Davno, davno, u nekom prošlom životu i prolazu na Zelenjaku, jednog jutra što je na sebi vuklo umornu mene sa šminkom neprospavane noći, kratak susret koliko i treptaj, ostavio me je sanjivu i zbunjenu. I kad je već sve bilo završeno, dok sam na ramenima jos osećala stisak iznenađenja, jedino što sam od sve te zbrke uspela da uhvatim bio je osmeh što me vidi, ljudi koji se guraju, ulični svirač koji nas nadglasava i jedno "budi vesela".
Pitam se je li to možda najbolja želja koju sam čula... Biti vesela, onako do dna, ili do vrha. Biti vesela uz muziku, sa prijateljima, uz svetla, nije isto što i biti vesela iznutra, kad na licu ne moraš da imaš osmeh jer imaš sjaj, kad ćelija po ćelija igra tango od ushićenosti do toplog mira i nazad. Može li išta da bude važnije od istinske radosti? Pitala sam se: može li istinska radost da traje. Da, znam da može dok traje treptaj. Ali šta će kome treptaj? Šta je treptaj naspram večnosti koju treba radovati?
I onda, skoro, u ovom sadašnjem životu, na raskrsnici vetrova iznad moje kuće, otkrila sam trenutak u kome je radost mogla da traje bar dva treptaja! Počela sam da vežbam kako da namamim i treći treptaj. Ispočetka nije išlo, dva su bila dva i niti jedan da se doda. Šta je zapravo trajalo ta dva treptaja? Osećaj da nešto u meni diše šest vazduha odjednom, osećaj da nešto u meni leti onako kako to često sanjam! Želela sam da vežem i taj treći treptaj, pre nego što iscuri osećaj kako se vezuju i dva..
Tih dana krečila sam svoju dušu u belo i to temeljno. Koštalo je truda prefarbati mesta na kojima su bile stare slike... I upravo tada, dok sam provetravala sopstvenu dušu na tih šest vetrova, tada sam vezala dva treptaja radosti. I ne bi bilo fer da je moja duša ostala tako prazna, valjalo je srediti taj prostor unutra, privezati stare reči, sklopiti stare emocije, staviti ih na dno ispod novih za slučaj da zatrebaju, osmisliti raspored bitnih ljudi i desavanja.
"I sve si to morala sama?!" Ne, ja sam to želela sama! Uredjivala sam sopstvenu dušu po svojim merama, krojila zavese ka svetu po svojim tufnama, stavljala pruge na sofu za meni bliske umorne duše.
A onda je sve počelo da diše sa svih 6 vetrova i moja duša sa sofom na pruge i zavesama na tufne uzjahala je te vetrove. I opet sam letela kao u mom snu! Ne za treptaj-dva, za let, za čitav let! Jer sam počistila sva "ne smeš" i opajala sva "ne možeš". Jer je želja odlučivala šta ću da uradim sa sopstevnom dušom. Jer sam bila slobodna...
Za ne tako dugo vreme vetrovi su se stišali, a po ćoškovima se nahvatala nova "nemoj" i "neću". Opet mi se haba sofa i prljaju zavese. Ali let je postojao. I govorio samo jedno: "Budi slobodna!" Sama ili sa nekim, kroz sebe ili drugog. Tek tako "budi vesela" ima smisla.
Autor: Aleksandra Jakovljević
Godine provedene između Juga i Severa ispunjava poslom profesora književnosti, pisca, kritičara, recenzenta, novinara, bibliotekara, angažovanjem u civilnom sektoru.
U svoje dane pažljivo slaže blisko i daleko, planine i ravnicu, drage ljude i zahvalnosti, male lične borbe za dobro i lepo u svim oblicima, umećući između njih nove želje i htenja, zadovoljstvo i setu, stihove i rečenice.
Domovina su joj jedan Čovek i jedna Vera.
Veruje da je kalokagatija moguća, u biću, u svetu.
NAJPOPULARNIJI Komentari