vajarskih dela, možda skoro u ravni Mikelanđelove Pietà (Bazilika Sv. Petra u Rimu) – Hrist pod velom (Cristo velato)! To je delo Đuzepea Sanmartina, iz XVIII veka, i prikazuje Hristovo telo skinuto sa krsta, prekriveno tankim velom, koji deluje potpuno prozirno, i pod kojim se jasno vidi Hristovo lice (ovo, naravno, pišem na osnovu fotografija sa Interneta). Posetu ovom mestu svakako treba blagovremeno isplanirati, a karte se mogu kupiti do dva meseca unapred, po ceni od desetak evra.

A ako od Pulčinele krenete dalje, u pravcu železničke stanice, brzo dolazite do Bazilike San Paolo Maggiore. Ispred nje se nalazi spomenik San Gaetanu, iz sredine XVIII veka. U Napulju (barem koliko sam primetio) su spomenici, tj. njihova postolja, ograđena lepim metalnim ogradama, valjda kao zaštita od sedenja po delovima postamenta ili žvrljanja grafita? A ovde je, prosto komično, skoro ceo obim ograde bio načičkan raznobojnim plastičnim kantama za đubre.

Ono što je ovde najzanimljivije, to je, malo sakriven, u uličici pored bazilike – jedan od ulaza u “Podzemni Napulj” (Napoli Sotteranea). Kada siđete u podzemne hodnike Napulja, vratićete se – ne vekovima, već milenijumima unazad, sve do praistorije. Podzemni Napulj čine tuneli, starogrčki podzemni kamenolomi, drevne grobnice prvih hrišćana i napuljskih biskupa, cisterne za vodu sa ostacima akvadukta iz grčko-rimskog doba, ali je sve to odlično poslužilo i kao sklonište od vazdušnih napada tokom II svetskog rata. U Napulju postoji nekoliko ulaza u podzemlje a turistički vodiči preporučuju obilaske katakombi San Gennaro ili onih pod nazivom San Gaudioso.

Uzgred, do katakombi San Gennaro doći ćete – iako već pogađate i sami – tako što nastavljate pešačenje ulicom Via Toledo! Prođete Arheološki muzej, ostavite i Rione Sanita sa desne strane, i kad dođete do zelenog dela Napulja, tu ste. Zaista, šetajući po centru Napulja, možete videti drvorede u većim ulicama, ali parkova, zelenila – baš i nema u tom delu. Kada posmatrate mapu Napulja u satelitskom google-modu, lako ćete primetiti da je najzeleniji deo okolina Vezuva, u granicama istoimenog nacionalnog parka. Sa druge strane, možete videti, po celom obimu parka i padina Vezuva ogroman broj građevina i kuća, gde žive ljudi koji računaju da Vezuv neće ponovo proraditi za njihovog života, ako već nije toliko dugo, praktično od Pompeje. Istina, poslednja veća erupcija desila se 1944. godine, ali, očigledno, ne baš pompejskih razmera.

BENKSI, SVETI JANUARIJE, NAPULJSKA KATEDRALA i ROXY IN THE BOX: SVETAC I KARAVAĐO ČITAJU NOVINE

Via dei Tribunali nije završila sa svojim zanimljivostima. Malo dalje, na trgu Gerolomini, u prizemlju jedne neugledne zgrade, između nekoliko radnji i ulaznih vrata, nalazi se na fasadi jedan mural zaštićen staklom, tako da izgleda kao i bilo koje drugo uramljeno umetničko delo u bilo kojem muzeju. Sem što je ovo obična zgrada, ulica, trg, a radi se o muralu čuvenog Benksija (koji je već pomenut u tekstu, ako se iko više seća šta je pisalo na početku), pod nazivom “Madona sa pištoljem”. Slika predstavlja Madonu, ali Bogorodicu a ne pevačicu, kojoj je, umesto oreola, iznad glave naslikan pištolj. Benksi ko Benksi, svaki mural je vrsta provokacije, a ovo je provokacija na kvadrat, a opet – i umetnikov prikaz veze između mafije i religije, i to baš u Napulju. To i nije tako retka tema u modernoj umetnosti, uostalom valjda ste gledali “Kum III”?

Još malo dalje dolazite do još jednog omanjeg trga (Piazza Sisto Riario Sforza), na kome se nalazi barokni obelisk San Đenaro, visok čak 24 metra, pa ga nazivaju i tornjem, podignut tokom XVII veka.
San Đenaro (Sanctus Ianuarius, San Gennaro), tj. Sveti Januarije je svetac, zaštitnik grada Napulja. Rođen u III veku, za života je postao napuljski biskup, a kasnije proglašen i mučenikom. Za vreme Dioklecijanovih progona je osuđen na smrt i bačen lavovima u arenu. Lavovi su, po legendi, odbili da ga napadnu i mirno su ležali pored, te je biskupu (samo) odrubljena glava.

Za njim je ostala čuvena relikvija, sačuvana je svečeva krv, koja, kako se može naći na svemoćnoj Vikipediji, tri puta godišnje prelazi iz čvrstog, zgrušanog u tekuće stanje, i to upravo u najvažnije dane vezane za Sv. Januarija. Verovanje kaže da – ukoliko se krv ne bi razredila, Napulj bi (opet) zadesila neka katastrofa.

Za zaštitnika grada proglašen je, prema predanju, krajem 1631. godine, kada je zaustavio lavu iz probuđenog Vezuva (Vezuv očigledno spada u one što imaju tešku narav kada se probude). A u napuljskoj katedrali nalazi se i tzv. blago Sv. Januarija, ogromna zbirka dragulja koji su tokom vekova darivani ovom svecu.

I, naravno, gde je obelisk, tu je blizu i katedrala. Kad se iz Via Dei Tribunali skrene levo u Via Duomo, posle desetak metara sa desne strane (kao ne biste je inače videli da nisam ovo napisao) se nalazi Napuljska katedrala, Duomo di Napoli, ili Katedrala Vaznesenja Sv. Marije, a najpoznatija pod imenom Katedrala Sv. Januarija! Izgradnja crkve je počela još u XIII veku, a završena početkom XIV, na temeljima prethodnog objekta, grčko-rimskog stila. Nažalost, u osam sati uveče Katedrala je bila zatvorena za posetioce.

Crkve i relgija bile su apsolutna žrtva jednodnevnog boravka u Napulju. Jednostavno nije bilo vremena da se, uživajući u živom, spoljašnjem Napulju, ulazi u zatvorene prostore. A kad imate u vidu da u Napulju ima 448 crkava, katedrala, bazilika... Kada se stvari ovako stavljaju na papir, i kada se vidi šta sve Napulj nudi, nekako stalno raste broj dana potreban da se ovde boravi da bi se Napulj upoznao kako to ovaj grad i zaslužuje. Valjda. Jednog dana.

A na onom istom malom trgu nalazi se još jedna poznata i vesela stvar, još jedan mali mural, tj. poster. Na jednom od neuglednih i ižvrljanih zidova, nalazi se šarena slika – na kojoj se nalaze Sv. Januarije i Karavađo! Slika se zove “Mission possible”, a umetnica je Roxy in the box (!), tj. Rozarija Boso, kada ne koristi pseudonim. Poreklom Napolitanka, umetnica koristi “poster umetnost” – tehniku po kojoj  se murali pripremaju u ateljeu, na vodootpornom papiru, a po završetku se prilepe na zid. I tako, njih dvojica stoje jedan pored drugog, i čitaju novine – Karavađo “New York Times”, a Sv. Januarije “Sole24ore”...

VIA DEI TRIBUNALI – NIKAD KRAJA, NOVAK I DONČIĆ, A KORNIČELO ZA SREĆU

Kao što možete i sami da primetite, na dužini od stotinjak metara u samo jednoj ulici, i to verovatno jednoj od manje važnih, postoji desetina zanimljivih stvari. Da je bilo vremena da se ulazi u Podzemni Napulj, da se zavirilo u svaku crkvu, da se iz Via Dei Tribunali, zašlo samo u bočne uličice, vrlo je moguće da bi samo na tu ulicu mogao da se potroši ceo jedan dan u Napulju.

A pošto ne možete savršeno da se pripremite, i pošto je zločin držati sve vreme mobilni u ruci i pratiti neke kvaziturističke mape i uputstva, uvek je moguće da ćete propustiti da vidite nešto što je možda samo na metar od vas, ali je savršeno sakriveno u tom sveopštem haosu boja, grafita, motorcikala, tezgi sa suvenirima...  kad smo kod suvenira, na tezgama je zastupljena i figurica Novaka Đokovića sa reketom, a gazda prodavnice je, stručno, postavio Noleta u sredinu, levo i desno su Cicipas i Nadal, a u pozadini su Federer i Zverev. Ima tu i košarkaša, ali su tu bili samo Kobe Brajant, Lebron i – Luka Dončić! Suvenir koji je zajednički imenilac za sve radnje u Napulju je inače tzv. rog sreće (cornicello ili cornetto), u obliku roga, crvene boje, ponekad sa krunom na onom širem kraju. Da ne znate o čemu se radi, kada prilazite radnji, pomislili biste da ste u Leskovcu, kod tezge sa ljutim papričicama. Napolitanci kažu da je rog izuzetno efikasan protiv zlog oka (malocchio) i svake vrste uroka. Sa druge strane, ovakav rog je ujedno i simbol plodnosti, muževnosti i snage, a crvena boja je istovremeno i krv i vatra.

FORČELA I ĐORITOVI MURALI, CASTEL CAPUANO I SPARTAK

Nastavljajući laganu večernju šetnju, dolazi se i u četvrt Forčela, po čijim uličicama su se, kršeći poznate fizičke zakone, provlačili apsolutno svi učesnici u saobraćaju, zatvarajući svoje tezge ili završavajući sa svojim kupovinama, i pokušavajući (i nekako uspevajući) da se svi istovremeno provuku ili prođu preko jedne iste tačke. Po ulici su bezbrižno trčkala i deca, po kolovozu, iako je svaki čas tuda prolazio neki vozač već nekog vozila, i mora se priznati – vozači ovde imaju odlične živce.
Jedna od znamenitosti Forčele, na koju se obično slučajno naleti, je još jedan zanimljiv mural, opet posvećen Svetom Januariju! Pokriva zid od barem 3-4 sprata jedne zgrade, čiji je sistem oluka, očigledno u lošem stanju, već malo oštetio ovaj prelepi mural. Umetnik je Đorit Agoč (Jorit Agoch), a slika je nastala još malo pa pre deset godina. Đorit je za lik sveca uzeo lik svog prijatelja, fabričkog radnika, čineći omaž Karavađu, koji je uobičajavao da za likove svetaca i svetiteljki koristi likove lopova i prostitutki koje je poznavao, zbog čega je, svakako, bio omiljen kod Katoličke crkve.

Đoritova dela se mogu naći po celom Napulju, kao i po Italiji, ali i u Africi, Južnoj Americi, Rusiji, pa čak i u Kini! Ono po čemu se lako prepoznaju njegova dela, ljudski likovi, barem od 2013. godine, su crvene pruge na obrazima, preuzete iz afričkih magijskih rituala, skidanja dve tanke trake kože sa lica, što predstavlja objavljivanje trenutka zrelosti i čime pojedinac postaje punopravan član plemena! Tako se ceo Đoritov opus može nazvati “Ljudsko pleme”.

Odatle, šetnja se može nastaviti do kraja ulice Via Dei Tribunali, sve dok se pred vama ne nađe još jedna velika građevina – dvorac “Castel Capuano”. Dvorac je izgrađen još u XII veku, kasnije je par puta doterivan, služio je do skora kao Palata pravde, a u podrumima se dugo nalazio zatvor. Ime je dobio prema naselju-provinciji u Kazerti po imenu Kapua (Capua), što je ime koje vam može zvučati poznato – na primer zato što ste gledali seriju “Spartak” i upoznali gladijatore iz Batijatove kuće, kao i njihove borbe u velikoj areni u Kapui (koju je Spartak kasnije uspešno srušio i zapalio kada se odmetnuo).

TRG ĐUZEPEA GARIBALDIJA, RAPIDO 904

Uz još malo provlačenja lokalnim ulicama, brzo stižete nazad na Trg Đuzepea Garibaldija, polaznu tačku današnjeg obilaska Napulja. Trg je kompletno renoviran pre pet godina, i definitivno je to danas najmoderniji deo Napulja. Tu je istoimeni šoping mol (Galleria Commerciale di Piazza Garibaldi), malo dalje i Stazione Centrale (glavna železnička stanica, takođe sa mnogobrojnim prodavnicama, knjižarama, restoranima... mesto gde, kao što sam već napisao, slobodno možete u večernji izlazak), a tu je još, osim malog amfiteatra, koji se koristi i kao fudbalski teren, i park-spomenik žrtvama “Rapido 904”. Naime, već davne 1984. godine (opet, s obzirom na istoriju Napulja, kad kažete da je nešto bilo davno, misli se na nekoliko milenijuma unazad, a ne decenija) dogodio se teroristički napad, baš na Božić, gde je poginulo 16 i ranjeno 266 putnika voza “Rapido 904”. Napad je bio delo tada već žestoko napadnute mafije, ali još uvek sposobne za takva dela, u trenutku kada je vođama  bratske sicilijanske mafije suđenje već bilo u toku. Naredbodavci su kasnije pohvatani i osuđeni na doživotnu robiju.  

PRVI SRPSKI PUTOPISCI O NAPULJU – NJEGOŠ I LJUBA NENADOVIĆ

Negde sam pročitao da je od svih italijanskih gradova, Napulj “najsrpskiji”, tj. najbliži našem mentalitetu. Da li je to pohvalno ili nije, neka tumači svako za sebe. Opet, ako je neko prvi “proslavio” Napulj u Srbiji, onda su to Njegoš, a zatim i Ljubomir P. Nenadović, zahvaljujući svojim pismima iz Italije. Evo za kraj ovog teksta i nekoliko impresija od njih dvojice:

“Grehota je na putovanje vikati. Ko ne putuje taj ne živi, taj ne znade što je svijet, što je svijetska mješavina. Svijet je knjiga otvorena u kojoj treba učiti što je svijet. Svijet je pozorište smiješno na kojemu se treba u različitim i svakobojnim maskama pokazivati.”
“Došao sam u Napulu evo nekoliko dana, te ću Vi o njojzi samo štogod napomenuti. (Doista Bog je sve stvorio, što sam ja dosada vidio, šaleći se, ali kada je mjesto stvorio na kome je Napula sagrađena, doista je malo razmislio kako će ga stvoriti). Napula leži do mora gotovo kao broj 3, s koje god je točke čovjek pogleda. Napula ni na što drugo ne naliče do na Napulu, tako je njeno mjestopoloženije očarateljno, tako je Napula divna! Kvodlibet je napulitanski jedinstven pod nebom; u njemu se dvije krajnosti u najvećem stepenu vide: luks i uboština.”
(iz Njegoševih pisama iz Italije i Napulja, 1851)

“Nisam se začudio tunelu ispod Temze; nisam se začudio visini tornja u Štrasburgu, a lepoti Neapulja začudio sam se. Ne možem kazati ili je lepše uveče kad ga sunce ostavlja, ili ujutru, kada se prvi zraci sunca kroz dim Vezuva kradu; ili noću kada ga mesečina obasja.”
“Srušite ove palate, crkve i muzeje, uklonite odavde sve što je ruka čovečja stvorila, putnici će opet sa svih strana vrviti, opet će na praznim obalama sedeti i gledati. Ugasite i Vezuv, potopite u more lepe ostrovčiće, ostavite mu samo more i bregove, ostavite mu jutra i večeri, i opet će ovaj zaliv, kao magnet, privlačiti putnike.”
(Pisma iz Italije, Ljubomir P. Nenadović, 1881)

BOŽJA RUKA, “ZNAŠ LI KOLIKO PRIČA IMA U OVOM GRADU?”, MARADONA I KRAJ PUTOPISA

Toliko o Napulju, Napulu, Neapulju ili Neapolju (kako ga krsti Crnjanski). Jeste, bio je to samo jedan dan u Napulju, ali nije stvar samo u onome što se lično moglo videti za to vreme, mada ni toga nije nedostajalo. Napulj su i sve pročitane knjige, svi poznati ljudi, sve pesme i svi filmovi o tom gradu i iz tog grada. Već su ranije pomenute neke serije i neki filmovi, ali još jednom – preporučujem – tu je Sorentinov film “Božja ruka”, Felinijevsko-Almodovarovski film, autobiograskih crta, u kome ima svega onoga što čini Napulj i Napolitance takvima kakvi su – velike, i vesele i tragične porodice, emocije koje se ne skrivaju, ima tu i gradskih uličica, ima mora, i naravno – Napolija, i to iz onog Maradoninog perioda. Ko se seća (a ko se ne seća?) one utakmice sa svetskog prvenstva 1986. godine između Argentine i Engleske, setiće se i trenutka kada je Maradona “rukopoložen” u strelca prvog gola, po čemu je, uostalom, i film dobio svoje ime. Plavo-beli Napoli, što je i logično s obzirom na njegove grčke korene, je grad koji se mora videti, isto koliko i Rim, Firenca, Milano ili Venecija.
Tako i u pomenutom filmu, jedan drugi čuveni režiser priča mladom Sorentinu – upravo o tome kako “niko ne može pobeći svom neuspehu, ni otići iz ovog grada”, ubeđujući ga da filmove snima u Napulju, i da ne odlazi u Rim, rečima: “Znaš li koliko priča ima u ovome gradu?”
Mnogo. Ovde ste možda pročitali neke od njih. A valjda će ovaj tekst dati i čitaocima malo potrebne motivacije za putovanje u Napulj (i okolinu, naravno).

“Ho fatto quello che ho potuto. Non credo di essere andato così male.”
(Uradio sam šta sam mogao. Mislim da nije bilo tako loše)
izjavio je Diego Armando Maradona, najveći fudbaler svih vremena (a ovaj citat ujedno predstavlja i prvi kadar u filmu “Božja ruka”)
Uzgred, isto to promrmljao je sebi u bradu i vaš putopisac, po završetku pisanja ovog teksta.

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.