Provesti (samo) jedan dan u Firenci je zločin, s predumišljajem. Ako hoćete da uvredite ovaj grad i sve što on pruža, ako hoćete da vas kasnije progone duhovi Mikelanđela, Makijavelija, Galileo Galileja, a vi dođite ovamo na jedan dan. Ovo je grad - muzej, ili muzej – grad, u kome su eksponati ulice i zgrade (a i muzeji), a svi Firentinci kustosi, pa je zato skoro svejedno šta ćete videti i kuda ćete šetati tog jednog dana, šta će biti vaš izbor iz svog tog umetničkog obilja.
Međutim, kada se već nalazite, na primer, u Bolonji, i imate jedan dan viška na raspolaganju (iako vas pritom Bolonja moli da je pogledate i upoznate još malkice) onda je i taj jedan dan dovoljan. Eh, taj budžet (finansijski i vremenski) – nikada niste sigurni da li ćete se i kada vratiti na neku stranu sveta, pa je zato bolje iskoristiti svaku priliku, i onu najmanju. Uglavnom, ako odete na jedan dan u Firencu, kajaćete se, a ako ne odete, kajaćete se (ali svakako više ako ne odete).

Kako do Firence, kada ste već u Italiji?

Od tehničkih detalja, najbitnije je da znate da je najbolje, a i najbrže, prevesti se - od Bolonje do Firence - nekim od brzih italijanskih vozova, po mogućstvu baš najbržim (Frecciarossa, npr). Ova dva grada su međusobno udaljena 105 kilometara, a to vam, uz maksimalnu brzinu voza od oko 300km/h, a prosečnu oko 200, na ovoj deonici, znači da putujete 32 minuta. Za to vreme će vam (barem u superekonomskoj, biznis klasi, cena 24,9 evra u jednom smeru) poslužiti i kafu, i sokove, i časopise, i čokoladice (sve uključeno u cenu), te vam ionako kratko putovanje izgleda još kraće. Voz poluprazan, unutra neki poslovni putnici sa svojim laptopovima, na ekranu unutar voza svaki čas izlazi trenutna brzina (243 km/h najveća tog dana), dok kroz prozor i nemate baš nešto za videti – jer pruga uglavnom prolazi kroz tunele, ispod Apenina.

Firenca, železnička stanica

Da budemo još precizniji oko tog jednog dana u Firenci – u satima je to, ovom prilikom, u ovom putopisu, iznosilo tačno 12,5 sati (u Firencu je voz stigao (jedna od brojnih varijanti) u 9h35, a za Bolonju je krenuo u 22h12 (voz je čak kasnio petnaestak minuta!). Za to vreme vaš pisac je prepešačio tačno 25 kilometara, bez ikakvog vidnog napora – jer vas Firenca neprestano vuče za rukav i vodi do sledećeg ćoška. Pa do sledećeg. I tako satima.

Naravno, i pola od navedenog vremena je sasvim dovoljno da vidite centar Firence i neke od njenih najlepših delova, ali – uz dobro raspoloženje, dobru obuću, sunčano vreme i dobru organizaciju – sve je moguće. Dodatni bonus čine, uvek, relativno dobro planiranje obilaska Firence, unapred kupljene karte za tri muzeja (ambiciozno, ali dostižno), pa čak i rezervacija mesta za ručak, tako da je ostalo više nego dovoljno vremena za kapućino, sladolede, šetnjice uz obale reke Arno, pa čak i pentranje na najlepši firentinski vidikovac.

Pa, da krenemo u šetnju po Firenci, ili po Fiorenci, kako ju je zvao Miloš Crnjanski.

Od železničke stanice pa do Firentinske katedrale (Santa Marija del Fjore)

Skoro svaka od italijanskih železničkih stanica, pa tako i firentinska (o onoj u Milanu da i ne pričamo), zaslužuje da odvojite barem petnaestak minuta za njen obilazak. Stanica, koja je ime dobila po obližnjoj crkvi (i trgu), “Santa Maria Novella”, ima 14 perona, sa intenzivnim saobraćajem, i to je stanica koja povezuje Firencu sa celom Italijom (i Evropom) i koja je, opet – kao i većina drugih mudro urbanistički projektovanih – pozicionirana tako da ste se, samim izlaskom iz voza, već našli skoro u samom centru grada. Čim iz stanice provirite u Firencu, odmah ćete ugledati i Trg italijanskog ujedinjenja (Piazza dell’Unita Italiana), kao i zadnju stranu bazilike Santa Maria Novella, u čijoj arhitekturi možete uživati sa obližnjeg, istoimenog trga, a zatim ulicom Via di Banchi nastavite do samog centra Firence. I celo to “putovanje” traje desetak minuta. Bazilika je, naravno, vredna pažnje, samim tim što potiče (u današnjem obliku) još iz 14. veka, pa je možete i temeljnije obići, ali čak i da ne stignete, ima toliko toga drugog što Firenca nudi.

Bazilika Sv. Petronija

U svakom slučaju, nema mesta nerviranju, šetajte i gledajte, svojim sopstvenim tempom, rezultat će svakako biti isti – od jutarnje simpatije prema gradu do apsolutne zaljubljenosti na kraju dana.

I onda dolazite do predivne Firentinske katedrale (takvo joj je ime), ili do katedrale Santa Marija del Fjore, iliti do Duoma – kako se najčešće nazivaju centralne gradske crkve po Apeninima. Izgradnja je počela pred sam kraj 13. veka, i trajala pune 173 godine (!), sve do davne 1436. godine.

Duomo

Bruneleskijeva kupola, Duomo, iznutra

Kao što vidite, za nekih 13 godina, proslaviće punih 6 vekova postojanja! Verovatno najupečatljiviji deo građevine je glavna kupola Duoma, tj. tzv. Bruneleskijeva kupola, nazvana po imenu (najviše baš po toj kupoli) čuvenog umetnika. Kako je izgradnja trajala skoro puna dva veka, tragove su ovde neizbežno, a u potpunoj harmoniji, ostavili i Gotika i Renesansa. S obzirom da je Duomo sa svih strana okružen drugim zgradama, te da trg na kome se nalazi ne odgovara (proporcionalno) veličini crkve, moraćete se zadovoljiti pogledima (što uopšte neće biti problem) na pojedinačne delove i šetnju oko Duoma, na prelepu beličastu fasadu prošaranu sa zelenim i crvenim elementima, na sliku koja, bukvalno, zaustavlja dah. Sa bočne strane Duoma, gde se nalazi Đotov zvonik, postoji nekoliko kafića iz kojih možete dodatno uživati u ovoj lepoti. Što je najbolje, iako biste očekivali da je na glavnom trgu sve preskupo, i da će vam kapućino s pogledom na Duomo naplatiti 50 evra, stvarnost je bila potpuno drugačija – za svega 6,5 evra dobićete kapućino, đus od pomorandže i korneto (nešto kao krosan) punjen čokoladom.

A što se tiče pogleda, ukoliko imate vremena, i snage za pešačenje uzbrdo nakon celodnevnog obilaska Firence, neizostavno prošetajte i do tzv. Mikelanđelovog predvorja, gradskog otvorenog vidikovca, dela kaskadnog parka, na kojem se nalazi jedan od trojice Mikelanđelovih Davida, onaj bronzani (original je u muzeju, druga dvojica su na otvorenom). Odatle ćete imati savršen pogled na centar Firence, pa tako i na Duomo (onaj deo koji izviruje iznad firentinskih krovova), kao i na nekoliko drugih značajnih obeležja (a pre svega bazilika) Firence.

David, bronzana kopija na vidikovcu Piazzale, Michelangelo

Duomo je, inače, podignut na mestu stare bazilike, iz 4. veka, tj. i izgradnja Duoma je bila deo šireg “investicionog cunamija” u 14. veku, kada su skoro svi veliki toskanski gradovi rešili da izgrade ili rekonstruišu svoje bogomolje.
Duomo je građen prema projektu Arnolfa di Kambija (koji je istovremeno bio i arhitekta crkve Santa Kroče i palate Vecchio (Stare palate), još dva dragulja Firence), koji je poživeo jedva deceniju nakon početka izgradnje, iako je od samog početka bio svestan da neće videti svoje čedo – jer je plan bio da izgradnja traje (oko) 140 godina (na kraju je rok probijen za 23%, što zaista nije mnogo, s obzirom na sve što se dešavalo za to vreme, uključujući i epidemiju kuge koja je harala u 14. veku).
U izgradnji (ili da budemo precizniji – u nadzoru izgradnje) učestvovali su i Đoto (zvonik, Campanile di Giotto), a zatim i Pizano, kao i još nekoliko (manje poznatih) umetnika i arhitekata, i tako sve do 1418. godine, kada je preostalo samo da neko završi i kupolu. Čak i tada su postojali, srednjevekovni, tenderi, te su se na tender za kupolu javila dva majstora, arhitekte, zlatara, Lorenco Giberti (koji je već pobedio na tenderu za bronzana vrata na krstionici) i Filipo Bruneleski. Potonji je imao političku podršku Kozima di Medičija, a Giberti nije uložio zahtev za zaštitu prava, i – sve ostalo je istorija.
Kupola se i dan danas može uvrstiti u arhitektonska čuda, a možete zamisliti kakvo je to čudo bilo u 15. veku! Kupola (poznata i kao “Il Cupolone”, a još više kao Bruneleskijeva kupola), počela je da se gradi 1420. godine, i građena je punih 16. godina. Njen zaobljeni krov imao je ujedno i poseban, simbolički značaj za buduća renesansna dostignuća Italije.

Duomo, noću

Kupola je nadograđivana na već postojeću katedralu, tj. počinjala je da raste od 55. metra visine, pa je uslov svih uslova bio podizanje materijala nebu pod oblake. Sâm Bruneleski je osmislio dizalicu (kasnije i niz drugih, manjih, za pojedinačne zadatke), složenog mehanizma, pokretanu (samo) jednim parom volova, a glavni konopac je bio dugačak skoro 200 metara i bio težak skoro pola tone! Da ne dužim mnogo, rešenje se sastojalo u izgradnji dvostruke kalote, a za izgradnju je upotrebljeno četiri miliona opeka, pri čemu je težina ove građevine 37.000 tona!! Sasvim zasluženo, arhitekta – umetnik je sahranjen u kripti katedrale, u šta se možete i lično uveriti kada Duomo obiđete  i iznutra.

A na ploči pored groba, na latinskom, italijanskom i engleskom stoji natpis “Telo čoveka velikog genija, Filipo di Ser Brunelesko fiorentinski” (Corpo dell’uomo di grande ingegno Filippo di Ser Brunellesco Fiorentino). Uzgred, kad sam vas već tako baražno napao sa detaljima, puno ime bilo mu je Filippo di Ser Brunellesco Lapi.

Inače, nakon uživanja u fasadi katedrale i pogledu na njena troja bronzana vrata sa prednje strane, verovatno ćete se malo razočarati kada uđete unutra. Čeka vas, naravno, ogroman prostor, prava gotička katedrala ogromnih potpornih stubova, ali slabo ili nimalo oslikanih bočnih zidova. Ipak, ostaje vam da uživate u predivnom podu, u prozorima sa prekrasnim vitražima i – naravno – ponovo u Bruneleskijevoj kupoli, samo ovoga puta sa njene unutrašnje strane – jer se tu nalazi freskopisan Strašni sud, urađen rukama dva velika umetnika, Vazarija i Cukarija.
Za one koji imaju više vremena na raspolaganju, postoji mogućnost penjanja na Đotov zvonik ili na Bruneleskijevu kapelu, gde vas čeka po nekoliko stotina stepenica, od kojih sigurno svaki korak vredi truda zbog pogleda koji se pruža odozgo. Ali to je upravo ono što smo već konstatovali. Mogli biste ceo dan da provedete samo u ovoj katedrali, obilazeći je okolo, iznutra, penjući se gore-dole, praveći nekoliko stotina fotografija, slušajući žive ili audio vodiče. A toliko je još Firence okolo!

Firenca, Đotov zvonik

Ulaz u katedralu se ne plaća. Pošto je ovo ipak centralni deo Firence, i pošto ćete odatle ići i ka istočnom i ka severnom i ka južnom delu (i ka zapadnom, kada se budete vraćali na voz), tj. velika je verovatnoća da ćete pored Duoma prolaziti nekoliko puta tokom dana, onda možete sačekati trenutak kada je red za ulazak u Duomo najmanji, tj. najkraći. Ali čak i kada je red dugačak pedesetak metara, to ne predstavlja više od dvadesetak minuta čekanja. Opet, to čekanje u redu je prilika da se nagledate pomenute prednje fasade, sa neverovatnom kamenom plastikom i prelepim bronzanim vratima.
A odmah preko puta ulaza u Duomo, nalazi se još jedan dragulj Firence -Krstionica Svetog Jovana, osmougaonog oblika (ali ipak ne onako zaobljena kao Kupolone), takođe obložena belim i zelenim mermerom, koja tako čini neraskidivu celinu sa katedralom Santa Marija del Fjore. Unutar krstionice najvažniji “detalj” je veliki mozaik, sa podjednako velikim likom Hrista.

Krstionica Svetog Jovana

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.