U ove vrele letnje dane, barem u jutarnjim časovima ili u smiraj dana, poziv na kafu je uvek dobrodošao – kao vreme da se sa nekim bliskim (privatno ili službeno) popriča uz kafu, ili da se, u dva oka (kad poziv uputite sami sebi, jer, ponekad važi i – Mogu ja to sama), na miru pregledaju najnovije vesti, postovi i poruke sa društvenih mreža i slične “važne stvari”. Naravno, možete da sednete u kafić da biste, jednostavno, isključivo uživali u svom omiljenom napitku, bio to kapućino, espreso, makijato, crna kafa (turska, grčka, domaća, kako god) a sada već imate i ozbiljnu ponudu ruskih kafića – pa probajte i “raf” kafu ili već nešto sasvim drugačije, iz širokog repertoara koji nude beogradski kafići.

Po gradu se svaki čas otvaraju novi i novi kafići, pa je – iako je navika čudo – poželjno da se potrudite i da malo provirite u te nove kafiće. Generalno, novi kafići, barem prvih nekoliko meseci, imaju tu prednost da novi vlasnici i njihove šankersko-konobarske ekipe, još uvek uživaju u pokretanju novog posla, pa će i kvalitet proizvoda (kafe) i usluge, biti verovatno na višem nivou na početku rada nego pola godine nakon otvaranja, i laganog ulaska u svakodnevnu rutinu.

Dakle, izbor kafića zavisi prvenstveno od njegove blizine u odnosu na vaš stan ili vaš posao, barem za redovne kafe(džije), ali za neke posebne prilike, ceo Beograd je na izvol’te. Informacije o novim kafićima se najlakše mogu videti po društvenim mrežama, npr. po Instagramu ili Facebook-u. Dovoljno je da u društvu svog mobilnog telefona samo pomenete, naglas, par ključnih reči “kafa”, “novi kafić”, “espreso makijato” i – vrlo brzo će početi da vam iskaču reklame o novim kafićima u vašem kraju, gradu, ili okolini. Uskoro verovatno nećete morati te ključne reči da izgovarate naglas, već će biti dovoljno samo da pomislite na njih! Nove tehnologije napreduju brzinom svetlosti, ali o tome u nekom drugom tekstu.

Pinterest

I tako mi te naše kafe ispijamo rutinski, obično iste kafe, u istim lokalima, ponekad i za istim stolom. U prirodi je čoveka da traži neku sigurnost, pa ako je već nema baš mnogo na drugim mestima, komšijski kafić je uvek tu. E sad, i ja sam jedan od tih koji se “uhvati” za jedno mesto, pa ne pušta, ali mi je jednom, nedavno (otuda i ovaj tekst) baš tokom ispijanja kafe, na um došla ideja, ili bolje pitanje – na osnovu čega sam to ja (a to može da se zapita svako) izabrao svoje omiljeno mesto za kafu? I kada se to zapitate, krenuće da vam iskaču elementi, ili što naš narod kaže – parametri, za izbor kafića –i kao rezultat, dobićete čitavu check-listu potpitanja, na koja možete da odgovarate sa DA ili NE, i da na kraju (kada odredite svoj prag “trpeljivosti”) objektivno ocenite da li je došlo vreme da potražite novo mesto za omiljeno kafenisanje. Evo dakle šta sam ja smislio, ispijajući kafe poslednih par nedelja: uzgred, pitanja nisu postavljena po važnosti, već po redosledu kojim su mi padale na pamet!

1. Da li je kafić blizu kuće/posla?

2. Da li do kafića dolazite kolima, tj. da li kafić ima (nekim čudom) rešeno pitanje parkiranja ili je sve to jedna komplikacija?

3. Da li ste kafić izabrali sami, ili vas je neko tu pozvao par puta, pa ste nastavili tu da dolazite po inerciji?

4. Da li je kafić na (zaista) lepom mestu? (dovoljno udaljen od ulice, saobraćaja, da okolo ima dovoljno zelenila, da kola ne prolaze ili se parkiraju odmah do stolova?)

5. Da li je bašta dovoljno velika, sa dovoljno prostora između stolova, da baš ne morate da čujete svaku priču sa susednog stola, niti da popušite svaku cigaretu zajedno sa okolnim pušačima?

6. Da li je bašta opremljena ventilatorima, sa onim vodenim osveživačima, što nije naodmet u ovim letnjim danima, ili ste primorani da sedite unutra, u klilmatizovanom prostoru?

7. Da li je svet koji dolazi u taj kafić pristojan, fin i diskretan svet i da li se prijatno osećate u tom okruženju?

8. Da li je osoblje kafića prijatno, ljubazno, nasmejano i – profesionalno? Da li vam priđu odmah, čim sednete, ili morate da lovite “eye contact” sa konobarom/konobaricom uz nekoliko bezuspešnih pokušaja? A onda isto to i kad želite da platite? Da li se dešava da vam kafu donesu kao po kazni, spuste je na sto ne pogledavši vas, ili ipak gledaju da razmene koju (lepu) reč sa vama i vidite (ili vam se barem učini) da im je drago što vas ponovo vide?

9. Da li kafić ima svoje stalno osoblje (barem pola godine, godinu dana) ili svakih par nedelja zatičete neke nove osobe, nova lica, ili cela postava tokom leta ide na dalje, morske destinacije, a mesta popunjavaju priučeni konobari?

10. I – za ovo jubilarno, deseto pitanje – konačno je došla na red i sama kafa! Da li je kafa koju pijete u kafiću dobra, odlična ili potpuno obična? Ponekad možete i da uđete u kafić, do šanka, i da vidite aparat sa kojim se sprema kafa. Čak i kao laik, sigurno ćete videti da li kafić ima profesionalni aparat ili neku “čisto da se nađe” kafe mašinu? I da li je za vas ta dobra (odlična) kafa preduslov da se vratite u kafić, ili će vas “kupiti” svi ovi ostali elementi, pa čak i ako kafa nije prva liga?

11. Da li uz kafu uvek stiže i neki keksić, čokoladica, pri čemu je to redovna usluga, a ne pitanje inspiracije kelnera koji vas tog dana uslužuje? Naravno, da li vam uz kafu donesu i čašu vode? I to zaista hladnu vodu, a ne neku topliju od kafe? I da čaša ne izgleda kao da je preživela hunske ratove?

12. Uz pitanje 10 i 11 ide i tehničko pitanje – da li je kafa u vašem kafiću (pre)skupa? Šta je preskupo? Ko to zna? U zemlji kapućina i espresa, Italiji, cene kapućina po gradovima kreću se od 1,5 do 2,2 evra. Sedeti u Veneciji, Rimu, Firenci... i piti kapućino po toj ceni, trebalo bi da bude neki reper i za Beograd, gde je kapućino na većini mesta, nažalost, već dobacio i do 300 ili i više dinara, što je oko 2,55 evra (!)

13. Da li kafić pušta muziku koja vam prija, ili vam barem ne smeta mnogo? Da li je muzika previše bučna pa morate da se dovikujete sa svojim prijateljima za stolom?

14. Da li je u kafiću dozvoljeno pušenje? Naravno, za pušače – ako pušenje nije dozvoljeno – kafić verovatno otpada kao varijanta (pretpostavljam da je tako, gledajući sa pozicije nepušača), a za nepušače – poželjno je da barem postoji neki “pokušaj” nepušačke zone (iako dim i dalje ide gde on hoće, tj. obično te “ruže vetrova” u kafiću dim donose pravo do vas). Uzgred, setim se skorašnje posete Milanu, jednom slatkom kafiću u glavnoj ulici koja vodi ka Duomu, u pešačkoj zoni, i ponekog iznenađenog turističkog lica kada bi im konobarica rekla da je pušenje zabranjeno – i napolju, u baštici! Eh...

15. Da li je toalet u kafiću uredan (ali zaista uredan, čist, mirišljav, da ima toalet papir, sapun...)?

16. Da li je kafić “pet friendly”? Ali da je pritom ostao i “human friendly”? Naime, po nekim kafićima možete često doživeti da pored vas sedne neko sa svojom kucom, koja je ponekad velika kao ceo vaš sto. Pritom kucin gazda uživa u kafi, dok kuca ide okolo, njuška po stolovima, ili skoči na obližnju klupu sa jastucima, na koju će neko kasnije sesti u svom (čistom) odelu ili haljini; ako je kafić blizu nekog travnjaka ili staze, razigrane gazde umeju čak i da bacaju lopticu, pa kuca kao tenk protrči pored vas, ili – kad gazdi dosadi igra – kuca počne da vam stavlja izbalavljenu lopticu u krilo... Čak i za ljubitelje životinja, pijenje kafe u takvim uslovima – obično biva isključujući faktor.

Pinterest

Ukoliko postoji još nešto što možete da dodate, odlično – napišite to u komentarima. Pošaljite barem još jedno pitanje, da biste imali jasnu situaciju da li je vaš trenutni omidljeni kafić mesto sa više “DA” nego “NE”, jer ovako možete da dođete u situaciju da rezultat bude 8:8, pa niste u mogućnosti da odlučite šta dalje.

Shvatite ovo kao letnju razbibrigu dok pijuckate kafu, kao uobičajno prelistavanje tekstova sa sajta “Mogu ja to sama” (ne smeta i ako ste muškog pola) i kao podsećanje da stalno imate silne izbore pred sobom, te da je uvek važno malo se osvrnuti oko sebe, objektivno (ma i subjektivno) proceniti ono što dobijate za ne tako male pare. Ako 3 evra za kapućino nije mnogo, prebacite se na godišnji nivo – 300 x 3€ = 900€ (ne morate baš svakog dana u godini da popijete vaš kapućino, otuda 300 a ne 365!) pa onda procenite kome ostavljate svojih teško zarađenih (skoro) 1000 evrića. Za te pare možete dva puta godišnje da skoknete do Italije na po nekoliko dana, i da kapućino, a i “espreso makijato” (dok vam se u uhu neprimetno vrti pesmica Tomija Keša) pijete – na licu mesta!

Naravno, ako vam dosta toga prija na vašem (za sada) omiljenom mestu, ne smeta da konobaru ili vlasniku kafića, ako ga poznajete, skrenete pažnju šta vam smeta da biste u potpunosti uživali u vašoj kafi. Možda uspete u pokušaju da nešto promenite, a ako ne... tražite dalje mesto sa barem osam “DA” a svako dodatno “DA” preko toga znači da ste zaista počeli da vodite računa o sebi i svom novcu, čak i kad je to na, naizgled, malim stvarima.

Autor teksta: Slobodan Ogrizović