Depresija, kroz suicid, usmrti oko 800.000 ljudi godišnje. Pa, opet, na našem podneblju i dalje je stigma spomenuti mentalnu bolest, a da bi posetio psihologa ili psihijatra, pa, naravno, moraš da budeš lud. Da li je to baš tako? Olako sebi za pravo dajemo da koristimo termine normalnosti i ludila. Ljudi se godinama školuju upravo da izbegnu tako banalnu kategorizaciju, dok drugi jednostavno dele ljude na normalne i one koji posećuju psihologa ili psihijatra.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jedna od karakteristika depresije je i usamljenost.

Ako ne poznajemo nekog ko se borio s depresijom i ne nailazimo na razumevanje većine iz naše okoline, logično je da ćemo da se osećamo kao da smo sami na ovom svetu, sa najtežim bremenom na leđima, a još i neshvaćeni. Međutim, statistika pokazuje da između 20 i 25% žena i nešto manji procenat muškaraca, biva pogođen kliničkom depresijom ili depresivnom epizodom u toku života.

Dakle, nikako nismo sami na svetu sa teškim bremenom depresije na leđima. Milioni ljudi prolaze, ili su prošli, bar deo onoga kroz šta mi trenutno prolazimo. Ali, da bismo započeli isceljenje, da bi naša bolest postala priznata i nama i svima iz okruženja, moramo se obratiti stručnjaku i kroz dijagnostiku postati deo te statistike. Depresija je bolest i kao takva, zahteva adekvatnu dijagnozu, tretman i terapiju.

Ako bolest napadne bilo koji organ u našem telu, logično je da odlazimo kod specijaliste po dijagnozu, terapiju i nadu za izlečenje. Očekujemo i dobijamo podršku sredine, uzimamo bolovanje, raspitujemo se kod drugih bolesnika sa sličnom dijagnozom, tražimo drugo mišljenje. Jedino je mentalno oboljenje nekako škakljivo. Zašto? Zato što si tada lud, a ne bolestan. A, dakle, tu smo.

Dok je velikom broju ljudi u Srbiji normalno da piju bensedine kao pez bombone, na kvarno, bez recepta, ti isti šapatom prepričavaju kako je neko lud jer ide kod psihijatra...

Pomoć psihijatra najčešće traže osobe koje osećaju da ne mogu da se izbore same, osećaju da su na rubu psihičkog pucanja. Često odlažu posetu bojeći se osude društva i tako samo prolongiraju svoju patnju. Ponekad odlažu posetu dok ne bude prekasno, pa se oni isti koji su im se podsmevali i osuđivali ih pitaju da li se moglo nešto učiniti da se spase taj prerano sasečen život…

Možda je zapravo problem u načinu na koji depresija odnosi živote - samoubistvo. I koliko god sama ova kovanica ukazivala na to da je osoba svojevoljno sebi oduzela život, stvari nisu baš tako jednostavne. Nije ona negativac, ona je žrtva. Depresija ju je isrcpela, iscedila, izvitoperila joj sliku sveta, predstavu o sebi u svetu, otrgla joj samopouzdanje, samopoštovanje i, na kraju, želju za životom. Verujte, borila se ona i srčano i hrabro dok god je i poslednji atom snage bodrio poslednju trunku nade. Na kraju je poražena. Umrla je od mentalne bolesti. Ubila ju je depresija. I tu, naravno, složićemo se, nema sramote.

Jedina razlika je u tome što depresija ne mora da bude neizlečiva, kao što neke bolesti sa tako visokom stopom smrtnosti, jesu. Ako neizdrživ osećaj tuge i bespomoćnosti traje dve nedelje ili duže, utiče na naše svakodnevno funkcionisanje, remeti nam san, apetit, utiče na većinu životnih sfera, vreme je da potražimo pomoć. Stručnu pomoć, pomoć psihologa, psihoterapeuta, psihijatra.

Ukoliko se prvo obratite psihologu, nakon obavljenog razgovora, upoznavanja sa situacijom, a kada zaključi da je reč o kliničkoj depresiji, dakle mentalnoj bolesti, predložiće vam da potražite i pomoć psihijatra.

Većina stručnjaka će za suočavanje sa depresijom preporučiti dvojaku defanzivu: psihoterapiju i farmakoterapiju. Psihoterapija odnosi se na posete psihoterapeutu i razgovor o problemima koji nas tište, a farmakoterapija odnosi se na lekove koji će nam pomoći da psihički ojačamo.

Psihijatrijski pristup lečenju zasnovan je na medicinskom modelu. Obraćamo se lekaru opšte prakse kako bismo dobili uput za psihijatra. Dakle, isti postupak kao kada zakazujemo pregled kod bilo kojeg lekara specijaliste. Naravno, na raspolaganju su i privatne prakse, gde je mnogo lakše zakazati termin, ali sve nosi određenu cenu. Svaki psihoterapeut je, pored visokog obrazovanja medicinskog ili humanističkog profila, prošao i posebnu edukaciju, kako bi bio u potpunosti opremljen alatima i metodama za pomoć pacijentu. Međutim, važno je da u psihoterapeutu vidimo osobu od poverenja. Osobu kojoj lako možemo da se otvorimo i razgovaramo o svojim tajnama ili unutrašnjim demonima. Budući da je reč o osobi koja nam je do prvog zakazanog termina bila potpuni stranac, psihoterapeutu i samoj psihoterapiji moramo posvetiti vreme i ne bi trebalo da na prečac odustajemo. Ako prvi termin nije prošao očekivano, dajmo još jednu šansu.

Problemi koji su se gomilali godinama se ne mogu rešiti preko noći. Psihoterapeut, nažalost, nema čarobni štapić.

Magije nema ni u lekovima, koliko god nam se to činilo zahvaljujući reklamama. Ako nam je psihijatar prepisao lek, u većini slučajeva moraćemo sačekati par nedelja, pa i do mesec dana da osetimo željeni efekat. Ako smo se toliko dugo vrteli u paklu depresije, nećemo odustajati od terapije ako nije momentalna i kompletna, zar ne?

                Ono u šta se ljudi često razočaraju je spektar efekta lekova. Ne postoji čarobna pilula koja će umesto nas rešiti postojeći problem. Ono što nam lekovi potencijalno omogućavaju je da racionalnije, bez onog tmurnog oblaka depresije, sagledamo svoj život, probleme, ali i opcije. Lekovi će pomoći da rešive probleme procesuiramo, a nerešive polako prihvatimo. Antidepresivi često imaju i neželjena dejstva, kojih ćemo ponekad biti svedoci i pre nego što uočimo pozitivne rezultate. Na uputstvu često piše da su nuspojave upravo ono što želimo da izbegnemo: anksioznost, suicidalne misli, tuga. Nekad ih prate i fizičke posledice: kočenje vilice, tremor, mučnina, zamor. Izgleda da nekad prvo mora da bude malo gore da bi posle bilo mnogo bolje.

Vrlo je bitno i da lekove uzimamo tačno onako kako nam je lekar prepisao.

Ako i smatramo da bi terapiju trebalo korigovati, pre bilo kakve promene moramo se konsultovati s lekarom. Nagli prestanak uzimanja terapije, po sopstvenom nahođenju, takođe je neodgovoran. Ne libite se da ispitate svog lekara o svemu i da ga kontaktirate i nakon dobijanja terapije. Ponekad je potrebno vreme i da, zajedno sa psihijatrom, nađemo terapiju koja nama odgovara.

Zaključak je da NE POŽURUJEMO OPORAVAK.

Gradimo sebe skoro od početka, ciglu po ciglu. Pospremamo po mentalnom gradilištu kao posle uragana. Depresija tutnja i ostavlja pustoš. Potrebno je vreme da raskrčimo ruševine za početak, a onda da udarimo zdrave temelje psihološke obnove.

Kada je pravo vreme da zatražimo stručnu pomoć?

SADA, ako ste se pronašli u bilo kom delu ovog teksta. Sada, jer je vreme da radite na sebi. Bilo da ste odgovorni radnik, brižni roditelj, savesni student ili neko ko smatra da je lenji besposličar ili teret svojoj porodici, sada je vreme da ipak budete sebični i posvetite se sebi. Jer u stanju potpunog mentalnog rastrojstva niste dobri ni sebi ni drugima. Verujte, vredni ste još ovog pokušaja jer ste PREŽIVELI do sada, a to je zasluga, a ne nagrada.

Na kraju odgovaramo na jednostavna pitanja:
Šta gubimo?
Šta možemo da izgubimo time što potražimo stručnu pomoć?
Ništa.
Već smo i onako na rubu živaca i snage.
Vrtimo se u istom paklu već predugo.
Ne možemo više ni da se setimo kako je to kada smo srećni.
Da li smo ikada i bili srećni?

To su pitanja koja sam sama sebi postavila pre obraćanja psihijatru. Kada bolest uzme maha, bila ona fizička ili mentalna, tražimo pomoć lekara. Gde je tu sramota? Izgleda da je nema.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.