Poslednjih godina pa čak i decenija, svedoci smo povećane svesti o neophdnosti uvažavanja istinskih potreba majki – porodilja kao i činjenice da prenatalni deo biografije deteta- čoveka itekako igra značajnu ulogu. Tako se trudnice kroz psihofizičke vežbe pripremaju za dolazak deteta na svet, a jedan broj žena, i u svetu i kod nas, odlučuje se za kućni porođaj u pratnji babice iil dule. U svetu postoje takozvane „Kuće za porođaj“ koje nisu bolnice,  u kojima se porodiljama pomaže na jedan humaniji, saosećajniji način, sa više poštovanja njihove slobodne volje nego što je to praksa u našim porodilištima pri bolnicama. Kod nas se u poslednje vreme pojavilo više kvalitetnih knjiga na temu prirodnog porođaja , koje su pisale babice, dule i majke, u kojima su sabrana značjna iskustva mnogih žena.

  Kolumnu piše: Ivana Delubuntu

Ono što ovde želim da naglasim je važnost prenatalnog perioda, onog koji prethodi porođaju, načina na koji žena-majka živi od začeća deteta do njegovog dolaska na svet i veze koja postoji između nje i deteta koje nosi u materici.

Ovom temom se još od tridesetih godina 20. veka bavio Omram Mihalel Ajvanhov, (1900. -1986.), bugarski filozof, pedagog i duhovni učitelj. Njegova predavanja na ovu temu sabrana su u knjizi „Duhovno obrazovanje koje počinje pre rođenja“.

Učitelj Ajvanhov ogroman značaj pridaje pre svega obrazovanju i pripremi roditelja za sveti čin začeća a potom i obrazovanju deteta koje se odvija pre njegovog rođenja i o tome nam govori sa stanovišta duhovne nauke. Dete se u nekoj porodici ne rađa slučajno, roditelji ga svesno ili nesvesno privlače. Najčešće je to nesvesno, ali bi se na tome moglo i trebalo mnogo svesnije raditi. Sa druge strane upravo u duhovnoj nauci se često kaže kako deca biraju roditelje, te nam tako Ajvahnov saopštava da jedna uzvišenija duša može da prihvati da se inkarnira samo kod roditelja koji su već postigli izvestan stepen čistoće i ovladavanja sobom.

Na dete dok je u majčinoj utrobi utiče svakako seme koje je otac postavio ali još više od toga misli i osećanja majke. Unutrašnja stanja majke imaju dakle odlučujući uticaj. Naravno,  žena , buduća majka, treba da boravi u što harmoničnijom okruženju, što je više moguće u prirodi, i da provodi vreme u šetnjama, slušanju muzike, čitanju, meditaciji, molitvi... Žene imaju ogromnu moć koju treba da osveste, moć da utiču na decu koja će se roditi... i time na čitavo čovečanstvo. Učitelj Ajvanhov nam kaže da bi u nekom boljem i pravednijem svetu trebalo ulagati u neku vrstu domova za porodilje koji bi se izgradili na imanjima u lepim predelima sa prijatnim pogledom, gde bi one mogle da dolaze i borave tokom trudnoće o trošku države, umesto u sudove, zatvore, bolnice,... i da bi to moglo da da višestruko korisnije rezultate za ljudsko društvo uopšte.

U vreme moje sopstvene trudnoće, koja se dogodila nekoliko godina pre nego što sam počela da se bavim prevođenjem i istraživanjem dela Omrama Mihaela Ajvahnova, zaista sam doživljavala to stanje kao drugačije i posebno, i osećala se blagosloveno i zahvalno što mi je baš to dete od Boga poslato. Intuitivno sam pribegavala  meditaciji i molitvi, a jedna od misli koja me je vodila bila je poruka jednog francuskog lekara akušera, da je za žene bolje da odrade još jedan čas joge nego još jedan ultrazvučni (ili drugi) pregled. Sa druge strane takođe sam osećala kao veoma važno da se žena oseća sigurno na mestu gde jeste i da ona treba slobodno da odluči o načinu na koji će doneti dete na svet. Tako je moj susret sa knjigom Duhovno obrazovanje koje počinje pre rođenja u mnogome potvrdio i upotpunio moj unutrašnji doživljaj.

Neka od poglavlja knjige odnose se i na jednu zdraviju, holističku  pedagogiju, uporedivu sa pedagogijom Rudolfa Štajnera (Valdorf pedagogijom). Na primer, Ajvanhov nam govori o tome kako je važno sačuvati kod dece osećaj za čudesno.

„Nikada dakle ne ubijajte smisao za čudesno kod dece. Čak ga negujte, da bi se ona njime hranila celog života. Upravo bajke čuvaju živim u njima to čulo za nevidljivi svet i bića koja ga nastanjuju“
Biti pedagog i učitelj je, smatrao je, najvažnije, najplemenitije zanimanje, a vaspitavanje sopstvenim primerom, posvećenošću, integritetom sopstvene ličnosti i karaktera je važnije od prenošenja intelektualnog znanja.

Najvažnja poruka koju nam Omram Mihael Ajvanhov prenosi kroz ovu neveliku knjigu džepnog formata,  je da je samovaspitanje roditelja, a potom i učitelja i pedagoga od suštinskog značaja za razvoj dece koje počinje (sveobuhvatnije sagledano) još pre njihovog začeća, intenzivno se odvija  tokom trudnoće majke i u najranijim godinama života deteta. Svoje duhovno i predagoško znanje nam prenosi jednostavnim, slikovitim jezikom, kroz mnogobrojne anegdote.

 Kolumnu piše: Ivana Delubuntu

Ivana Delubuntu (Ivana Živković)  je filolog, književni prevodilac, socijalni pedagog, pisac u nastajanju, instruktorka plesa paneuritmija, majka i domaćica. Poreklom iz Beograda, živi u prirodi u Istočnoj Srbiji. Već 12 godina se bavi prevođenjem knjiga Omrama Mihaela Ajvanhova sa francuskog jezika.   Omram je sva svoja predavanja održao na ovom  jeziku, jer je od 1937 do 1986. godine živeo u Francuskoj gde je osnovao duhovni centar Bonfen.