Moje ime je Ljiljana a Vi čitate kolumnu od straha do usamljenosti. Dobro došli u otvorene teme i razgovore o kojima bi trebalo da pričamo a ne pričamo. Uz mene uplovite u nove vidove ličnog razvoja , učenje i osnaživanje. Hajde zajedno da stvorimo kontinuitet rasta i razvoja i zamenu pogrešnih traka koje će nam pomoći da kroz svaki novi dan donosimo kvalitetnije odluke i živimo svesnijim životom.

Dobro došli i hvala što ste tu.

  Kolumnu piše: Ljiljana Maldaner, psiholog

Ideju na pisanju ove kolumne pružila mi je jedna od mojih omiljenih autorki , koju rado citiram u predavanjima ali i u svojim programima , radi se o Brene Braun.

Neke ideje i stavovi Vam mogu delovati besmisleni ili nelogični , ali dajte im priliku da vam se približe i asimiluju u vaš život.

Pre nego što nastaviš sa čitanjem teksta, sjajno bi bilo da pripremiš papir i olovku kako bi beležila svoje misli, osećanja i emocije koje se javljaju . Na ovaj način aktivno ćeš učestovati u izgradnji novih sinapsi i razviti neke nove procese razrešavanja unutrašnjih dilema.

Kako smo došli do ovde?
Šta tebe navodi da se pripadaš nekoj grupi?

Prema istraživanjima strah je promenljiva varijabla , koja nas tera da se grupišemo podgrupe dok u isto vreme lišavamo istinskr povezanosti sa drugima. Strah od ranjivosti, strahu od konflikta , strahu od nedovoljnosti.

Brene Braun je pola godine nakon terorističkog napada sprovodila istraživanje na temu straha i posmatrala je kako nas je strah promenio.

Moj uvid je da često sebe pitamo pogrešna pita poput:

Čega da se plašimo?
Koga da okrivimo?

Mislim da je mnogo važnije sebe da pitamo:

Na koji način možemo da radimo na razrešenju našeg besa?
Kako da postavimo I održimo granice?
Kako ponovo da se međusobno kroz zajednice probližimo?

Strah vodi otuđivnju, otuđivanje nesvesnom stilu života a taj nesvesni stil života vodi u produbljivanju besa i krivice u kojima se ljudi okreću jedni protiv drugih.

Pre nekoliko meseci i naša zajednica je prošla kroz traumu.

Kolektivna trauma I posledice iste na jedan kratak period ujedinjuju ljude, međutim samo ukoliko smo spremni da otvoreno razgovaramo o kolektivu, kolektivnom strahu i tuzi kroz razumevanje ali i kroz filter odgovornosti i povratak granica dok u isto vreme tražimo pravdu, pozivamo na ličnu i kolektivnu odgovornost tek tada to postaje početak dugog oporavka.

Na žalost , ljude najčešće ujedinjuje mržnja i strah koji , zajedno u jednom tandemu boje druge ljude i prebacuju odgovornost isključivo na druge uvodimo sebe u nove probleme jer podržavamo ne ostvarive ideologije umesto da se okrenemo ka sebi i da unutar naših zajednica razrešavamo probleme.

Pod maskom straha pokrećemo lažne bune koje nas još više uvode u bune i još više podstiče separaciju između ljudi gde se u temelje ljudi i ljudskih odnosa uvlači strah .

Potsetiću vas, da strah ne seju samo teroristički i nacionalistički napadi. Danas je opšte prisutno nasilje , od kolektivnih napada do onih individualnih u domovima, a ne zaboravimo i onu koja danas najčešće privlači pažnju a to je zloba na društvenim i socijalnim mrežama.

Strah I nesigurnost koja dolaze iz ne razrešavanja kolektivnih trauma stvorili su žive rane koje su nas razdvojile a opet nam je neprijatno da glasno pričamo o tome. Sve manje razgovaramo o osetljivim i ozbiljnim temama jer je neprijatno.

Mlađoj generaciji je opšte poznat seks ali ne i seklusalnost, opšte poznata mržnja ali i ne i saosećanje ali i priznavanje da je druga strana humana.

Istina je da će se naše potrebe sukobljavati , možda ne jer nećemo znati već iz želje da nametnemo svoje i ne trudimo se da razumemo druge ljude.

Međutim , izgradanja odnosa i veza moguća je ako i kada budemo spremni da slušamo i da se povezujemo . Dovoljan je mali broj ljudi da donesu velike promene.

Zašto smo onda usamljeni?

Usamljeni smo jer smo preduboko ušli u oklope samozaštite i zaboravili da nas ranjivost čini istinski autentičnim i povezanim. Duboka povezanost znači praviti mesta i za druge ljude, odnose u našim životima ne samo na nivou ideje već i stvarnih akcija u našim životima.

Kada se sakrijemo iza naših okopa i nasilno podignemo zidine oko nas mi ne brinemo da li smo ranjivi, hrabri ili koliko i  prema kome imamo poverenja. Treba samo da nastavimo istim putem i pratimo korake ranijih generacija.
Jedini problem , krije se u tome što ovo ne funkcioniše, jer ideja naših starih da smo sigurni samo iza svojih zidina ne čuva nas od usamljenosti i nepovezanosti odnosno nismo zaštićeni od dubokih patnji koju ova zaštita donosi.

Usamljenost je divna ako i kada je prihvatimo i naučimo da upravljamo svojim bolom što podrazumeva znanje kako da ga podelimo. Uvek postoji način da bol osetimo ali ne i širimo i to je put transformacije društva i pojedinca.

Znam da možemo i imamo kapacitete da stvorimo svet u kome je moguće verovati drugačije dok ćemo u isto vreme biti podrška jedni drugima.

Prava promena se vidi onda kada smo u stanju da pored sopstvenog bola i tuge, budemo u stanju da ostanemo svoji i da istupimo pred druge i za druge.

Hajde zajedno da menjamo svet, u stanju smo da osećamo i bol i sreću, da prepoznamo nadu i borbu, da uživamo u lepoti i preživimo traume.

Na nama je da zajedno napravimo zajednice i živote u kojima smo povezani , u kojima zajednice imaju smisao i gde život dobija novu notu lepote.

U sledećoj kolumni pričamo o stvaranju blizine.Šta nas je to navelo da na svestan način biramo usamljenost od povezanosti.

Hvala od srca na vremenu koje ste mi posvetili.
Verujem da će vam biti korisno i da će vam poslužiti.
Uživajte do sledećeg čitanja do se sledeće nedelje.

 Kolumnu piše: Ljiljana Maldaner , psiholog