Obraćam ti se kao žena, majka, ultramaratonac i neko ko se u kasnijim godinama života osmelio da sanja i ostvaruje snove.

Kolumnu piše: Irena Pavlović

Kada sam pre četiri godine prvi put potrčala u svojoj 37 godini, sa 12kg više, zapuštenim i umornim telom, nisam ni pomišljala da ću od tog prvog pretrčanog kilometra stići do polumaratona, maratona i ultramaratona.

Konstantan osećaj nezadovoljstva, brige i opterećenje svakodnevnim obavezama, bez preispitivanja uzroka rezultirali su ne tako prijatnom promenom: malignim melanomom.
Ni jednog trenutka se nisam pitala zašto, odakle, nisam ni pomislila da sažaljevam sebe. Međutim, ono šta me je prelomilo tog dana kada sam došla po histopatološke rezultate je bilo pitanje koje se kao planina sručilo na mene u čekaonici:

Kako bi me moja deca zapamtila da me više ne bude?

Šta je u mom životu autentično, gde je to ostalo zabeleženo koja je slika mame koju bi oni mogli da ponesu dalje sa sobom u život?

Porazilo me je to da nisam znala odgovor.

Prvog dana moje odluke da pokušam da uvedem dobre navike u svoj život, kao i dugo očekivanu promenu, ponosno sam izašla ispred zgrade u naselju Belvil gde smo imali pravu trkačku stazu i istrčala…500metara. Da, 500 metara, koje sam osetila kao maraton. Kući sam se vratila brže nego što sam izašla, potpuno deprimirana. Kako sam uopšte mogla da pomislim da će biti lako? Šta sam ja zamislila, da sa 37 godina i toliko kilograma viška lepršam na stazi?

Međutim, po prvi put u životu ne dopuštam da me prvo, nimalo prijatno iskustvo odvrati od plana. Bio je oktobar, a plan je glasio: u aprilu trčim polumaraton. Svaki dan sam trčala za krug više, 250m po 250m. Sat je zvonio u 6h, padala je kiša, bilo je hladno cele zime, temperatura ispod nule i ja. Nepokolebljiva. Metamorfoza je krenula, nezaustavljivo, kao vulkanska erupcija. Svaki dan se nadovezivao na prethodni, osećala sam kontinuitet posle dugo vremena, umesto dotadašnje rastrzanosti. Pojavila se aktivnost koja je počela da daje smisao i povezuje sve ostale. Pojavila se probuđena životna energija za kojom sam tako čeznula.
Kilometri su krenuli prvo boljažljivo i oprezno s obzirom da sam u proces priprema za polumaraton ušla potpuno sama. Polako, iz dana u dan, noge ali i srce i um, bili su jači.

Uz trkačicu koja je bivala bolja, napredovala je i žena u meni, žena ohrabrena upornošću, strpljenjem i energijom koja je naučila da se obnavlja, što sam je više trošila. Uz kilometre, počela sam i da pišem, upravo o promenama koje su se u meni dešavale u toku životnog procesa koji je u tom trenutku tekao. Teški, ali i dragoceni momenti na trkačkoj stazi, učinili su da se moj život iz korena promeni.

Period od četiri godine je bio period učenja, napretka i približavanja prvenstveno sebi. Sve što sam uspela u ovom periodu da postignem, postigla sam nepokolebiljivom verom u probuđeni potencijal i u to da su granice daleko izvan onih koje sam sebi celog života ucrtavala.

Sada su te granice desetinama i stotinama kilometara daleko od one žene, a bliže ovoj, današnjoj.

Ako bih mogla u svom životu da izdvojim neke od važnih događaja jedan od najvažnijih bi bio onaj kada sam ubrzala svoje korake u planini. Vremenom planina je postala moj učitelj, ljubav i sam život. Najiskrenije, najteže i najznačajnije razgovore sa sobom, vodila sam upravo trčeći sama nepreglednim prostranstvima i neistraženim stazama. Vremenom se uključuješ u život u kome energija neprestano teče i kroz odluke koje počinješ da donosiš ne tražiš razloge zašto nešto ne uspeva, već postižeš rezultate zbog kojih sve počinje da se uklapa.

Kada mi je prvi put postavljeno pitanje: Zašto uopšte želiš da trčiš maraton, zašto se ne baviš trčanjem rekreativno?

Zapitala sam se, zašto baš duge pruge? Posle dužeg razmišljanja shvatila sam da je maraton za mene razgovor, dugi razgovor sa samom sobom. Kada sam u prvoj godini trčanja istrčala polumaraton shvatila sam da je ostalo još toliko neispričanih priča, postavljenih pitanja koja traže odgovore, shvatila sam da moram da se krećem da bih razmišljala.

Puno je ljudi koji u kasnijim godinama ulaze u svet trčanja, maratona i ultramaratona i verujem što su distance veće to su i unutrašnji razgovori bogatiji. Treba se suočiti sa sobom, postati sebi savršen prijatelj, fokusirati se na sopstvene snage i raspodeliti ih. Treba se osloniti na sebe, i to se prenosi na sve segmente života. Trčanje na duge staze razvija strpljenje, istrajnost i upornost, to nije puko izmaranje tela, ono je hrana za dušu.

Duboke, lične razloge i potrebu za unutrašnjim razgovorima imamo svi. Aktivnost kao što je trčanje nam u tome pomaže. Ono šta želim ovom prilikom da izbegnem je da namećem svoje mišljenje kao jedino. Kroz tekstove se trudim da ličnim primerom i iskustvom, prenesem priču. Da li će se neko tu prepoznati i pokušati, to je na svakom od nas. Mislim da je dragoceno deliti iskustva jer su i meni bili značajni tekstovi drugih posvećenih duša dok sam utabavala svoj put. Put je uvek samo naš. Na putu se susrećemo i preplićemo sa drugima, budemo inspirisani nečijim pogledom na svet i životnom pričom. Ali stazu prelazimo uglavnom sami. Susretanje sa nerazjašnjenim pitanjima, sa patnjom i bolom koje promene donose je neizbežan u jednom trenutku života. Sa druge strane, možemo očekivati i veliku energiju koja dolazi sa hrabrom odlukom da se sa promenama suočimo i da ih prigrlimo.

Nakon perioda velikog napretka, osvajanja ciljnih linija i sve dužih i dužih distanca, privikla sam pažnju žena iz mog šireg okruženja, koje su se osećale izgubljeno u sopstvenim životima, obavezama i očekivanjima. Pitale su za savete, motivaciju, kao se dolazi do odluke da započneš promenu u životu. Dolazim na ideju da napravim zajednicu RunArt koja će pružiti podršku ženama u srednjim godinama da se ponovo fizički aktiviraju, o tim promenama kroz koje prolaze pišu i na taj način prođu kroz proces samopomoći, dragocen kako za njih, tako i za njihovu decu i emotivne partnere.

Kroz proces rada sa njima, uvedela sam da je većini žena potreban stalni podstrek, podrška i motivacija da bi istrajale u svojoj odluci. Same bi vrlo brzo odustajale. Neke od njih su posle nekoliko godina dopustile sebi da zaplaču, da dozvole sebi da se kroz proces osnaživanja osete slabo i ranjivo. Da priznaju sebi neke istine sa kojima nisu želele da se suoče. Iz toga se rodilo moje razmišljanje, kako se osećaju žene koje su bez podrške, emotivno i fizički ruinirane, žene u sigurnim kućama.

Uporedo krećem da razvijam koncept rada po kome bih započela rad i sa ovim ženama, razloge, osvetljavanje suštine problema, šta bih tim radom želela da postignem i koji bi bili mogući i očekivani rezultati. Povezujem se sa kooordinatorina SK i pokreće se proces treninga koji traju u ovom trenutku skoro dva meseca. Zene koje su uglavnom provodile dane uspavane, pod antidepresivima, u četiri zida, sada već trče do 2km bez stajanja, pojavio se osmeh, sjaj u očima, osećaju se bolje i u januaru i februaru napolju važbaju, zato što je sve što im je bilo potrebno da ih neko izvede na vazduh, da osete slobodu na otvorenom prostoru I da aktiviraju svoje telo. Za početak…

To je početak i inače. Za sve. Da na otvorenom prostoru, na vazduhu i vetru, gde se osećamo slobodno porazgovarano sa sobom i pokušamo da osvestimo na kojoj tački u životu se nalazimo. Nakon toga definišemo pravac kretanja u odnosu na pažljivo postavljene ciljeve. I onada lagano učenje malih koraka i strpljenje koje ka cilju vodi. Biti nečemu posvećen je dragocen osećaj. Pored majčinsva, najveći deo sebe posvećujem prirodi i aktivnostima u prirodi.

Ukoliko želite možemo zajedno započeti i sa vašim prvim koracima. Ka prirodi, ka ponovnom buđenju životne energije, ka sebi samoj. To želim da podelim sa vama. Radost ubrzanog kretanja i osećaj da je srce tu da bismo ga trošili i osluškivali. Osećaj da naše granice možemo pomerati daleko, ka nebu.

Zagrljaj.

Kolumnu piše: Irena Pavlović

Ja sam mama i žena koja je u četrdesetim godinama iz korena promenila svoj život kroz aktivnosti u prirodi. Nakon četvorogodišnjeg iskustva, prošavši svojevrsni introspektivni put napretka i rasta, osnovala sam koncept RunArt, koji podstiče žene koje duže vreme nisu fizički aktivne, da kroz trčanje osveste sopstvene potencijale, pomere granice  i poveruju u snagu koju nose u sebi. Često pišem i govorim o vezi prirode u nama i oko nas, i važnosti ponovnog povezivanja za koje nikad nije kasno.