“Vrh vulkana rasprsnuo se malo posle podneva, omogućivši eksplozivno širenje magme... Njena izlazna brzina iznosila je približno 1.440 km/h (1 mah). Mlaz usijanog gasa i komada vulkanskog stakla dostigao je visinu od 28 km... Toplotna energija oslobođena tokom erupcije 79. g. n.e. iznosila je negde oko 2x1018 J (džula) što je oko 100.000 puta više od one koju je oslobodila atomska bomba bačena na Hirošimu.” (izvod iz knjige “Dinamika vulkana”, Volfgang Grasman)

“Izlazni otvor je u početku verovatno imao prečnik reda veličine 100 m. Tokom erupcije došlo je do neminovnog širenja kratera, čime je omogućen izlazak još većih količina materijala. Do večeri, 24. avgusta, visina stuba se povećala... Protok mlaza iznosio je oko 1,5 miliona tona u sekundi, a sezao je i do 33 km visine.” (izvod iz knjige “Vulkani: Budućnost planete”)

Eto sa čime su se suočili stanovnici Pompeje, u dalekom prvom veku naše ere. Naselje zatrpano sa oko šest metara pepela, kamena, šljake i lave, izvirilo je ponovo na površinu tek nekih (skoro) 1700. godina kasnije.

Čuveni Vezuv, vulkan u blizini Napulja, koji je i dan danas aktivan, ali u fazi dremanja, izbacio je sav svoj bes iz sebe na Pompeju, Herkulaneum, i još par manjih naselja. Procenjuje se da je vulkan usmrtio najmanje deset hiljada ljudi, čitavim spektrom razornih dejstava. Ginulo se od vrelog pepela, od gušenja, od kamenja koje je, kao milion malih meteora, padalo sa 20-30 km visine, ginulo se u svojim domovima kada bi se krovovi obrušili pod težinom pepela i kamenja, a ako bi neko i preživeo sve to, potoci lave bi ga sigurno dokrajčili.

Još od sredine XVII veka, kada su pronađeni prvo ostaci Herkulaneuma, a zatim, posle par decenija i Pompeje, vrše se raznorazna istraživanja, na osnovu kojih se saznalo skoro sve (ali ne baš sve) šta se dešavalo te strašne godine.

Herkulaneum i Pompeja nalaze se na rastojanju od oko 17 km, dovoljno da dožive dve različite strašne sudbine. Preko Pompeje je prošao talas vrelog vazduha od skoro 200 stepeni, pa su stanovnici momentalno umirali od termalnog šoka, od nedostatka vazduha i od vreline koja bi praktično u trenutku spržila pluća. Tako su ljudi umirali, kako se ko zatekao, a pepeo koji ih je zatrpao sačuvao je ta njihova tela – ljušture, kroz sve te silne vekove. Opet, žitelji Herkulaneuma su bili izloženi tzv. razređenoj piroklastičnoj struji, ili – jednostavnije – smrtonosnom gasu čija je temperatura bila (najmanje) oko 600 stepeni, a možda i svih 850.

E sad, temperature koje se danas “primenjuju” prilikom kremacije su od 800 do 1000 stepeni, pa se izvesno može reći da je Vezuv praktično trenutno kremirao čitav jedan gradić. Istraživači su u Herkulaneumu našli ostatke jedne žrtve, spaljene na tako visokoj temperaturi da joj se mozak praktično pretvorio u staklo. Kao da su se vijuge u sekundi pretvorile u (staklene) optičke provodnike.

Dugo vremena pre erupcije, čitav ovaj kraj je trpeo stalne zemljotrese, dok su, pred samu erupciju, barem mesec-dva ranije, počeli da presušuju i podzemni izvori i akvadukti. Dakle, bilo je puno znakova nadolazeće erupcije, samo nije imao ko da ih “pročita”.

Deo bogatih Pompejaca je, možda, ipak, predosetio šta će se dalje dešavati, ili jednostavno nisu imali živaca da popravljaju (zemljotresnu) štetu na svojim vilama, pa su se iseljavali odatle, ali se u te iste vile, ili u nove zgrade na tim placevima, useljavala novokomponovana elita koja je lako dolazila do novca zahvaljujući trgovini, lokaciji, brodskim vezama, robovima... Smatra se da je u Pompeji živelo (pred veliku erupciju) oko 20.000 ljudi, od kojih je svaka treća osoba bila u ropskom statusu. Ne obavezno u lancima, već pre u nemaštini koja bi ih još od rođenja osudila na doživotno ropstvo.

Pompeja je, inače, i dalje mesto živog istraživačkog rada, što nije ni čudo kada se zna da je do sada otkriveno svega dve trećine celoga naselja! Čak i sada ostaju otvorena pitanja – kako, na primer, gledaoci u predivnom (manjem) pompejskom amfiteatru, Odejonu (Odeion), nisu utekli strašnoj sudbini. Izgleda da je sve počelo polako, sa pepelom – kao blagom susnežicom, a ljudi skoro da nisu ni bili svesni da se, gledajući Vezuv, radi o vulkanu. Vezuv danas izgleda kao dvogrba kamila, sa većim (vulkanskim) i manjih vrhom, a verovatno je današnji viši deo tada bio niži, jedna zaravan iz koje je odjednom zemlja krenula da izbacuje deo svoje užarene utrobe. Sav taj materijal, pepeo, kamenje i lava koji su izbačeni erupcijom, nadogradili su Vezuv do visine s koje danas gleda na nas, do zavidnog 1281. metra!

Poslednja erupcija Vezuva, osim još jedne velike (1631. godine), dogodila se 1944. godine, u toku savezničko-nemačkih borbi u Drugom svetskom ratu. Čak i tada je Vezuv iznenadio svoj (tadašnji) komšiluk, pa je ostalo zabeleženo da je vulkan tada uništio skoro 90 američkih bombardera stacioniranih u podnožnju Vezuva, baš na širem području Pompeje!

Nekadašnja Pompeja imala je oko 64 hektara površine, dakle – do danas otkriveni deo ima preko 40 hektara, što za turistu – pešaka iziskuje barem nekoliko sati vremena da obiđe najznačajnije delove nalazišta.
Ali da skoknemo na sam početak. Jednodnevni izlet iz Rima do Napulja (brzim vozom – Frecciarossa, sat i neki minut), uključivao je i prepodnevni obilazak Pompeje. I – sad ću malkice da citiram samog sebe – tj. da prenesem deo iz putopisa o Napulju:

“Uglavnom, tačno u 8h12min je Frecciarossa ušla na svoj peron na modernu stanicu Napoli Centrale, sa podjednako modernim vozovima. Kada siđete na nivo “-1”, na levoj strani, na kraju hodnika, prodaju se karte za voz “Circumvesuviano”. To je lokalni voz koji iz Napulja, (početna stanica mu je u susedstvu (Porta Nolana), udaljenom oko pola kilometra od Napoli Centrale), ide do Sorenta, usput se zaustavljajući na brojnim stanicama, od kojih su turistički najbitnije tri. Jedna je Ercolano Scavi, gde izlaze oni koji žele da obiđu arheološki lokalitet Herkulanum (za koji neki kažu da je “vredniji” od Pompeje), a odatle se može i autobusom skoknuti do podnožja Vezuva, pa dalje – peške, uzbrdo, sve do kratera. Druga stanica je Pompei Scavi, gde se izlazi za obilazak Pompeje, dok je treća, i poslednja, u Sorentu.

Kada čitate razne tekstove ili putopise o Napulju, videćete da su pojedini putnici/putopisci smatrali da su Vezuv i Pompeja ono najlepše i ono obavezno što se ovde mora videti, dok su sam grad Napulj smatrali za (italijanski) grad kao i svaki drugi, tj. turističku lokaciju drugog reda u odnosu na vulkan i njegove lave delo.

Kako god, povratna karta do Pompeje je kupljena (karta za lokalitet je kupljena ranije, preko interneta) i tako je moj prvi boravak u Napulju trajao jedva dvadeset minuta, koliko je vremena proteklo između (moja) dva voza.

Za razliku od doterane, nove železničke stanice, peron za Circumvesuviano je izgledao kao grubo probijen tunel, sa odlaznim i dolaznim peronom, slabo osvetljen, skoro pa mračan. I kompozicija koja se pojavila delovala je staro barem nekoliko decenija, za 2-3 nijanse u lošijem stanju čak i od Beovoza. Ali dobro, voz je brzo krenuo, brzo i stigao do Pompeje, uz dodatno uživanje u prisustvu jednog napuljskog Roma koji je uz pomoć zvučnika i prateće melodije, otpevao nekoliko prigodnih italijanskih kancona. Put od Napulja do Pompeje traje oko pola sata, a od stanice se za pet minuta (peške) stiže do ulazne kapije u Pompeju (uzgred, postoji nekoliko ulaza u lokalitet, da vas to ne zbuni). I sama (nova) Pompeja je jedno slatko, dobro organizovano mestašce, u kojem bi se moglo lepo provesti neko vreme, šetnjom uz more ili po privlačnim uličicama sa načičkanim restoranima (posvećenim turistima koji dolaze u Pompeju).”

I koliko god znali o istoriji Pompeje, i koliko god vam pred očima stajao Vezuv, zaista je teško zamisliti te (šest-metarske) slojeve lave i pepela koji su pre skoro dva milenijuma potpuno poklopili ovo mesto.
S obzirom na onih otkopanih (oko) 45 hektara i visinu naslaga od oko šest metara, zamislite samo taj uloženi trud da se sa ove lokacije iskopa i odnese oko tri miliona kubika zemlje (i pepela i kamena)!

Skoro pa ceo Vezuv!

Napulj se danas raširio na sve strane, pa tako i po celom obodu vulkana, tj, da budemo precizniji – vulkanski otvor Vezuva se nalazi u centru nacionalnog parka koji ima oko 3km u poluprečniku. Ali – svuda okolo su naselja, a centar Napulja je od kratera udaljen jedva malo nešto više nego što je udaljena Pompeja. Život u blizini takve prirodne sile, koja je svoju razornu moć već itekako pokazala, sigurno nije jednostavan.

Ali Napulj živi punim plućima, raste i povećava se, i – kako izgleda – nikom tu ne pada na pamet da se iseljava zbog jednog vulkana koji (možda) nikad više neće da ponovi scenario od pre dvadeset vekova! Kako je to već vidljivo iz opisanog -  zavisno od rastojanja, smera erupcije, vetra i vazdušnih masa, rezultati erupcije bi mogli itekako da se okrenu i ka samom Napulju.

Kako god, Napulj je danas jedno od najposećenijih (turističkih) mesta u Italiji, a današnja nauka verovatno može sa većom preciznošću da upozori stanovnike ovog dela Kampanije šta se, i kada, sprema, pa nema ni traga nekoj posebnoj napolitanskoj zabrinutosti.

Sa druge strane... „Uočena je snažna korelacija između magnitude erupcije i dužine prethodnog intervala mirovanja. Gotovo sve velike erupcije u istoriji dogodile su se vulkanima koji su mirovali vekovima.“ (Žak-Mari Bardincef, Aleksander R. Makberni, „Vulkanologija“)

Da još malkice dotaknemo istoriju – Pompeja (ili Pompeji, po italijanskom nazivu Pompei) je gradić koji je osnovan još u sedmom ili šestom veku pre nove ere. Kroz vekove, narodi su se ovde često menjali, od Samnita, Oskija, plemena sa juga Apenina, preko Grka i Etruraca, pa sve do Rimljana. Pompeja se pod rimskom upravom našla oko 160 godina pre velikog „vatrometa“, i proživela taj vek i po na način dostojan rimske slave (ali i svih drugih pratećih elemenata). I posle kraće pauze, sve do 1748. godine, sve te kuće, forumi, stadion, hramovi, pozorišta, terme... ležali su skoro potpuno zaboravljeni.

Sama erupcija ostala je zabeležena u pismu koje je Plinije Mlađi uputio Tacitu, pa se zna da je do nje došlo baš 24. avgusta i to u podne (tj. bio je to čas „hora septima“, po rimskom merenju (dnevnog) vremena). Erupcija je trajala tri dana, a svaki novi „udarac“ koji je izbijao iz Vezuva bio je silniji i opasniji od prethodnog. I pored svojih godina, Plinijev stric, takođe savremenik dramatičnih događaja, imao je urođenu novinarsko-naučnu crtu, pa je – pokušavajući da u erupciji „uživa“ sa broda – očigledno previše prišao obali i to platio životom, ostavljajući nas bez dodatnih zapisa o Pompeji.

Istorija je istorija, a da se mi vratimo u turističku sadašnjost. Kompleks današnje Pompeje, otvorene za turiste, ima nekoliko ulaza, sa „donje“, tj. južne strane kompleksa, gde se nalaze ulice Via Villa dei Misteri, Viale delle Ginestre i Via Plinio, od kojih se prve dve praktično ulivaju jedna u drugu. Via Plinio je nešto veća ulica, skoro pa bulevarčić, odakle se takođe ulazi na brojne parkinge koji vam stoje na raspolaganju. Sve je organizovano da što lakše dođete do Pompeje (i da pritom date što više novca, takođe – što lakše). A u nekim raspoloživim statistikama, Pompeja je druga italijanska turistička destinacija po broju turističkih poseta, odmah posle Koloseuma i rimskog Foruma, sa više od 2,5 miliona posetilaca godišnje (mada postoji i podatak o čak 4 miliona posetilaca tokom 2023. godine, ali da je sa tom brojkom Pompeja tek na petoj poziciji)!

Kao i na svakom drugom sličnom mestu, i ovde možete uzeti audio-vodiče (ako već niste došli sa svojom turističkom grupom i sopstvenim vodičem), a možete se opremiti i običnom mapom (a čini mi se da papirne mape još uvek imaju prednost nad (dez)orijentisanim jurenjem putanja po mapama mobilnog telefona) i, naravno, prethodno se pripremiti za posetu, da biste bili što efikasniji. Sa druge strane, ovde zaista nije bitno da li ćete videti Merkurijev toranj ili Arijaninu kuću, ili već nešto treće, peto, deseto... već je daleko važniji utisak koji na vas ostavlja ceo kompleks, šetnja po ulicama Pompeje, obilazak kuća i hramova iz doba od pre dvadeset vekova. Pompeja je danas organizovana u devet rejona (obeleženih rimskim brojevima) a u svakom od njih postoji od pet do tridesetak stvari koje bi trebalo videti, a ukupno postoje 142 „tačke“ na turističkoj mapi koje su predložene za obilazak.

Opet, od tog broja – postoje 33 zgrade koje su pristupačne za obilazak, pa vam je to kao da u sklopu Pompeje obilazite 33 posebna, manja muzeja, sa svim svojim odajama, freskama, mozaicima po zidovima i podovima, fontanama, zelenim dvorištima i svim ostalim stvarima u kojima su stanovnici Pompeje uživali, dok su uživali.

Ceo ovaj veliki kompleks ispresecan je sa nekoliko velikih ulica, pravih rimskih avenija, popločanih kamenjem, uglačanih prolaskom desetina miliona turista – pa te ulice, onako sjajne (na februarskom suncu), deluju, najpribližnije, kao koža kraljevske kobre! Na određenim delovima ulica videćete po tri veća kamena, poprečno postavljena preko ulice, koji su služili kao vrsta malog mosta kada bi ulicama tekla neka lokalna poplava usled pljuskova ili možda izlivanja nekih obližnjih rečica. U tim većim ulicama, sa leve i desne strane, postoji i uzdignut trotoar, dovoljno visok da spreči da neki nesavesni vozač dvokolica ostavi tu svoju konjsku zapregu. Opet, ona tri velika, zaobljena kamena, bili su postavljeni tako da između njih mogu da se provuku točkovi uobičajenih rimskih dvokolica, te da saobraćaj neometano teče.

Ovde postoji nekoliko glavnih ulica – Via della Fortuna/Via di Nola (jedna se nastavlja u drugu), Via dell'Abbondanza, a sa njima se ukrštaju, pod pravim uglom, Via di Mercurio/Vicolo del Foro, Via del Vesuvio/Via Stabiana i Via di Nocera. Svaki ugao ovih i manjih ulica obeležen je brojem reona u kojem se nalazite, a duž ulice su jasno istaknuti brojevi turističkih lokacija sa nazivima (npr. Terme Suburbane, Ponta Marina e cinta muraria, itd, itd).
Naravno, lepo je doći što ranije ujutru, da izbegnete gužvu, da izbegnete jako sunce od kojeg nemate gde da se sakrijete, osim u kućama bivših bogatih Pompejaca, u hlad neke odaje ili bašte, a i da biste napravili najlepše fotografije (što i nije neki problem, gde god ovde „škljocnete“, dobićete prelepu sliku).

Da biste imali najbolji uvid u veličinu Pompeje, možda nije loše da odmah na ulazu (a tu mislim na Porta Marina, koja je i najbliže železničkoj stanici Vezuvijane) pogledate nekoliko divnih stvari (o njima malo kasnije) pa da zatim, kad dođete do Foruma i velikog spomenika – kentaura, uhvatite Vicolo del Foro/Via di Mercurio, pa da izađete pravo na Merkurijev toranj sa severne strane kompleksa. Kada se popnete na njega, (kao najvišu tačku na celoj lokaciji) videćete kompletnu sliku Pompeje, i njenu impresivnu veličinu, a ako se malo osvrnete na drugu stranu, videćete i Vezuv kako se nedužno sunča, kao da nema nikakve veze sa onim što se ovde desilo pre dva milenijuma!

Prateći deo zidina Pompeje, brzo stižete do Porta Ercolano, tj. ulaza u možda najlepši, najbolje očuvani deo Pompeje – gde se nalaze Villa delle Colonne a Mosaico i Villa dei Misteri. Pritom obratite pažnju na jednu stvar – kada kupujete kartu (unapred, najbolje preko interneta) za Pompeju, može vam se desiti da ona važi za sve živo što ovde postoji, osim upravo za ove dve vile.

To se može rešiti na licu mesta, jer tu postoji službenik koji na licu mesta naplaćuje ulaz u ovo parče Pompeje (ali ne prima gotovinu, samo kartice). Navodim sve ovo zato što mi se upravo to desilo, kartica mi je ostala u hotelu, a lokalni zaposlenik nije hteo da primi gotovinu ni mrtav, čak ni uz mali (koruptivni) dodatak u evrima. Nažalost, ako negde na internetu pogledate kako izgledaju freske u Villa dei Misteri, lako ćete zaključiti da su one, u svojoj purpurno crvenoj boji, jedan od zaštitnih znakova Pompeje i da vredi ponovo doći ovamo samo zbog njih. Dobro, jedan dan u Pompeji i Napulju je zaista bio samo izvidnica. Eto, kad pomislite na to što je ostalo da se vidi ovde, od toliko toga u Napulju (podzemni deo, muzeji, veliki deo španskog kvarta, pa čak i stanice nove metro linije koja je otvorena baš ove godine), preko Salenta, pa do Amalfi obale i ostrva Kapri... logično je da se već radi na pripremi novog dolaska ovamo.

Iako ćete u ovom putopisu naći i poneki koristan podatak (o pojedinačnim delovima Pompeje), to neće biti poenta ovoga teksta. Ovde je sve u nekom ličnom doživljaju, uz prethodno, barem površno, poznavanje istorije ovoga mesta, pa je najlepši deo svakako lagana šetnja duž oživelih ulica, šetnja pored brojnih, bolje ili lošije očuvanih zgrada, zidova, bašti, antičkih stubova, spomenika... ali sve to uz pokušaj da zamislite kako li je izgledao svakodnevni život u Pompeji i kako tih deset hiljada ljudi nije na vreme prepoznalo tu ogromnu opasnost koja se nadvila nad njima.

Da li su čekali neke lokalne vesti, da li neku informaciju od vlasti u Pompeji, da li su do poslednjeg trenutka pokušavali da ponesu što više od svoje imovine, pa su – zajedno sa svojim stvarima i natrpanim volovskim kolima – zaglavljivali u saobraćajnoj gužvi i opštoj bežaniji, kad se već pobeći nije moglo? Da li su mislili, kada je prošla prva erupcija, da je to to? Život koji je lagano tekao, kao i svuda okolo, i onda odjednom bivao blokiran, zaustavljen i zatrpan, sa šest metara pepela.

Kao i u većini drugih rimskih gradova, i ovde je voda dovođena sistemom akvadukta, uz upotrebu svih mogućih savremenih rešenja (a bez korišćenja struje!), pa su žitelji Pompeje uživali u blagodetima rimskih termi, bogataši i u tekućoj vodi u sopstvenim kućama, a po ulicama je bilo dovoljno česmi i fontana za sve. Uz neke od česmi po ulicama Pompeje, mogu se videti visoki stubovi, ustvari lokalni vodotornjevi kojima se regulisao povremeni povećan pritisak vode u gradskom vodovodu. Neverovatno je da i dan danas veliki broj italijanskih (i najvećih) gradova ima i dalje sva ta rešenja od pre dva milenijuma, integrisana sa modernim rešenjima i tehnologijama.

Pompeja je imala pet javnih kupatila, pet termi (Terme suburbane, Terme del Foro, Terme stabiane, Terme centrali i Terme Repubblicane), gde se, osim iz higijenskih razloga, dolazilo i na čašicu razgovora ili tračeraja, a ponekad i zbog poslovnih razgovora. Ceo kompleks obično bi obuhvatao svlačionice (apodyterium), deo sa hladnom kupkom (frigidarium), deo sa toplom kupkom (tepidarium) i konačno – deo sa vrelom vodom, ili nešto kao sauna (calidarium). Muški i ženski deo su bili odvojeni, a u sklopu termi nalazile su se i vežbaonice (iliti po današnjem – teretane, fitnes i ostale zanimacije). One su služile da (slobodni) Pompejci malo razmrdaju svoje mišiće (koje drugačije nisu morali da koriste jer su imali robove), a kada se malo preznoje, išli bi u tepidarijum, kalidarijum i – završavali u frigidarijumu. Pa ko bi preživeo ledenu vodu, taj bi se posle obukao i otišao kući.

Pompeja je imala i svoje „kafiće“, i mesta (thermopolia) u kojima su se služili piće i (kuvana) hrana, a koji su stajali u velikim zemljanim posudama, amforama, koji su često bili ugrađivani u tadašnje šankove, tj. velike pultove za posluživanje. A pultovi su bili dovoljno veliki da kuriri iz Glovijusa i Woltimusa na njih spuste svoje torbe u koje su ubacivali naručenu hranu i razvozili je po Pompeji.

Uglavnom, ljudi su oduvek voleli da nešto popiju i pojedu van kuće, pa je to i ovde bio slučaj, a ovih termopolija bilo je osamdesetak u gradu, od kojih su neki (oni „in“) bili ukrašeni prelepim freskama, koje se i dan-danas mogu videti.
U šetnji kroz Pompeju videćete povremeno i velike bazene, od po nekoliko kvadratnih metara, a koji su služili kao perionice veša (fullonicae).

Glavna perionica bila je Fullionica di Stephanus (prvi preduzimač koji se dosetio ovog biznisa), a praktično i jedina koja je sa tom namenom i izgrađena. Njene usluge, osim pranja veša, koristili su i vunovlačari, krojači, svi oni koji su imali veze sa tekstilom, a unutar objekta postojale su prese za savijanje platna, atrijum sa ravnim krovim – koji je služio kao sušionica veša, kao i nekoliko kamenih kada, međusobno povezanih, u kojima se pralo platno. E sad, da ne pomislite kako je sve to bila jedna divna ljudska zajednica i kako se srećno živelo u to doba, imajte u vidu da su na pranju veša radili skoro isključivo robovi. A pored tih kamenih kada, u kojima su robovi gazili veš (tako se to radilo), nalazile su se amfore sa ljudskim i životinjskim urinom, koji je smatran kao odlično sredstvo za pranje (dezinfekciju i izbeljivanje), zbog sadržaja amonijaka u sebi! I sada sklopite celu sliku tih nesrećnih robova koji po nekoliko sati gaze po vešu, čaršavima, zavesama, čemu god, u kamenim kadama prepunim vode i urina! Uostalom, stari Rimljani su robove i nazivali „alatom koji priča“, čemu ne treba dodatni komentar. To se, dakle, dešavalo pre dvadeset vekova, a tragično je što je ropstvo, na primer, u SAD ukinuto (tek) 1865. godine, a poslednji zvanični ukaz o ukidanju ropstva donet je u Mauritaniji, 1981. godine (!), takoreći juče. Naravno, robovlasništvo, u raznim, itekako stvarnim (kriminalnim, a i korporativnim) oblicima, postoji i dan-danas.

Ono što je, možda, čudno – bilo je odsustvo rasizma. Dakle, robovlasničko društvo, ali bez rasizma! U Pompeji su živeli i brojni došljaci, uglavnom trgovci, svih rasa i boja kože. Naravno, kako među slobodnim ljudima, svih rasa bilo je i među robovima.

Istraživači su utvrdili da je u vreme erupcije Vezuva Pompeja upravo birala nove gradonačelnike (birana su dvojica, da bi kontrolisali jedan drugog!), pa se po spoljnim zidovima mogu i danas videti predizborni slogani, kao „Le aselline chiedono di votare per Lollius“ (ili latinski: Asellinas rogant Lollium). E sad, Lolijus je bio, i to se zna, sin nekih lokalnih bogataša, iz važne familije, a „aseline“ su bile neke kelnerice (lakog morala), Marija, Egle i Smirina, koje su radile upravo u lokalu na čijem je zidu bio istaknut pomenuti slogan. Tada nije bilo plakata niti TV-bilborda, pa bi se zid jednostavno okrečio u belo, a onda bi neko, kaligrafskim rukopisom, tu ispisao ono što bi mu političar tražio. I, kao što se iz ovog primera da videti, političari ni onda nisu bili gadljivi na glasove bilo kojeg dela stanovništva.

A sama Pompeja je bila poznata po veoma slobodnom životu, možda čak i za današnje pojmove. Iza Pompejaca su ostale brojne freske, erotske sadržine, koje su u davnom XVIII i XIX veku sablažnjivale tadašnje istraživače, i tadašnje vladare, pa je deo tih freski čak i sakrivan od oka javnosti.

Očigledno, prema svemu viđenom, prema obimnoj trgovini, izgradnji, bogatim zgradama, freskama, termama, vidi se da se u Pompeji vrteo značajan novac. Kao i u celom rimskom carstvu i ovde se plaćanje vršilo (ređe) sa zlatnim aureusima ili srebrnim denarijusima/dinarima, kao i sa (češće) sestercima i dipondijusima (od bronze) ili sa asima (od bakra).

A jedan sesterac/sestercij, prema procenama šta se moglo kupiti u prederupcionoj Pompeji i u današnje vreme, vredeo je tada oko šest evra.

Dok šetate Pompejom, videćete da se vrše živi arheološki radovi. Pojedine ulice i uličice su zatvorene, pojedine zgrade su ograđene skelama i vide se arheolozi kako unutra nešto rade, kopaju, čiste, tražeći nove i nove detalje tadašnjeg života. Naravno, sada je sve mnogo lakše, jer je ona silna zemlja/pepeo odneta, u prvom naletu istraživanja. Inače, za postojanje Pompeje, barem osnovni položaj grada, znalo se još davne 1599. godine, ali su arheolozi krenuli sa radom tek 150 godina kasnije.

Jedan od njih je bio i Đuzepe Fjoreli, poznat po tome što je u prostor koji bi zauzimalo jedno ljudsko telo u trenutku erupcije (kasnije bi od tela preostale samo kosti, pa bi to postala šupljina oivičena stvrdnutim pepelom i lavom), ubacivao gips, tako da su dobijeni verni otisci Pompejaca – onako kako se ko zatekao u poslednjim trenucima svog života, sve sa otiscima užasnutih lica u agoniji gušenja. Neki od tih gipsanih otisaka mogu se videti i u samoj Pompeji, ali je, uglavnom, sve ono što je nađeno na ovoj lokaciji – smešteno u muzej u Napulju.

„Do 79. g. n. e. ispod vulkana se stvorila čitava akumulacija magme. Nemoguće je reći kada je taj rezervoar počeo da se formira, ali nalazio se na oko 3 km ispod površine i imao je zapreminu ne manju od 3,6 km3.“ (Piter Frensis, Vulkani – budućnost planete)

„Magma je na svom putu ka površini izložena ogromnom padu pritiska. Primera radi, na dubini od deset metara pritisak iznosi oko 300 MPa, što je 3000 puta više od atmosferskog pritiska.“ (Enciklopedija vulkana)
Eto još dva podatka o neverovatnoj sili koja se javlja pri erupciji vulkana. Da ne zaboravim, najveći deo tih stručnih podataka preuzeo sam iz knjige, istorijskog romana „Pompeja“, Roberta Herisa, koji prati život mladog akvarijusa (osoba koja se u starom Rimu bavila akvaduktima i celim vodovodnim sistemom) Atilija, koji stiže u Pompeju par dana pred erupciju, ne bi li otkrio izvor problema sa dotokom vode u grad. Izuzetno zanimljiv roman, i još jedan razlog da se zainteresujete za dolazak ovamo.

Forum je već pomenut (Il Foro Civile) u tekstu, nalazi se blizu ulaza i odmah će vam otkriti svu raskoš nalazišta u Pompeji. Forum, kao i svaki drugi rimski forum, predstavlja srce Pompeje, mesto gradskog života, mesto gde se nalazila sva javna uprava (sudovi, gradska administracija, trgovina), kao i glavni hramovi. Odmah uz središnji deo nalazi se Svetilište Apolona, ili Apolonov hram (izgrađen još u 6. veku p.n.e), blizu njega je Jupiterov hram, preko puta je i Vespazijanov hram, pored njega i svetilište kućnih bogova, kao i zgrada Eumahije, verovatno nekadašnja pijaca, tj. tržni centar (starorimski šoping mol).

Apolonov hram ćete prepoznati po blještavo belom mermernom oltaru, istom takvom stepeništu, u kontrastu sa najzelenijom bojom trave koja ga okružuje. Ceo Forum predstavlja pravu izložbu stubova raznih dimenzija, boja, materijala, nekoliko stubova koji su čak urađeni od kamena različite boje, a centralno mesto na otvorenom prostoru zauzima i spomenik kentauru u bronzi, na velikom kamenom postamentu. Inače, tek kada se popnete na neku od kula na severu nalazišta, videćete koliko mnogo zelenila ima i u današnoj Pompeji – puno travnjaka, puno dvorišta i bašti sa cvećem, pa čak i dosta drveća sakrivenog uličnim zidovima. Pompeja mora da je zaista bila lepo mesto za život. Ako niste bili rob. Na sasvim drugom kraju, negde na jugoistoku, kada se već zamorite od šetnje, od silnih umetničkih detalja Pompeje, naići ćete na velelepni stadion (L'anfiteatro di Pompei), najstariji od svih značajnih izgrađenih u vreme (onog) Rima.

Izgrađen je 70. godine p.n.e, a mogao je da prihvati oko 20.000 gledalaca (dakle celu Pompeju, sve sa robovima). Ukupne dimenzije celog stadiona su 140x105 m2, a sama arena 67x35 m2, mada to uzmite uslovno jer su i stadion i arena elipsastog oblika.

Postoje spoljašnje stepenice koje omogućavaju pristup gornjem delu tribina, a, logično, i ulazi za donje nivoe, kao i centralni ulazi u arenu (za mnoge gladijatore bili su to stvarno samo ulazi, a izlaz nikada nisu doživeli). Tribine su samo manjim delom otkrivene, a preko njihovog neotkrivenog dela stoji sloj zemlje sa onom jarko zelenom travom (koja je tako izgledala i u februaru), pa tribine stadiona izgledaju kao blage padine kakvog brda u proleće.

“Overhead the albatross
Hangs motionless upon the air
And deep beneath the rolling waves In labyrinths of coral caves
The echo of a distant time
Comes willowing across the sand
And everything is green and submarine...”

Otkud sad ovi engleski stihovi usred Pompeje? Pa, na pomenutom stadionu je 1972. godine Pink Flojd snimio svoj album “Live at Pompeii”, tj. održao koncert na stadionu, istina bez publike. Stihovi su iz pesme “Echoes”, a možete je poslušati i pogledati Pink Flojd na licu mesta, npr. ovde:

I poslednja stvar koja bi morala da se vidi kad ste već ovde je Pozorišna oblast (Quartiere dei teatri), do koga se stiže iz već poznate Via del Abbondanza (ne zove se ona tek tako „Ulica obilja“), i malo je bliži Forumu nego stadionu. Ovaj kvart je deo u kome su Pompejci, pošto bi obavili svoje poslove, osvežili se i okupali u termama, onda možda odgledali gladijatorske borbe, na kraju uživali u kulturi i umetnosti.

A u sklopu Pozorišne oblasti mogu se videti Veliko pozorište, pored njega jedno manje (Odeion), a i zove se tako: Malo pozorište, zatim Izidin i Dorski hram i na kraju „Quadroportico dei Teatri“, kvadriportik ili četvorostrani trem, koji je služio i kao ulaz u pozorišta, ili sklonište od kiše, ali i kao prostor za vežbu gladijatora, čak i kao prava kasarna za gladijatore.

I opet ne možete da ne budete impresionirani kulturom staroga Rima, u čemu je bila, a i ostala sadržana sva njihova veličina. Naime, Malo pozorište imalo je oko 1500 mesta za gledaoce (ili bolje slušaoce, pošto je taj prostor bio namenjen za muzičke predstave), a Veliko čak 5000 mesta! Zamislite sad jednu Pompeju, sa 20.000 stanovnika, od toga oko 14.000 slobodnih građana, koji su raspolagali pozorištem od 5000 mesta! Današnji Beograd, kada se saberu sva mesta u postojećim pozorištima, verovatno nema ukupno više od 3000 sedišta (ako uračunamo i sve bioskopske sale, verovatno bi se tu našlo još 6-8000 sedišta), a – kada bi postojala odgovarajuća srazmera, na nekih 1,2 miliona stanovnika (centralnog dela) Beograda, prema standardima Pompeje, imali bismo oko 450.000 pozorišnih mesta!

Kao što ste već shvatili, može se još ceo dan pisati o lepotama Pompeje.

Dok šetate, svaki čas nailazite na neku novu kuću, vilu, radnju, gostionicu, terme, i svuda imate pred sobom neki prelepi podni mozaik, ili neke zidne freske, često u jarkocrvenoj boji, pa je utisak kao da se nalazite u džinovskom muzeju ili galeriji na otvorenom. Jedna od najupečatljivijih fresaka je i ona u Casa della Venere in Conchiglia (tj. kuća Venere u školjci), koja je verovatno bila inspiracija Botičeliju za njegovu sliku “Rođenje Venere”, koju možete videti malo severnije, u Firenci, u galeriji Ufici. Uzgred, cela ta zgrada, sa svim svojim delovima, ostacima ukrašenih zidova i cvetnom baštom, ne zaostaje po lepoti za bilo kojim drugim delom Pompeje, iako je pretrpela i dodatna, teška oštećenja, prilikom savezničkog bombardovanja 1943. godine (!) Srećom, freske su otkrivene tek negde 1951. godine.

Inače, svaka od tih, najvažnijih zgrada predstavlja jednu posebnu celinu, a obično se u okviru takve lokacije nalazi i zvaničan kustos, koji će vam pružiti dodatne informacije, van onoga što već piše na tabli na toj lokaciji (na italijanskom i engleskom jeziku). Ustvari, više su to bile kustoskinje, koje su tog dana bile uglavnom namrštene, verovatno zato što Dan zaljubljenih (katolički Sveti Valentin) provode u Pompeji, odgovarajući na pitanja bezveznim turistima. Srećom, tu je bio vaš putopisac, da im poželi srećan praznik, da ih (in)diskretno upita gde su im momci, muževi, pokloni, cveće i čokolade, što bi im odmah izmamilo osmeh, rekavši mi pritom – pa nadamo se da će biti svega toga, do kraja dana!

Kao pravi džentlmen, uzvratio bih da ću ja, ako ipak neko/nešto zakaže, biti u Napulju do polaska večernjeg voza, pa bismo se tako, raspoloženi, rastajali, a da ih nisam baš ništa pitao o Pompeji. 

Pošto se istraživanja kontinuirano vrše, onda nije ni čudo što se često dođe do nekog novog, velikog otkrića. U proleće ove godine (2024) objavljeno je kako je u Ledinoj kući otkrivena (još jedna) raskošna freska, sa predstavom grčkog mita o blizancima Friksu i Heli kako na magičnom ovnu beže od zle maćehe.

Hela se pritom utopila (a moreuz gde se udavila nazvan je Helino more, Helespont, a danas su to Dardaneli), dok je Friks stigao sve do Crnog mora, do Kolhide, gde je prineo žrtvu (ovna) Zevsu, od kada ovan dobija i svoje sazvežđe.

Pa ako ste rođeni u znaku ovna, možete da skoknete do Pompeje da bacite pogled na ovu zidnu sliku. Što i nije neki problem, jer – prema tumačenju nekolicine astrologa (koje sam u prvom naletu našao po internetu) –  „ovnovi“ su magični kao taj Friksov: odlučni, impulsivni, dinamični, otvoreni, entuzijastični, individualisti, produktivni u akcijama van kuće, hrabri, samouvereni, optimistični, iskreni, strastveni, samouvereni, tvrdoglavi...

Samo mesec-dva nakon objave o tom otkriću, Italijani su javili da je u centralnoj Pompeji iskopana i „intrigantno ukrašena plava soba“, verovatno drevno rimsko svetilište, „Sacrario blu“. Prethodni italijanski ministar kulture, g. Sanđulijano, dao je odličnu definiciju Pompeje – kao „kovčega sa blagom koji je još uvek delimično (ne)istražen“. Plava boja koja je ovde pronađena nije baš česta u Pompeji, i koristila se uglavnom u prostorijama od velikog značaja, te se pretpostavlja da je ovo bio prostor posvećen ritualnim verskim aktivnostima i čuvanju sakralnih predmeta.

Na zidovima se mogu videti (tj. moći će se videti, mislim na buduće turiste) ženske figure, kao predstavnice godišnjih doba, kao i motivi vezani za poljoprivredu i pastire. Prostorija se nalazi u regionu IX (koji dođe severozapadno od stadiona), regionu koji je trenutno mesto gde se najviše istražuje i otkriva.
Odmah iza “Sacrario blu” pronađena je i prostorija sa dva skeleta “u skloništu” – čovek i žena na krevetu, sa svojim „blagom“ – novcem i nešto nakita. „Sklonište“, koje je mnogima, pa tako i njima, postalo večno prebivalište, da ne kažem grobnica. Utvrđeno je da se par sklonio ovde od kiše pepela i kamenja, u prostoriju bez prozora, što im je omogućilo da prežive prvi udar, ali su te naslage pepela blokirale vrata i smrt je došla kasnije, sa onim piroklastičnim gasovima i lavom.

„Opasno bi bilo pretpostaviti da je posle prve eksplozivne faze sve završeno. Teže je predvideti kraj erupcije nego njen početak“ (Enciklopedija vulkana) Dobro, tadašnji starorimljani i Pompejci to nisu mogli znati, nažalost. Ali očigledno je da je jedina šansa za spas bila - bežanje, što dalje i što brže, čim je došlo do prve veće erupcije. Opet, teško je proceniti da li je to baš „ta erupcija“ zbog koje treba bežati? Pogledajte uostalom stanovnike Katanije (na Siciliji) koji su celog leta 2024. godine gledali, zajedno sa turistima (i slikali, i divili se, i pravili instagram klipove) kako Etna divlja i izbacuje kamenje, ali i lavu, i pritom svaki čas čistili svoje terase i tremove od gomile izbačenog pepela. I ništa, nastavili da žive dalje, nadajući se najboljem.

„U jednom trenutku dolazi do prebrzog izbacivanja previše magme, tako da gustina erupcionog mlaza postaje prevelika, čime se remeti stabilnost protoka. Kada to stanje uzme maha, nastupa pad erupcionog mlaza i pojava piroklastičnih bujica, koje su mnogo smrtonosnije od kamene kiše.“ (Vulkani: Budućnost planete)
„Ljudsko telo može na temperaturi od 2000C opstati svega nekoliko trenutaka, a kamoli u bujici magme. Udisanjem vazduha zasićenog vrelim pepelom, a sa smanjenim sadržajem kiseonika, već posle nekoliko sekundi dolazi do nesvesti, kao i do teških opekotina respiratornog trakta... S druge strane, bilo bi moguće preživeti u zaklonu koji bi pružio dovoljnu zaštitu od naleta magme, njene visoke temperature i stranih tela (stena i komada zgrada) koji u njoj plivaju.“ (Enciklopedija vulkana)

Ako imate više vremena nego što sam ja imao za ovaj turistički izlet, sigurno bi bilo lepo popeti se na Vezuv (prvo proverite da se ništa ne trese pod nogama, da ima vode u česmama i da ne izlazi dim iz kratera, za svaki slučaj), a to možete ako iz voza Cirkumvezuvijano izađete na stanici Ercolano Scavi.

Obratite pažnju da voz, van sezone, ne staje uvek na ovoj stanici, pa to svakako proverite. Lokalni autobus vozi do podnožja kratera, a onda vam treba još oko pola sata hoda do vrha kratera. U mestu Ercolano nalazi se pomenuti Herkulaneum, za koji se mogu naći tvrdnje da je lepši i vredniji obilaska od Pompeje, pa i tu možete potrošiti par sati.

E sad, ovde se Ercolano izgradio i proširio preko velikog dela ostataka Herkulaneuma, pa će – za razliku od Pompeje – stari Herkulaneum ostati da počiva u večnom miru. Prema dostupnim informacijama, na mestu gde vas autobus ostavi podno Vezuva, kasnije možete uhvatiti autobus do Pompeje, a odatle već znate da se vratite do Napulja. Dakle, verovatno za jedan ceo dan možete videti Vezuv, Herkulaneum i Pompeju, što je baš divan turistički poduhvat. Naravno, uz dobru pripremu, ranije kupljene karte i slične stvari.

A Pompeja živi svoj drugi život.

Istina, ono što je ostalo tako dobro očuvano pod naslagama pepela, čitava dva milenijuma, sada je opet „napolju“, izloženo vazduhu, kiši i poplavama, ponekad (u prethodnim vekovima) i nestručnim arheološkim radovima, a milioni turista i među njima povremeno i poneki vandal (sigurno naslednik istih onih vandala koji su rušili i Rim), svakako ne olakšavaju čuvanje Pompeje od (novog, modernog) propadanja.

U svakom slučaju, podatak da četiri miliona ljudi godišnje dođe da vidi ovo mesto, ili oko 11.000 njih svakoga dana (pa kao da se svakoga dana Pompeja ponovo demografski napuni kao nekada), trebalo bi da i u vama, koji sada čitate ovaj tekst, probudi znatiželju.

Dolazak ovamo, naravno, dodatno olakšava i direktna avio-linija Beograd – Napulj! I kao što ispred jedne teretane u Beogradu stoji natpis „Treniraj – nemaš izgovor“, tako bi nekako mogao da se završi i ovaj tekst sa: „Idi u Pompeju – nemaš izgovor!“

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.