Sećam se tog popodneva kao da je juče bilo. Utorak, sasvim običan. Sunce je lenjo prodiralo kroz zavese, a ja sam ispijala svoju prvu jutarnju kafu, prelistavajući vesti na telefonu. On je bio pod tušem, a ja sam, onako usput, uzela njegov telefon sa stočića da pogledam neku fotografiju koju mi je juče pokazao.

Nikada nisam imala naviku da mu preturam po telefonu. Verovala sam mu. Bezrezervno. Osam godina smo bili zajedno, osam godina ljubavi, smeha, planova i zajedničkog života. Bili smo tim, nerazdvojni. Ili sam bar ja tako mislila.

Klupko laži

Nije mi vrag dao mira. Ne znam kako drugačije da objasnim taj impuls. Umesto da odem u galeriju, moj prst je nekontrolisano kliknuo na ikonicu za poruke. I onda je počelo da se odmotava klupko laži, prevara i izdaje koje je on tako vešto krio od mene.

Prva poruka je bila sasvim nevina, od neke nepoznate ženske osobe. Ali onda sam skrolovala niže, i niže, i niže… Svaka reč, svaki emotikon, svaki tajni nadimak bio je kao nož koji mi se zabadao u srce. Flertovanje, dogovori za viđanje, komplimenti koje je meni retko upućivao… Moj stomak se grčio, ruke su mi drhtale, a kafa se ohladila zaboravljena na stolu.

Krivica i strah

Izašao je iz kupatila, nasmejan, svež. Video je moj izraz lica i sve mu je bilo jasno. Nije ni pokušao da negira. Samo je stajao tamo, bled kao krpa, gledajući me sa nekim čudnim miksom krivice i straha.

U tom trenutku, moj svet se srušio. Sve ono u šta sam verovala, sve ono što smo gradili godinama, raspalo se u paramparčad pred mojim očima. Osećala sam se kao da mi je neko iščupao dušu iz tela. Bol je bila fizička, gušila me, oduzimala mi dah.

Sećam se da sam sedela na krevetu satima, možda i duže, potpuno ukočena. Suze nisu htele da krenu. Bila sam u stanju šoka, neverice. Kako je mogao? Kako je mogao da mi uradi tako nešto? Zar mu nisam bila dovoljna? Zar naš život zajedno nije ništa značio?

Bes, tuga, očaj, zbunjenost

Usledili su dani i nedelje pakla. Bes, tuga, očaj, zbunjenost – sve se to smenjivalo kao na ringišpilu. Nisam mogla da jedem, nisam mogla da spavam. Svaka uspomena na nas, svaki zajednički trenutak, sada je bio obojen gorčinom prevare. Čak i one najlepše uspomene sada su imale ukus laži.

Pitala sam se gde sam pogrešila. Šta sam propustila da vidim? Da li je bilo nekih znakova koje sam ignorisala? Prebirala sam po sećanjima, tražeći odgovore u prošlosti. Ali nisam ih nalazila. Jedino što sam videla bila je slika čoveka za koga sam mislila da ga poznajem, a koji je očigledno bio potpuni stranac.

Bilo je i onih trenutaka slabosti kada sam pomišljala da mu oprostim. Da pokušamo ponovo. Osam godina nije malo, to je čitava jedna epoha mog života. Ali onda bih se setila onih poruka, onih laži, onog osećaja izdaje… I znala sam da ne mogu. Da ne zaslužujem da živim u sumnji i nepoverenju.

Najteža odluka

Odluka da ga napustim bila je najteža u mom životu. Ali ujedno i najoslobađajuća. Trebalo mi je vremena da stanem na svoje noge, da ponovo pronađem sebe. Dani su bili dugi i teški, noći još duže i tiše. Ali polako, korak po korak, počela sam da se vraćam u život.

Naučila sam mnogo toga iz ovog bolnog iskustva. Naučila sam da ne idealizujem ljude, da budem opreznija, ali i da ne dozvolim da me strah od buduće boli spreči da ponovo volim. Naučila sam da je samopoštovanje važnije od bilo kakve veze i da zaslužujem nekoga ko će me voleti i poštovati onako kako ja volim i poštujem.

Ovo je moja ispovest. Ispovest prevarene žene koja je pronašla snagu da krene dalje. Ako i ti prolaziš kroz sličnu situaciju, znaj da nisi sama. Bol će proći, a ti ćeš izaći jača i mudrija iz svega ovoga. Pronađi svoju snagu, okruži se ljudima koji te vole i veruj u sebe. Zaslužuješ sreću. I pronaći ćeš je. Ja jesam.

Kolumnu piše: Marijana S.