Imam 16 godina. I ne, ne znam sve o životu, ali jedno sam naučila – nije sramota osećati se izgubljeno. Dugo sam se pretvarala da sam okej. Smejala sam se u školi, postavljala smešne storije na Instagramu, delila pesme koje „kao“ volim. U stvarnosti, jedva sam sebe naterala da ustanem iz kreveta ujutru.

"Počelo je tako tiho. Samo sam se polako povlačila. Prestala da se javljam prijateljima. Počela da izbegavam ogledalo. I stalno sam imala taj osećaj da nisam „dovoljna“ – ni lepa, ni pametna, ni zabavna.

Pritisak da budem sve ono što se od mene očekuje bio je ogroman. Škola, ocene, izgled, ponašanje. Sve mi je delovalo kao trka u kojoj nisam ni želela da učestvujem.

Jednog dana, nisam više mogla da se pretvaram. Slomila sam se. Počela sam da plačem usred časa jer me je nastavnik prozvao, a ja nisam znala odgovor. Istina je – nije bilo do pitanja. Bilo je do mene. Do svega što sam prećutala.

Te večeri sam prvi put rekla mami kako se osećam. Plakala sam, ona je ćutala, ali je bila tu. Posle toga sam počela da idem kod školskog psihologa. Nije mi odmah bilo bolje. Polako, korak po korak, počela sam da se vraćam sebi.

Shvatila sam da ne moram da budem savršena. Da imam pravo na loš dan. Da ne moram da se svima dopadam. I što je najvažnije – da ne moram sve da nosim sama.

I dalje učim da volim sebe. I dalje imam dane kada mi je teško. Ali sada znam da je okej da tražiš pomoć. Da kažeš „nije mi okej“. Jer to nije slabost. To je hrabrost.

Ako si i ti u toj fazi – znaj da će proći. I da nisi sam(a). Ima nas više nego što misliš. Samo niko ne priča o tome glasno. Ali ja hoću. Možda baš tebi treba da ovo pročitaš."

Za MJTS, ovog puta, pisala je Anastasija Katanić i poslala važnu poruku tinejdžerkama, i njihovim mamama. 

Na osnovu njene iskrene ispovesti, koja oslikava tipične unutrašnje borbe mnogih tinejdžerki, mame mogu da prepoznaju slične simptome kod svojih ćerki obraćajući pažnju na sledeće znakove:

Znakovi na koje mame mogu obratiti pažnju:

Povlačenje iz društva:  Ako primetite da vaša ćerka sve manje komunicira sa vršnjacima, odbija pozive za izlaske ili se zatvara u sobu umesto da provodi vreme sa drugima, to može biti znak.

Obratite pažnju da li je vaša ćerka iznenada postala preterano kritična prema svom izgledu, izbegava da se pogleda u ogledalo, ili provodi nezdravo mnogo vremena brinući o fizičkom izgledu (bilo preterano, bilo zanemarujuće).

Često izražavanje osećaja "nedovoljnosti": Tinejdžerke pod pritiskom često osećaju da nisu dovoljno dobre. Slušajte da li vaša ćerka često izgovara rečenice poput "Nisam pametna/lepa/sposobna", "Ne mogu ja to", "Svi su bolji od mene".

Preopterećenost očekivanjima i pritiskom:  Ako vaša ćerka deluje konstantno pod stresom zbog obaveza, govori o osećaju da ne može da ispuni očekivanja ili deluje kao da je "izgubila volju", to je važan signal.

Najvažniji savet za mame je da budu prisutne i pažljivo slušaju, čak i kada ćerke ne govore direktno. Stvorite sigurno okruženje u kojem se osećaju slobodno da podele svoja osećanja, bez osude. Ako primetite ove znakove i brinete se, razgovor sa školskim psihologom ili stručnjakom za mentalno zdravlje je znak snage, a ne slabosti, i može biti ključan korak ka pružanju potrebne podrške. Anastasijina priča jasno poručuje: nije sramota tražiti pomoć i "nije mi okej" je validan osećaj koji zaslužuje pažnju.