Leče – vozom, autobusom, brodom...

Jedan od raspoloživih turističkih dana, kada ste već u Bariju, možete iskoristiti i za izlet do Lečea. Jedina prisutna dilema za takav poduhvat je da li vam ne smeta da provedete tri sata u vozu (po 1,5 sat u odlasku i povratku, ili preciznije – po 1h40), ali – ako ste ovde u aprilu (kao što sam ja bio) – voz je poluprazan, sedite, gledate pejzaže Pulje, i, naravno, vaše stanice su praktično u centru grada, tj. gradova.

Uzgred, tih 1h40 se odnosi na brze regionalne vozove (karta u jednom smeru oko 12 evra), a možete uvek sesti u ultrabrze italijanske vozove (za 24 evra/druga klasa ili 36 evra, prva klasa) – što vam ipak neće mnogo pomoći u vremenskom smislu, jer se time vreme skraćuje za svega petnaestak minuta. Valjda su ipak pruge u južnoj Italiji u nešto lošijem stanju, pa vozovi koji po severu postižu 300 km/h, ovde idu oko 200 km/h.
Inače, rastojanje između Barija i Lečea iznosi oko 150 kilometara. Naravno, osim voza, možete ići i kolima, autobusom (koji putuje od 2,5 do 4 sata), a možete putovati i nekom jahticom ako je imate na raspolaganju, ali pritom treba imati u vidu  da se Leče ne nalazi na moru, već je nekih desetak kilometara udaljen od (svoje) najbliže, omanje luke – San Cataldo.

Nakon čitanja ovoga putopisa, biće vam jasno da je predlog vašeg putopisca da obavezno nađete vreme za taj jedan dan u Lečeu, jer je pitanje u kojoj drugoj prilici, i iz kog drugog većeg grada (povezanog avionom sa Beogradom), bi bilo zgodno napraviti takav izlet. Leče se nalazi, u delu Pulje koji se naziva Salento, baš na samoj “peti” italijanske “čizme”, unutar nekog zamišljenog trougla koji čine Otranto, Brindizi i Taranto. Kamo sreće da se prošlo i kroz te gradove, ali... možda jednom...

Leče ili Leće, pitanje je sad?

E sad, da se pozabavimo i samim imenom gradića – Leče ili Leće? Osim što i na sveznajućoj Wikipediji stoji “Leče (ital. Lecce; često i pogrešno nazivan Leće)”, može se, po tom pitanju, naći i jedan tekst neprikosnovenog autoriteta za pitanja italijanskog jezika i normativne gramatike i standardizacije savremenog srpskog jezika, (pokojnog) profesora Ivana Klajna.

Kako je to profesor napisao jedared u NIN-u (da li bi profesor danas pisao i dalje za NIN ili možda ipak za Radar, pitanje je sad): “Naravno da “u italijanskom jeziku ne postoje ni slovo ni glas č”, ali ne postoje ni slovo ni glas ć. Postoji suglasnik koji se beleži slovom c ispred e ili i, po izgovoru nešto mekši od našeg č, ali nesumnjivo različit od našeg ć. Za njega je odavno i definitivno usvojena transkripcija č, kao što svedoče primeri Mediči, Bokačo, Leonardo da Vinči, Čelini, Vespuči, Beatriče, Čimaroza, Pučini itd., ili muzički termini violončelo, rečitativ, činele, (klavi)čembalo i drugi. Tako je bilo u Pravopisu iz 1960, tako je i u današnjem.,

...Za italijanske reči izgleda da je preokret došao u godinama pred Drugi svetski rat, kada je bio aktuelan italijanski ministar spoljnih poslova Galeazzo Ciano, Musolinijev zet. Srpska štampa listom ga je nazivala Ćano, umesto Čano kako bi trebalo. Posle rata, kad se po celom svetu proširio italijanski pozdrav ciao, kod nas je primljen u obliku ćao. Sada je kasno da ga menjamo u čao, ali nije kasno da uvedemo kapučino umesto raširenog ali pogrešnog “kapućino”.

Potom je popularna štampa počela na sve strane da piše “Ćinećita”, “Ćićolina”, “Ćelentano”, “Versaće”, “Ćampi”, “Al Paćino”, “Vićenca”, “Leće”, umesto jedino ispravnog Činečita, Čičolina, Čelentano, Versače, Čampi, Pačino, Vičenca, Leče...”

Dakle, Leče. Sa druge strane, ako potražite tekstove ili putopise o ovom mestu, ako pogledate turističke aranžmane gde se nudi poseta ovom gradiću, a o popularnoj štampi (koja je u međuvremenu postala još “popularnija”) i da ne pričamo - apsolutno svuda ćete naći naziv "Leće”. Bez obzira na to, (barem) u ovom putopisu ćemo se prikloniti stavu profesora Klajna, te konačno, posle ovog železničko-pravopisnog uvoda, ulazimo konačno u Leče!

Leče - istorija, geografija, statistika...

Leče je gradić od blizu sto hiljada stanovnika, tj. blizu pola miliona ako se posmatra celokupno područje koje mu gravitira. Nalazi se na kopnu, između Jadranskog i Jonskog mora, a od dela grčke istorije i grčkih korena ovog dela Italije, potiče i “grčko” ime – (Lupiu).

Ovuda su prošle i druge civilizacije, i ostavile svoje tragove – koji se još uvek mogu videti u Lečeu, a osim starog Rima, zlatno doba Lečea bili su XVII i XVIII vek, kada su izgrađene palate i crkve, tako lepe i tako razdragano kitnjaste, da se za Leče koristi i ime “Dama baroka (Signora Del Barocco)”.

Leče se u putopisnim tekstovima često opisuje kao “Firenca južne Italije”. Ipak, Firenca je jedan neverovatan i neponovljiv grad, veći, umetnički bogatiji i neuporediv sa bilo kojim drugim gradom. Sa druge strane, Leče je dovoljno veliki, zanimljiv i lep da bi mu bila potrebna takva poređenja, pa neka Leče ostane samo – Leče.

Kao što Rim ima Koloseum, Panteon i Fontanu di Trevi, kao što Firenca ima Davida, galeriju Ufici i Ponte Vecchio, tako i Leče ima svoju katedralu Santa Kroče (Santa Croce), i svoj trg – Piazza Sant’Oronzo sa rimskim amfiteatrom, svoje istorijsko, staro gradsko jezgro, u svakom slučaju, više nego dovoljno razloga da mu posvetite malo svog vremena i da uživo vidite kako je bilo živeti u jednom baroknom gradu. 

Da zbog toga ne pomislite da je Leče još uvek u nekom svom baroknom snu, odmah ćemo napomenuti da je to jedan moderan gradić koji se razvio oko svog starog jezgra (nešto slično kao i Bari, samo što je Leče mogao da se širi svih 360 stepeni u krug, okružen kopnom), i u kome se nalazi centar Univerziteta Salento, a u okviru njega (u samom Lečeu i njegovom okruženju) tu su i sekcije Nacionalnog instituta za nuklearnu fiziku, Nacionalna laboratorija za nanotehnologiju, Regionalni tehnološki distrikt visoke tehnologije... dakle, nauke ovde ne nedostaje. Leče je, pre jedne decenije, bio i italijanska prestonica kulture, a imati takvu “titulu” u Italiji, isto je što i biti prvak NBA lige u Americi – samim tim ste i šampion (tj. prestonica) sveta.

Aprilski kišni dan kao i pozicija Lečea daleko od glavnih turističkih puteva, omogućili su neometan turistički obilazak starog grada. Zbog povremene kiše tokom dana ni lokalci nisu pootvarali svoje baštice ili izbacili stolove za ispijanje kapućina (pardon, kapučina), pa je gradić delovao prilično pusto, i svetlosnu godinu udaljen od one živosti, buke i šarenila koje se moglo videti – samo dan ranije – u starom delu Barija. Verovatno je to bio samo privid, i ne sumnjam da Leče oživi i dodatno bljesne po sunčanom danu.

Stari grad

Stari grad se proteže na ne više od par kvadratnih kilometara. Tokom jednodnevnog izleta ima dovoljno vremena da se ovaj barokni Leče obiđe uzduž i popreko, naravno – peške. Povremeno ćete sigurno izaći i u delove novog Lečea, koji deluje prilično primamljivo, ali stari grad je više nego dovoljan za upoznavanje sa Lečeom.

Takođe, imajte u vidu da je glavni urbanista starog grada očigledno imao na umu, zahvaljujući vekovnim iskustvima, potencijalne upade neprijateljskih vojski ili pljačkaša u gradske zidine, pa je od starog grada napravio jedan – skoro pa lavirint (što će vas svakako zabaviti, ali će vam to lutanje po sokacima (i ćorsokacima) Lečea oduzeti dodatno vreme).

Osim ćorsokaka, Leče je poznat i po svom “ćortrgu”! Naime, Piazza del Duomo (jedan od dva centralna gradska trga), zatvoren je sa svih strana osim jednog prolaza širine 5-6 metara koji spaja trg sa ulicom Via Giuseppe Libertini! O trgu ćemo detaljnije malo kasnije.

Kada sa železničke stanice u Lečeu izađete iz voza, pred vama je ulica viale Oronzo Quarta, sa linijskim parkom u sredini, koja vas posle nekoliko minuta uvodi u stari Leče. A arhitektura, istorija, zgrade, ulice, i sve ono zbog čega je Leče bio prestonica kulture, pojavljuje se istog trenutka pred vašim očima.

Na samom ulazu u stari grad, zgrade, skoro neprimetno, postaju sve starije i otmenije. Granica novog i starog dela, putem iz Oronzo Quarta, jedva da je vidljiva. Poneka starinska zgrada, sa baštom u kojoj jedni pored drugih bujaju džinovski kaktus, palme i čempresi, ulice koje se polako sužavaju i počinju da krivudaju, a tu je i oznaka “ZTL” (Zona a Traffico Limitato), koja upozorava da se kroz jezgro starog Lečea može prolaziti kolima samo uz specijalne dozvole. Po raznim šoferskim forumima mogu se naći informacije da se kazne za razne turističke saobraćajne prekršaje po Italiji obično ne šalju na (neitalijanske) kućne pragove, ali ako je neko ušao kolima u bilo koji od starih gradova, a bez dozvole – kazna obavezno stiže.

Kad zađete u lavirint Lečea, možete odmah skrenuti u prvu uličicu -Via Roberto Caracciolo, jer ona vodi do obližnje crkve – Chiesa del Carmine, zajedno sa karmelićanskim manastirom, koja će vam odmah, svojom prednjom fasadom staviti do znanja gde ste stigli. Karmelićani, uzgred, predstavljaju tzv. “kontemplativni pustinjački red”, osnovan na planini Karmel, u Palestini, u XI veku. Karmelićani su se pominjali i u Americi, ali kao navijači Karmelo Entonija, za vreme njegove košarkaške karijere u Lejkersima (i još desetak drugih klubova pre toga).

Đozue Karduči – trg i stihovi

Od crkve možete istim putem nazad, do one Oronzo ulice, koja nastavlja istim pravcem, samo se sada zove Via Benedetto Cairoli.

“Sad, dok u tišini večeri plavetne,
U šumnoj svežini trave i drveća,
Njoj prijatni lahor po mirisu cveća
Budi i donosi naslade proletne –
Ti, sa starog vrha, nad kim se uznosiš,
Tražiš nju, meseče, sjajem praskozorja
I u senci tamnoj zelenoga borja
Čelo najživljega zraka sada rosiš...”

Upravo ste stigli na trg Đozua Kardučija (Giosue Carducci), mesto gde se nalazi i spomenik posvećen ovom pesniku, prvom italijanskom dobitniku Nobelove nagrade za književnost, davne 1906. godine, pa otud i ovih par stihova iz njegove pesme “Vizija”. Njegovu pesmu “Na zadušnice” kod nas je preveo, lično, Aleksa Šantić. Trgić je zatvoren sa tri strane zgradom biblioteke Bernardini, i nizom dorskih stubova koji stameno stoje kao čuvari italijanske kulture. Na pročelju, iznad ulaza, stoji natpis “Religioni et bonis artibus” (Religija i likovna umetnost), ali se unutra nalaze pre svega dokumenta vezana za istoriju Lečea i celog Salenta – a to je danas nekih 117.000 različitih tomova!

Put dalje vodi do jedne od brojnih zgrada i palata – Tamborino Čeci (Palazzo Tamborino Cezzi), gde se uličica Kairoli uliva u veću – via Giuglielmo Paladini, koja vas vodi sve do onog introvertnog trga po imenu Duomo. Ulica vas dovodi do zadnje strane Duoma (glavne katedrale Lečea), a pošto je tu i njen zvonik, koji je dovoljno visok i uočljiv, dovoljno je da obilazite okolo sve dok ne dođete do tog jedinog ulaza na trg.

Teatro Romano, rimsko pozorište

A dok ste još sa zadnje strane katedrale, možete skrenuti u uličicu Via Degli Ammirati, i posle dvadesetak metara doći do tzv. Teatro Romano, tj. rimskog pozorišta koje je nekad moglo da primi 5000 gledalaca, koji su uživali u starorimskim komedijama ili plakali uz tragedije. Ali zamislite samo da pet hiljada ljudi, u jednom gradiću od par desetina hiljada duša, dolazi u pozorište? Zamislite tu regionalnu i gradsku upravu koja javni novac usmerava za izgradnju džinovskog pozorišta umesto za... (popunite sami)! Da li ste uspeli da zamislite? Niste? Logično da niste.
Antički ostaci su otkriveni slučajno, tokom radova na obližnjim zgradama 1929. godine, što još jednom potvrđuje tezu da su komunalne službe (vodovod, grejanje...) oduvek bili perjanica arheoloških istraživanja po gradskim jezgrima.

(izvor)

Lečanski kamen – pietra leccese

Dok se šetkate okolnim uličicama, videćete da su fasade velikog broja zgrada (i crkava, palata...) slične, oker boje, što je i logično jer je za najveći deo važnih građevina korišćen lečanski kamen (pietra leccese), nešto kao peščar, sedra, krečnjačka stena, čija su najveća “nalazišta” baš u zaleđu Lečea, u mestima Melpignano, Cursi e Maglie, i drugim. Katedrala, Duomo, zajedno sa bazilikom Santa Kroče – upravo su dva najlepša primera upotrebe ovog kamena, koji je, zahvaljujući svojim svojstvima, bio najbolji mogući alat baroknim umetnicima. Tako su kamenolomi Salenta za Leče predstavljali isto ono što su i kamenolomi Karare predstavljali za Firencu. Da nisam već napisao kako je besmisleno porediti različite gradove (ili kamenolome), sad bih verovatno napisao da je Melpinjano Karara južne Italije. Ali neću.

Neke fasade su nastale samo jednostavnim ređanjem blokova od lečanskog kamena, dok su negde izvedeni zaista umetnički ukrasi, i samo je pitanje da li će vam pogled, baš kad prolazite pored nekog umetničkog dela, odlutati na neku drugu stranu, gde se takođe nalazi nešto podjednako zanimljivo. Zgrade i trotoari su, pod povremenom prolećnom kišom, dobijali još izrazitije boje, naročito tamo gde je trotoar urađen od blokova različitih boja. Naravno, nisu baš sve zgrade prelepe, ima nekih koje bi se lako uklopile u bilo koji grad gde se gradi navrat-nanos, ali istoriju ružnoće ostavićemo za drugi put (nju je uostalom već obradio Umberto Eko), a mi ćemo se vratiti baroku u XXI veku.

Grafiti i stihovi

Poneka fasada je blago dotrajala, ižvrljana i grafitima, ali ako malo podignete pogled, videćete balkone od kamena sa gvozdenim ogradama, ukrašene biljkama koje malo razbijaju ovo oker-sivkasto okruženje. Kao što ga razbije i džinovski panda opasan crvenom keceljom, koji vas poziva da ručate u restoranu jednostavnog imena “Pica” (baš tako je i napisano).
Kad pominjemo grafite, to ne mora biti u negativnom kontekstu, jer ćete tako na metalnoj žaluzini jedne radnje videti “grafitostihove”, kao u Polinjanu. I ovde je to, koliko sam našao po lagumima interneta, takođe Gvido, ali Oliva, a pesma je “oroetfango”, nešto kao “zlatnoblato”. 

Pa tako pesnik kaže:
Ide gore-dole
kao zvono
a zatim se umotava i odvija kao
telo zmije oko vrata
i vraća se, kao voz u pokretu
leži, opet, kao
iscrpljeni bokser, krivina na krivini
krivina za krivinom, zalutao si
i ti, srušio se na zemlju
onu zemlju koju gaziš i nikad joj ne težiš
u očima onih koji prolaze
u nogama onih koji ostaju
u utrobi oguljenog drveta
u blatu je ono zlato
koje je tu rođeno i tu ostaje.

Sa obe strane ulice nalaze se brojne radnjice. Neke prodaju antikvitete, koji vam – kad uđete u radnju – izgledaju kao inventar jednog muzeja osrednje veličine. Unutra su prava umetnička dela, a zašto su ovde a ne u muzeju, ko to zna. Ponegde primetite da se renovira neka zgrada, ali su po skelama postavljeni čitavi drveni podovi, a ne obične daske, a metalna konstrukcija je spolja pokrivena nekim plavim stubovima, pa vam dođe da se zapitate da li se radi o renoviranju ili je to neka umetnička instalacija. Povremeno, ali retko, možete naleteti na neki manji trg, sa pomalo trave i zelenila, obavezno ukrašen spomenikom. Praktično jedina velika zelena površina u starom Lečeu je veliki park Đuzepe Garibaldi.

Prvih sat vremena (mog) boravka u Lečeu, protekao je u neplanskom lutanju ulicama starog grada. Pravo niotkuda, iskrsavale su crkve Lečea – San Mateo, Santa Kjara, San Sebastijano, Santa Tereza... svaka lepša od lepše. Naravno, u jednom trenutku primetite da već drugi ili treći put prolazite istom ulicom (efekat lavirinta Lečea i izgubljenog turiste), što je bio trenutak da se odlučno krene ka trgu Duomo.

Trg Duomo – katedrala, zvonik, muzej...

Dakle, na trg se ulazi kroz jedan prolaz, gde se prema tragovima po zidovima sa leve i desne strane može pretpostaviti da je tu nekada postojala i velika kapija, te je trg očigledno nekada bio zatvorenog tipa. I sam ulaz u katedralu Santa maria Assunta, posvećenoj uspenju Presvete Bogorodice, nalazi se (iako se, kad uđete na trg nalazi pravo ispred vas) na bočnoj strani crkve, verovatno da bi sve izgledalo kao da je na svom mestu. Ta bočna strana katedrale se zato lokalno naziva i “Falsa facciata”, tj. lažna fasada.

Na istom trgu je i veliki toranj sa zvonikom, koji je za vreme moje službene posete Lečeu bio u nekim radovima, pa je vrh kule, nažalost, bio zaklonjen skelama, a preko puta tornja je i “Palazzo del Seminario”, mesto gde se nalazi jedan interesantan muzej. Zgrada episkopije se nalazi tačno preko puta ulaza na trg, između katedrale i muzeja.
Katredrala potiče još iz XII veka, a uz neke kozmetičke prepravke, kao i rekonstrukciju u stilu lokalnog baroka iz XVII veka (delo ruku Đuzepea Zimbala, tj. Zingarela) – došlo se do onoga što se danas može videti. Katedrala je unutra za barem tri koplja lepša nego spolja, sa svojim divnim plafonom, koji kao da je od somota, sa bogato oslikanom kupolom, vitražima, mermernim stubovima, kamenim ukrasima od lokalnog materijala,  i još bezbroj detalja kojima se možete diviti ceo dan, ako ste umetnik ili istoričar umetnosti. Ili barem ljubitelj umetnosti. Neki delovi oltara i poda imaju šaru i boje koje podsećaju na rešenja iz Bazilike Sv. Petra u Vatikanu, a jedna od znamenitosti katedrale su i orgulje, danas na električni pogon, sa 42 registra i sa čak 3205 cevi! Sigurno prave božanski zvuk.

Ova, kao i ostale crkve Lečea su zaista vredne celodnevnog obilaska, ali opet, ako ste već prošli veći deo Italije i videli crkve po Rimu, Firenci, pa i Bariju, morate ipak naći neku meru u smislu vremena koje ćete posvetiti njihovom obilasku, naročito ako imate samo jedan turistički dan za Leče.

Pomenuti zvonik je visok 70 metara, a kažu da je odozgo odličan pogled na Leče (nije vredelo penjati se skroz do gore po tom kišnom i mutnom danu) i da se, osim što se odatle može videti Jadransko more, po izuzetno lepom vremenu pogledom može “dobaciti” čak i do albanskih planina! I ovaj toranj je, kao i onaj u Pizi, ili kao tornjevi-kule u Bolonji, blago nagnut na jednu stranu. Ništa strašno.

Na trgu se, inače, nalazi i Infocentar u kome možete kupiti potrebne karte za obilazak crkava Lečea, ako to već niste obezbedili preko interneta. Za isti novac možete ući i u pomenuti, Eparhijski muzej sakralne umetnosti, koji je otvoren tek tričave dve decenije. Ovde se sve ostalo meri u vekovima, milenijumima, pa je zaista neobično kad naletite na nešto “sveže” otvoreno. Unutar iste palate gde je i muzej nalazi se manastir, sa velikim dvorištem i česmom-fontanom u sredini, sa diskretno raspoređenim zelenilom u kombinaciji sa kamenom popločanim podom, sjajnim od tragova jutarnje kišice.

Na sredini trga je tog prepodneva stajao i električni vozić, sa samo jednim vagonom, koji je vodio u motorizovani obilazak starog grada. Takav prevoz sigurno nije potreban lokalcima, koji su, povremeno, prolazili ulicama starog Lečea, poneko sa oldtajmerom – kao što je bio jedan dobro očuvani reno 4, ili pak koristeći prilagođene vespe, sa prikolicama i malim krovovima  za šofere.

Iako na ulicama jedva da je bilo ponekog živog bića (osim mene), radnje su bile uredno otvorene, a Leče je na putu ka Trgu Sv. Oronca, osim ponekog kafića ili restorana nudilo i neobične radnjice kao što je “la Bottega di Tartufo”, sa svim mogućim proizvodima od tartufa, ili prodavnicu lokalnih testenina, ili umetničke galerije sa kojekakvim vazama, figurama i bizarnim detaljima, pri čemu bi ulaz u takvu radnju krasio, na primer, neki žuti kamiončić – igračka, sa saksijom u prikolici, sve to ulepšano zelenilom i cvećem, i prošarano drvenim šarenim lutkama - ptičicama. Kad smo već kod bizarnog, upravo tako je izgledala radnja sa letnjom garderobom i kupaćim kostimima tog sumornog aprilskog dana, ali koga briga za to.

Trg Svetog Oronca, vučica i barokni sat

Kad izađete sa trga Duomo, i ako skrenete desno, posle zaista kratke šetnje, od možda stotinjak metara preko Via Vittorio Emanuele II, pored Palazzo Regina Isabella, i pored crkve Svete Irene, stižete na glavni trg Lečea – Piazza Sant’Oronzo.

A tamo – šta god poželite! Na centru trga nalazi se – na pločniku – mozaik vučice “nacrtane” ispred hrasta sa žirovima (tačno 15 komada), a tu je, istovremeno, i gradski grb, sve sa kraljevskom krunom, takođe u mozaiku. Iako deluje da je grb-mozaik u najmanju ruku vršnjak staroga grada, ipak nije tako – mozaik je napravio Đuzepe Nikolardi, pre (svega) sedam decenija.

(izvor)

Kažu da su sa ovog mozaika povremeno nestajale pločice, ali novi italijanski zakoni namenjeni sprečavanju vandalizma prema umetničkim delima verovatno će odvratiti kojekakve kvazituriste da rade slične stvari. Postoje dve legende vezane za ovaj grb i obe kažu da nikako ne treba nagaziti mozaik vučice, tj. vučicu. Po jednoj legendi – tako nešto će vam vrlo verovatno navući neku nesreću na vrat, a po drugoj – modernijoj i preciznijoj – ako neki student nagazi vučicu – garantovano će pasti na važnom ispitu.

Trgom dominira visoki stub, od skoro 30 metara, na kojem (te, 2023. godine) nije bilo ničega – tj. nikoga. Inače, to je bilo mesto na kojem se nalazila statua zaštitnika grada, Svetog Oronca, napravljena pre skoro tri stotine godina u Veneciji. Međutim, zub vremena ju je toliko upropastio da čak ni posle renoviranja nije mogla da se vrati na staro mesto. Zato je urađena verna kopija statue, koja je svečano vraćena na staro mesto početkom 2024. godine.
Zgrade na trgu nisu urbanistički ili arhitektonski uređene tako da čine jednu celinu. Ima visokih, niskih, starih i novih zgrada, različitih boja, sa dosta interesantnih detalja na koje se mora obratiti pažnja. Na jednoj od zgrada, u kojoj se nalazi jedna od nekoliko banaka i njihovih centrala u Lečeu, može se videti pravi barokni sat, ali koji je napravljen i postavljen otprilike kada i onaj grb.

Po narudžbini same banke, Frančesko Barbijeri je napravio zidni sat, od kovanog gvožđa i bakra, visok čak deset metara i širok tri metra. Vreme koje sat pokazuje je ovde najmanje važno, jer se umetnik bavio kreiranjem velikog brojčanika, sličnom oku, sa plavom zenicom, okruženim zvezdama i mesečevim menama, dok se u gornjem delu nalazi lepezasti ukras, tirkizne pozadine, sa otvorima u kojima se može videti sazvežđe Velikog medveda, kao i male ljudske figure - simboli dvanaest meseci. Da li se tu možda krije i neki sunčani sat koji baca zrake na određeni mesec tokom godine... nije se moglo utvrditi iz prostog razloga – tog dana nije bilo sunca. U najvišem delu sata nalazi se još nekoliko ukrasa od metala – od kočije boga Apolona, do figura Bogorodice i arhangela Gavrila sa leve i desne strane.

Info-centar, maslina i piramida

Tu blizu je i Palazzo del Seggio, jedna neobična građevina, sa dva stuba kružnog preseka koji kroz nekih pet-šest ovalnih otvora proviruju kroz četvrtasti oklop. Prednja fasada je bogato ukrašena, a skoro polovinu fasade zauzima staklena kapija, ili bolje reći stakleni zid čiji jedan deo čine staklena vrata. Ako prođete kroz njih, ući ćete u (još jedan) Infocentar Lečea. Građevina je tu još od kraja XVI veka.

Levo od nje se nalaze raspolućeni ostaci stabla neke sirote masline, a pored nje je jedna mala kamena piramida koja označava desetogodišnjicu posete (sada već ima 30 godina od tada) Jovana Pavla II ovome južnoitalijanskom gradiću. I pošto ste sve to videli, ostaje vam još najvažniji deo – amfiteatar.
Pošto rimski amfiteatar, koji se tu nalazi već dva milenijuma, neće nigde da ode, i pošto će vas strpljivo sačekati sledećih, na primer, pola sata, možete sebi dozvoliti predah u nekom od obližnjih kafića i poslastičarnica (neki od njih su istovremeno i jedno i drugo), pa naručiti nešto za osveženje i pritom uživati u pogledu na glavni i najlepši trg Lečea.

Kafa leccese i puljanska mafija

Možete da naručite espreso ili kapučino, ali zašto biste to radili kada ovde možete popiti ledenu kafu, po imenu “Il caffe leccese”. Dakle, baš kafu iz Lečea! To je ne samo specijalitet ovog grada, već i celog Salenta, a čine ga kafa, led i bademovo mleko. Za razliku od kapučina, može se piti i popodne i niko vas neće mrko pogledati.

Po jednom od recepata, kafa leccese se sprema pet minuta, a potrebna vam je jedna šolja kafe (espreso ili moka), tri kocke leda i 40 ml bademovog mleka. U čašu (služi se u čaši) sipate bademovo mleko, zatim dodate led, a zatim preko toga lagano sipate kafu, promešate sve to kaščicom i gotovo. A o kolačima u lokalnoj poslastičarnici da ne pričamo. Sve varijante čokoladnih kolača, ali i sve moguće vrste sladoleda... što bi Džoni Štulić rekao/otpevao – “prokleta mogućnost izbora...”
Leče, slatki raj na zemlji. Međutim... nije ni ovde baš sve tako slatko, da ne kažemo ružičasto. Ako ste već čuli za sicilijansku Koza Nostru, kalabrijsku ‘Ndrangetu ili napolitansku Kamoru, trebalo bi da znate da i Pulja ima “svog konja za trku”. Sacra Corona Unita, ili SCU, je trenutno četvrta mafijaška organizacija u Italiji (a više ih i nema, barem italijanskih). Za SCU se čak zna i da je osnovana u zatvoru u Lečeu, 1981. godine, kada je jedan od lokalnih kriminalaca – patriota, uradio sistematizaciju novog mafijaškog klana da bi sprečio druge mafioze da se ubace u Pulju. Kažu da SCU danas ima oko 30 klanova i oko 5000 članova, a poslovi su, naravno, vezani prvenstveno za drogu, ili krijumčarenje cigareta (via C. Gora i Albanija), uz sve češće pokušaje infiltracije u javnu upravu. A ogroman novac koji se vrti na crno, pere se često čak i kroz turističku industriju Pulje (!) Pa vi sad dođite ovde kao turista.

Italijani, logično, imaju već formirane specijalne timove za borbu protiv SCU, a najefikasniji udarci mafiji čine se oduzimanjem imovine (u poslednje tri decenije  oduzeto je blizu 150 miliona evra).
U okviru ove “puljanske” mafije posebno mesto zauzima grupa iz Fođe, a da stare metode zastrašivanja nisu izumrle pokazuje i krvava kozja glava na mesarskom nožu ostavljena na pragu kuće sutkinje koja je par meseci pre toga izdala naloge za hapšenje 22 člana SCU.
Da završimo sa mafijom, jer svakako ima i lepših stvari u Lečeu, ali kad smo već pomenuli “domaće”, da kažemo da su u Italiji aktivne i četiri “gostinske” mafije – i to nigerijska, albanska, kineska Trijada i ruska mafija.

Rimski amfiteatar i ljubavni katanci

A da i običan svet, pa i turisti, mogu imati ponekad koristi od velikih banaka, pokazuje primer sa trga Sv. Oronca. Elem, Banka Italije je nameravala da malo proširi svoju zgradu, ali je tokom građevinskih radova otkriven, danas svima vidljiv, rimski amfiteatar. Ovaj arheološki pronalazak potiče još sa početka ovoga milenijuma, a igrom slučaja otkriven je početkom XX veka. Arheologija ipak nije toliko moćna da može da ugrozi bankarski sistem, tako da – sve ono što je sada otkriveno i vidljivo – čini svega trećinu originalne veličine amfiteatra. Istina, na neotkrivenom delu starog amfiteatra danas se nalazi i jedna crkva – Santa Maria della Grazia, i još poneka zgrada, pa su šanse da se otkopavanje nastavi veoma male. Kažu i da je visina arene iz prvog veka bila mnogo veća od one koju danas vidimo, a koja je otprilike u ravni trga. Stari Rimljani su očigledno voleli grandiozne stvari, pa je amfiteatar imao oko 25.000 mesta, na prostoru dimenzija 102 x 83 m2. Teško je porediti brojke iz prvog i XXI veka, ali posmatrajte to ovako – na početku nove ere na Zemlji je živelo oko 230 miliona ljudi. Danas ih živi oko 8 milijardi. Ako je tada podizan amfiteatar za 25.000 ljudi, onda bi, proporcionalno, to bilo kao da se danas podiže stadion za 870.000 ljudi!
Osim dela amfiteatra, vide se i ostaci kapija, ograde, verovatno pomoćnih delova građevine, a linija tribina se divno uklapa sa obližnjom, blago zakrivljenom oker-belom zgradom Nacionalnog instituta za osiguranje.
Na kamenoj ogradi koja deli prostore i vekove, nalazi se mermerna ploča na kojoj su napisani stihovi pesme “Sogno” (Sanjam)

Dammi la mano e ti porto nel sole
Restaci dentro e impara a brillare
Non credi sia vero? Tu scegli un colore
Dipingerò un mondo che spegne paure.
Il giorno più lungo sarà il mio ritorno
Promesse d’inchiostro nascoste in un marmo
Vederti felice è quello che sogno
Un raggio di strada sarà il nostro eterno
Prevod bi možda izgledao ovako...
Daj mi ruku i odvešću te na sunce
Ostaćemo unutra i naučiti kako se sija
Ne veruješ u to? Izaberi jednu boju
Naslikaću svet koji gasi strahove.
Najduži dan biće moj povratak
Obećanja u mastilu skrivena u mermeru
Videti te srećnu je ono što sanjam
Zrak puta biće naša večnost

U potpisu je Icaro.primo, kako se to može naći po internetima - pisac i pesnik iz Salenta (i Verone), koji kaže da je Ikar (Icaro) – pero, a prva je (Primo e) ljubav. Ima tu baš lepih stvari na njegovoj instagram stranici, recimo: “Quanto amore andato a male per niente...” (Toliko ljubavi je propalo, uzalud...), a ostalo – potražite sami.
Omladina Lečea verovatno je prepoznala i proglasila ovo mesto i ove stihove za svoj mali ljubavni amfiteatar, pa na oblžnjoj banderi stoji, kao i na mnogim drugim mestima po svetu, gomila katanaca kojima su ovdašnji parovi zaključali, za sva vremena (ili dok neki lokalni električar ne dobije nalog da ih poskida da se ne bi srušila bandera), svoju ljubav.

Basilika Santa Kroče

Možda bi se našlo još nešto da se ispriča o ovome trgu, ali valjda je dovoljno i ovoliko. Sa trga Sant’Oronzo, za razliku od Duoma, možete otići kroz barem desetak uličica. A da biste videli verovatno najlepšu građevinu u Lečeu, možete se, pored onog zidnog sata prošetati stotinjak metara ulicom Via Templari, i – dolazite tamo gde više niko ne mora da vam kaže da ste na pravom mestu.
Via Templari u međuvremenu prelazi u Via Umberto I, ulicu koja se u jednom delu proširuje, omogućavajući da se dobro osmotre okolne zgrade. Ni manjeg trga ni lepših zgrada okolo.

Ali ona glavna – to je Basilica di Santa Croce, biser baroknog Lečea, prvenstveno po svojoj nakićenoj fasadi i džinovskoj rozeti, uz još četiri manje. Boja i oblici figura u kamenu od kojeg je fasada urađena (i očigledno je da je vrlo skoro izvršeno renoviranje) daju vam na trenutak ideju da sve to mora da je urađeno od peska! Linije fasade su nežne, mekane, i zaista deluje kao da je celu fasadu uradio neki lokalni umetnik od obližnjeg, raspoloživog jadranskog peska.
Skoro da je besmisleno opisivati takvu fasadu. Kao i uvek, slika govori više od hiljadu reči. Videćete korintske stubove, videćete na desetine ljudskih i životinjskih, stvarnih i mitskih figura, videćete grbove skoro svih vladalaca za čije vladavine je bazilika izgrađena, a građena je tokom XVI i XVII veka. Fasada, kojoj se danas dive sve umetničke duše koje zalutaju u Leče, u XIX veku nije baš bila prihvaćena sa oduševljenjem, i smatrana je primerom lošeg ukusa zbog svoje preobimne dekoracije. Sledeći vek se intenzivno radilo na odbrani bazilike od takvih napada, i ponovo je isticana kako njena lepota, tako i simbolika koju nije lako ni razumeti bez poznavanja celokupne istorije ovoga područja.

Ni unutrašnjost bazilike ne zaostaje po lepoti, a centralni deo oivičen je sa dva reda (i ovde) korintskih stubova, koji vas usmeravaju ka centralnom oltaru. I unutra je sve u svetlim bojama, a tavanica podseća na ono rešenje koje ste već mogli videti u Duomu.
Među ukupno šesnaest baroknih oltara, možete videti oltar posvećen Sv. Franji Paolskom (San Francesco da Paola), remek delo već pomenutog Zimbala, a za koji kažu da je “najveći skulpturalni izraz baroka u Terra d’Otranto”, gde je “Terra...” bio naziv nekadašnje zasebne regije u nekoliko kraljevstava, regije koja je obuhvatala celu “petu” italijanske “čizme”.

Iako je padala kiša, i dalje je bilo lepše šetati ulicama Lečea nego boraviti po crkvama. A čim izađete iz Santa Croce, videćete još jednu divnu zgradu (i fasadu), u nastavku bazilike – Palazzo dei Celestini, zgrada u kojoj se nalazi uprava regiona Lečea.

Porta Napoli, Pijana ostriga i Hambirreria

U neku ruku, obišli ste (verovatno) najznačajnije delove starog grada, pa sad možete pustiti mašti na volju, tj. možete se šetkati na koju god stranu hoćete i pustiti da vas vode lokalni lavirinti. Jedna od varijanti je da nastavite istom ulicom pravo, sve do Via Principi di Savoia, ulice u koju skrećete levo i koja vas nepogrešivo vodi do jedne od tri gradske kapije Lečea, po imenu Porta Napoli. To je istovremeno i trijumfalna kapija, a osim nje tu su još dve kapije koje su uspešno preživele do današnjih dana – Porta San Biagio i Porta Rudiae.

Porta Napoli izgleda potpuno bezlično sa svoje zadnje strane (sa koje prilazite) ali je zato sa prednje slika potpuno drugačija – sa obe strane luka nalaze se korintski stubovi, priljubljeni za kapiju, a na trouglastom ukrasu na centralnom mestu, nalazi se habzburški carski grb Karla Petog, okružen oklopima i topovima, tek da se zna zašto je kapija podignuta. Izgrađena je još 1548. godine, kada je pomenuti Karlo utvrdio gradske zidine, a pre svega zbog njegove pomoći u odbrani Terra d’Otranto od turskih upada. Kada trijumfalno prođete kroz kapiju, stupićete na trgić – piazzetta Arco di Trionfo, ne previše lep jer je zaposednut kolima, ali je zato pravo ispred vas jedan impresivni obelisk – posvećen već pomenutoj regiji Otranta. Obelisk je bogato ukrašen mitskim i božanskim likovima, ali je, ipak, doživeo tužnu sudbinu da bude centralno mesto običnog saobraćajnog kružnog toka. Izašavši iz Porta Napoli, našli ste se u “novom” Lečeu, verovatno ne baš najinteresantnijem delu. Opet, možete predahnuti u obližnjem restoranu sa morskim plodovima “Pijana ostriga” (L’Ostrica Ubriaca), sa prilično pristupačnim cenama, a tu je i “Cantiere Hambirreria” – sa šest “kipova – lutki” majstora koji sede iznad ulaza, kao da su na gradilištu i upravo otvaraju svoje kutije sa ručkom. Radi se o lancu restorana koji je iz San Franciska stigao čak ovamo, a kako samo ime govori – glavna ponuda se sastoji od najboljih svetskih craft piva i naravno – hamburgera, uz sav drugi gurmanski asortiman.

Odatle možete nazad u stari grad, pa onda malo ka zapadnoj strani. Pošto se na severozapadnom delu staro Leče sužava, brzo izlazite na drugi deo novog grada – gde se nalazi zanimljiv spomenik Papi Jovanu Pavlu II, podignut na inicijativu “Lavova Pulje”, u čijem sastavu su guverneri Havaja, Češke i Slovačke, Malezije, Indije (!?) a preostali “lavovi” su iz Italije. Tu odmah pored je Palata pravde i jedna bankarska zgrada ekstremno moderne arhitekture, ali zašto bi se zadržavali u XXI veku kad možete opet da skoknete u XV, X ili prvi vek?

Trg Castromediano Sigismondo, chiesa del Buon Consiglio i tradicionalni ručak

Zato, nazad u lavirint, sve do prvog većeg trga – Piazza Castromediano Sigismondo, nazvanog po italijanskom patrioti, poslaniku, arheologu i književniku. Onaj po kome se zove trg obično tu ima i svoj spomenik, što je i ovde slučaj. Na trgu se nalazi i par “komada” moderne umetnosti, tek da svaki vek ostavi svoj trag.
Kad ste već tu, možete ući u obližnju crkvicu Chiesa del Buon Consiglio (ili Chiesa Del Gesù), sa još jednim kitnjastim oltarom u kamenu, bogato ukrašenom tavanicom, i sa ponekom draperijom ili ukrasom jarkih boja koji razbijaju njenu belinu. Tu i tamo mogu se videti kipovi Hrista i Bogorodice, ali čak i izbliza je teško utvrditi da li se radi o plastičnim figurama, ili su one urađene od Lečanskog peščanika, pa zatim ofarbane živim bojama. Svejedno, dubina i snaga vere se ionako ne mere količinom zlata i srebra u crkvi.

Posle već kilometarske šetnje po Lečeu, došlo je vreme i za ručak, koji se poklopio sa pravom provalom oblaka. Taman da vam nije žao što sedite u restoranu, a ispred njega tako lep trg. Iako se ugostiteljski objekat zvao “Povero”, ništa tu nije bilo “povero” (siroto, jadno). Uzgred, upravo tu je vaš putopisac prepustio kelnerici da izabere nešto lečansko, da impresionira turistu, tj. mene, ali baš tu su poslužili testeninu sa brokolijem, što baš i nije bio vrhunac tog dana. Salatu je činila kombinacijja oraha, šargarepe, radiča, ljubičastog kupusa i avokada, a situaciju je izvuklo domaće, zanatsko pivo i, zatim, tanjir sa desertom – sačinjen od niza domaćih šunki i sireva, u kombinaciji sa marmeladom i medom.

Park Đuzepe Garibaldi, Porta San Martino, Fontana dell’Armonia

Kada izađete iz restorana, pred sobom imate, osim trga, i ulicu Via Giacomo Matteotti (idete na levo) i dolazite do najvećeg zelenog dela Lečea – parka “Giardini Pubblici Giuseppe Garibaldi”. Inače, trg Castromediano, orijentacije radi, udaljen je svega dvadesetak metara od Santa Croce ili od trga Oronco.

Park Garibaldi je jedan čaroban park, bogat zelenilom i drvećem svih vrsta i oblika. Kroz park se protežu široke kaldrmisane staze, prošarane belim linijama, sa postrojenim drvenim (i dobro očuvanim) klupama, i velikom fontanom uz koju se nalazi i javno kupatilo. Kažu da je nekada u okviru parka postojao čak i mali zoološki vrt, sve sa vukovima (simbolom Lečea) koji su ovde boravili do 1980. godine. Kao i u većini italijanskih parkova, i ovde se moglo zapaziti nekoliko migranata, od kojih je jedan obavljao skoro pa kompletno kupanje u lokalnoj fontani.
Odmah pored parka, na ćošku Via Achille Costa i Via XXV Luglio, nalazi se neugledan spomenik – obeležje mesta gde se nalazila četvrta gradska kapija  - Porta San Martino. Gradska vlast iz 1827. godine odlučila je da kapija predstavlja ruglo u tom delu grada, pa je sve to, po kratkom postupku porušila. Istina, San Martino je bila najmanja od četiri gradske kapije, pa je valjda time i šteta bila najmanja.

Šetnjom kroz park, ili pored parka, dolazite opet do novog Lečea, do Via S. Francesco D’Assisi, gde već ulazite i u trgovačku zonu, sa radnjama sa brendiranom garderobom i obućom, pa možete malo uživati i u zasluženom šopingu. Ubrzo nailazite i na jedan veliki zamak-tvrđavu, zanimljivih i oštrih oblika, ali ne naročito privlačne arhitekture i spoljašnjosti. Zamak podseća na zamak Svevo iz Barija, ali mu nedostaje kanal za vodu i zmajeve.
Pored tvrđave nalazi se otvoren prostor, šetalište, travnjaci i Fontana Dell’Armonia, nekako socrealistička, ali, opet, interesantna jer prikazuje dvoje ljubavnika koji stoje na cevima orgulja, različitih dužina (visina) (odatle i ono “harmonija”). Fontana potiče iz 1927. godine, simbolizuje “blagotvornu snagu voda koje gase žeđ stanovništva Pulje” (kako piše na sajtu VisitLecce), a na otvaranju je bio prisutan Musolini lično. Skulptura je za vreme rata pretopljena u neki top ili municiju, za vojne potrebe, zatim je demontiran i ostatak (mramorne orgulje), da bi sve to bilo ponovo rekonstruisano 1990. godine.

Blizu fontane se nalazi bioskop – Multisala Massimo, koji spolja izgleda kao nekadašnji beogradski bioskopi (tj. kao da ne radi decenijama), ali je, ipak, u funkciji. Uzgred – karte za bioskop su od 5,5 do 10 evra. Malo dalje videćete i pozorište – Teatro Politeama Greco – čija je cela prednja strana u velikim bronzanim, tamno zeleno ofarbanim kapijama. Deluje kao da kroz ove kapije svi gledaoci mogu da uđu ili izađu iz pozorišta za pet minuta.
Ulice vas vraćaju u stari grad, a okolo su kafići (i dalje introvertni zbog kiše), poslastičarnice (sa čokoladnim francuskim ključevima, šarkama, kotrljajućim ležajevima! i kojekakvim drugim neobičnim oblicima), radnje sa prolećnim kompletima u jarkim i ukusno složenim bojama, čisto da vam ne bude dosadno dok šetate. Balkoni od kovanog gvožđa, ponegde biljke puzavice, masivne drvene kapije, sve je na broju.

Crkva Santa Chiara, Porta San Bjađo, Dom invalida... i nazad u Bari

Šetajući ovim putem opet ste došli do trga Sant’Oronzo, a ako još imate snage, možete da pogledate i crkvu Santa Chiara, ali ne nadajte se ničem posebno novom. Kitnjasti ukrasi, s tim da je ovde kameni oltar prošaran i zlatnom bojom, a kipovi Hrista i svetaca, kao što je već pomenuto, ako nisu od plastike, onda bi najpribližnije nagađanje bilo da su to voštane figure, glatke i sjajne. I tavanica je neobična, pa ostajete u nedoumici da li se radi o slikarskom delu ili je to ipak izrezbareno drvo.

Uz još malo truda, stižete i do druge gradske kapije Porta San Biagio, čiju je izgradnju naložio isti onaj Karlo V, da bi zatim krajem XVIII veka bila urađena njena detaljna obnova. I ovde se sa prednje strane kapije nalaze po dva velika stuba koja nose portal sa latinskim natpisom i skulpturom Svetog Bjađa (i ne, ne radi se o Luiđiju di Bjađu!) na vrhu kapije. Iznad lučnog prolaza vidi se i grb napuljskog kralja Ferdinanda IV, a ova impresivna kapija visoka je punih 17 metara.

Kada prođete kroz kapiju, izlazite na trg Piazza d'Italia, koji obuhvata i parkić preko puta ulice Viale Francesco Lo Re, a u kojem se mogu videti spomenik palim borcima i zgrada po imenu Dom invalida. Ceo taj deo deluje malo zapušteno (mada se vidi da se vrši neka rekonstrukcija), što je šteta jer je zgrada zaista lepa.
Turistički dan se time skoro potpuno završio. Lagana šetnja (već poznatim) uličicama, bacanje još ponekog pogleda na još poneku od milion crkava u starom Lečeu, i za nepunih dvadesetak minuta, ostavljajući za sobom i arheološki muzej Sigismondo Castromediano, i još desetinu drugih stvari za koje nije bilo dovoljno vremena, došlo se do polazne tačke od jutros (a kao da su prošli dani od tada). Crvena strela (Frecciarossa) je uskoro pristigla (a sa brzim vozovima u Italiji nema šale– imate par minuta da uđete unutra ili voz ode - bez vas), i – uz udobno sedište, kafu, koka-kolu, čak i šampanjac, kolačiće i italijanske magazine (sve uračunato u cenu karte) – vožnja do Barija je bila čist hedonizam.

Leče, barem to “parče” koje je moglo da se obiđe za jedan dan, zaista jeste pravi biser južne Italije, grad koji spaja Barok i XXI vek, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Sorentinova “La Grande Bellezza”, iako namenjena Rimu, može se mirne duše odnositi i na Leče, ali i na Polinjano, Alberobelo, Bari... celu Pulju.
Pa, ako se neko dvoumio da li vredi obilaziti Pulju... valjda će i ovaj putopis pomoći da taj “neko” “prelomi” - da je obiđe ili ne. U oba slučaja, kriv sam.

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.