Početkom jula je na sajtu Mogu ja to sama objavljen prigodan letnji tekst o najboljim koktelima za leto, sve sa receptima za pripremu. Jedan od “top 3” koktela bio je i (čuveni) Aperol Spritz, a kako ste to već mogli da pročitate “Aperol Spritz je kao leto u čaši. Njegova prepoznatljiva narandžasta nijansa i primamljiva mešavina slatkog, gorkog i penušavog čine ga idealnim pićem za topla letnja popodneva.” Što se tiče samog recepta za pripremu, napisano je: “Napunite čašu za vino ledom. Kombinujte 3 dela Proseka, 2 dela Aperola i 1 deo sode vode. Nežno mešajte da se sastojci sjedine bez gubitka pene.
Ukrasite kriškom narandže za pojačanu voćnu aromu.”

Nema tu šta da se doda. Ali... možda i ima, za baš radoznale osobe, one koje i jesu čitateljke (i čitaoci) ovoga sajta! 

Da bismo došli do današnjeg Aperola, krenućemo od tzv. Venecijanskog špricera (Spritz veneziano), aperitiva koji obuhvata mnoge podvarijante, i koji se pravi od mešavine belog vina, Aperola (za slatki ukus) ili Kamparija i Selekta (gorki ukus), uz dodatak soda vode/gazirane vode. Uzgred, “Selekt”, tj. “Select” je piće na bazi amara koje se pijucka kao aperitiv, koje takođe potiče iz Venecije, i to se čak zna i porođajna destilerija (Fratelli Pilla & C), da bi proizvodnju kasnije preuzela firma “Gruppo Montenegro”.

Kako to Italijani kažu – Spritz veneziano nije samo piće – već način života i druženja, uživanja, a tu Italijani skoro da nemaju premca.

Legenda kaže (mada i nije neka legenda, sve se to dešavalo u pretprošlom veku) da su se, još za vreme Habzburga, austrougarske diplomate (i prateći službenici) prilagodili venecijanskim običajima, pa su nakon posla išli na po jedno pićence, tj. na po čašu-dve vina. 

Kako je venecijansko vino imalo visok sadržaj alkohola, gosti na službi u Veneciji su to rešavali dodavanjem vode u vino, i tako ga malo razblaživali. I eto prvog špricera! Dakle, originalno piće (Spritz) imalo je u sebi samo vino i vodu, da bi ova potonja kasnije bila zamenjena soda-vodom.

Ako ste u Italiji, pazite šta i pod kojim imenom naručujete u kom gradu, jer se oko patronata nad originalnim receptom decenijama svađaju Padova, Venecija i Trevizo (Trevizo se tu dodatno gura kao najpozvaniji za pitanje Proseka), a recept se i dalje svodi na belo vino i gaziranu vodu, na ravne časti.

Prvo se u čašu stavi led, onda se sipa vino, pa voda, ukrasi se sa kriškom pomorandže i maslinom, a onda preostaje glavni deo recepta – da se sve to popije.

Pošto smo utvrdili korene, konačno dolazimo i do Aperola. Postoji nekoliko podvrsta venecijanskog špricera, kao što su Aperol Spritz, Campari Spritz, Spritz con Cynar i Spritz con Select (dakle, zavisno sa kojim se pićem kombinuje).
Aperol, kao liker, pojavio se na sajmu u Padovi (da l’ je bio neki EXPO ili ne, ne znam), i neku deceniju kasnije je uleteo u kombinaciju sa klasičnim špricerom, pa je nastao Aperol Spritz, sa otprilike istim količinama Aperola, proseka (ne više “samo” belog vina, nego baš proseka) i soda-vode.

Tvorci Aperola su italijanska braća Barbijeri koji su, zahvaljujući nasleđenoj očevoj firmi za proizvodnju žestokih pića, i istraživačkom duhu, došli do jedinstvenog ukusa Aperola. Liker sadrži 11% alkohola u svom sastavu, boja potiče od, naravno, pomorandže, ali su tu i lincura, rabarbara, vanila i još poneki sastojak koji daju tu čarobnu aromu.

Zahvaljujući tome, Aperol nije samo piće, niti samo “leto u čaši”, već ga svrstavaju i u najlekovitije likere sveta (!) što znači da se možda može dobiti i na recept od vašeg porodičnog lekara – otprilike ovako, samo onako doktorski nažvrljano: “Aperol spritz, čaša 3-4 dl, 2 x dnevno, ispijati za stolom po kafićima na italijanskim trgovima. Kontrola za mesec dana” 

A kad se kaže “proseko” (ili po dalmatinski – “prošek”), onda se svakako ne misli na (francuski) šampanjac. Proseko se pravi samo u oblastima Venet i Friuli Venezia Giulia! Od 2009. godine je naziv proseka zvanično zaštićen, a sva ona ostala vina koja se prave od maltene istog grožđa i na isti način, ali po drugim oblastima i zemljama – imaju drugo ime – “glera”. Čak i roze penušava vina, koja su takođe ponosno nosila ime “proseko”, izgubila su to pravo, tako da više nema roze proseka.

Dakle, samo originalne stvari ulaze u Aperol spritz! Što se tiče soda-vode, ako je nema pri ruci, nije loše dosuti vodu “San Pelegrino”, ili čak neki “tonic water”, pa bio to i Šveps.

Kriška pomorandže koja se stavlja na čašu koktela mora da potiče iz oblasti Kalabrija, najbolje iz Katancara. Ako ćete zbog nekog lažnog proseka imati problema sa Evropskom komisijom i standardima EU, onda imajte u vidu da ćete, ako stavite pogrešnu krišku pomorandže, imati posla sa Nrangetom, kalabrijskom mafijom! Ostao je još samo led, a po originalnom receptu jedino voda iz Aoste, sa Alpa, može da se zamrzava za korišćenje u Aperol Spritz-u, na -12 stepeni, pri atmosferskom pritisku.

Dobro, nisam mogao da odolim da se ne našalim, pa zaboravite na ove savete sa kriškom pomorandže i ledom, tu slobodno koristite domaće resurse!

Danas je Aperol postao ne samo italijansko sveprisutno i poznato piće, već je to verovatno i na evropskom, možda i svetskom nivou. Ima različitih recepata, jedan od njih imate na početku teksta, ali i tu postoji usvojen standard. Naime, krajem 2011. godine, u okviru godišnjeg kongresa barmena u Varšavi (IBA- International Bartenders Association) na listu koktela nove ere uvršten je i Aperol Spritz, ipak pod imenom Spritz Veneziano (!), a zvanični recept kaže da se u Aperol stavlja, a onda i promeša, 6 delova proseka, 4 dela aperola, malo (!?) soda-vode i pola kriške pomorandže.

Flaša Aperola (1l) se u Beogradu može naći za oko 2500 dinara, proseko košta od 1000 dinara pa naviše, litar vode San Pelegrino je oko 200 dinara, a jedna pomorandža je oko 20 dinara (po radnjama neće da vam iseku samo jednu krišku, znam, tražio sam).

Naravno, lepo je sesti u kafić i popiti aperol sa društvom, uživati u toplim letnjim danima (a i u prolećnim, jesenjim...) ali mi se jednom desilo da mi je serviran “Aperol” koji je sa originalom imao veze utoliko što je stvarno imao kocke leda u čaši, a bio je jarko narandžaste boje, pa - otprilike onoliko koliko je rumen dobrovoljni davalac krvi kada se medicinska sestra zapriča na telefonu.

Na moju primedbu da to što su mi doneli baš i nema veze sa Aperolom, i da to garantujem pošto sam ga pio u Italiji par nedelja pre toga – lakonski su mi objasnili “da ne mogu da očekujem da ovde dobijem Aperol kao što je onaj u Italiji”(!?) Toliko o tome, uglavnom, to me je navelo da počnem da pravim Aperol u domaćoj režiji i zaista je isti kao italijanski, naročito kada zažmurite i zamislite da se nalazite na nekom italijanskom trgu – u Veneciji, u Milanu (npr. u kafiću na kanalima - Navigli) ili u Trastevereu u Rimu.

A kad smo već pomenuli narandžastu boju, čisto da znate da postoji i zeleni Aperol (!) Naime, u Padovi možete (u najstarijem i najpoznatim kafiću – Pedrocchi/Pedroki) da naručite i taj drugi Aperol, koji nije pozeleneo od muke što se služi u Padovi a ne u Veneciji, već zato što se umesto klasičnog Aperola koristi zeleni liker (P31), a koji se sastoji od par desetina aromatičnih biljaka, od kamilice, limete, slatke pomorandže i vanile, preko karanfilića, đumbira, cimeta i korijandera, sve do majorana, apsinta, rabarbare i lincure. Uzgred, taj zeleni Aperol (1l) košta oko 35 evra (u Padovi).

Preostalo je još da uz Aperol servirate odgovarajuće grickalice, a tu idu raznorazni slani štapići, sitna peciva, maslinke, i još štošta, što će vam poslužiti i po kafićima u Italiji, ali kvantitet i kvalitet tih dodataka zavisi od toga koliko je vlasnik kafića spreman da poveća ili umanji svoj profit na jednom aperitivu.

Eto, to bi bilo to. Iako se tekst možda čini dugačak, “projektovan” je tako da se može ceo pročitati uz lagano ispijanje jednog Aperol Spritza!

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.