Novo poglavlje počinje. I neka krene, konačno.

Osvrt na 2024. 

2024. je bila veoma intenzivna. Nisam usamljena u tom premišljanju. Bilo je toliko teških događaja, na globalnom i lokalnom planu, da je bilo nemoguće ne osetiti ih. Lično, nikada nisam osetila veće turbulencije, sa kojima sam vremenom naučila da živim. Za samo godinu dana, promenila sam percepciju na to kako gledam na događaje, na život i na sebe. Mislila sam da ne postoji bolji način da otpočnemo ovu godinu nego da napišem kolumnu koju ćete pročitati, i to 1. januara, iako sam obećavala sebi da neću ništa raditi minimum deset dana, pa sam se u zadnji čas predomislila. 

7 lekcija iz 2024. 

Napravila sam jedan lep post na Instagramu u vezi mojih 7 lekcija iz prethodne godine.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели MOGU JA TO SAMA (@mogujatosama)

Prva lekcija jeste usporavanje. Dugo je ova lekcija čekala svoj red. Negde u maju već sam bila rešena da malo dam sebi oduška. Nije to značilo da ću manje raditi ili ignorisati obaveze, već da ću sebe staviti na prvo mesto. Nekoliko meseci sam brinula o svom zdravlju, osluškivala svoje telo i ispunjavala potrebe za koje nisam ni znala da postoje. 

To jeste život u trenutku. 

Trudila sam da manje mislim o stvarima koje su bile ili koje će biti. Da samo postojim sada i ovde. I išlo mi je od ruke. Pokušala sam ja to i pre, ali nije uspelo. Sada sam bila spremna za usporavanje sa ciljem, da u svakom trenutku budem prisutna. 

Za mene je ovaj pristup bio lekovit, posebno kada su emocije u pitanju. Nije bilo njihovog nagomilavanja, slaganja, guranja pod tepiha. Procesuiranje emocija je postalo prirodno i lako. 

Ne kažem da u ovom periodu nije bilo problema. Itekako jeste. Moja percepcija prema njima je bila drugačija, iskrenija. Reakcije više nisu bile dramatične, već sam dala prostora i vremena da sve dođe na svoje mesto. 

Usporavanje je značilo i to da uvek, u svakom danu imam vremena za sebe. Nekada mi je to bio luksuz.

Možda je stvarno usporavanje jedna tema za sebe, koja zahteva dužu priču, ali ovde imamo spisak. 

Sledeće na spisku lekcija jeste bilo strpljenje, kojim se nikad nisam mogla pohvaliti. Uvek sam zahtevala da sve bude sad i odmah. Mrzela sam čekanja. Sada sam shvatila da u čekanju ima nečeg blagotvornog. Dok čekamo, dajemo prostor procesu da bude i bolji od onoga što smo mi osmislili. 

Ako bih dublje zaronila u ovaj koncept, čini mi se da je najveći problem gubitak kontrole nad krajnjim ishodom. Ova godina me je naučila upravo tome, da nije uvek sve u mojim rukama. I da će apsolutno to biti najbolje rešenje za mene. Prepuštanje je sasvim u redu. 

Sledeće na spisku je samospoznaja. Ako biste me pitali kako da sebe spoznate i prihvatite u potpunosti, rekla bih da je potrebno vreme, i da je to prirodna stvar. Ako oduzmemo tu želju za kontrolom (ja se bar nadam da je nemamo svi), tada spoznajemo sebe u novim situacijama koje su nam iznenađujuće. Učimo o sebi iz novih uglova, od ljudi, iz događaja, iz stavova. 

Ovo mi je bilo jako zanimljivo, i smatram da sam tek zagrebala površinu. 

Vera. Vera u sebe, u Boga, u proces. Zaslužuje prvo mesto, kada bismo rangirali po važnosti. Mislim da bez vere stvaramo iluziju važnosti. Iluziju koja nije održiva, i nikada ne može da ispuni srce i dušu u potpunosti. Meni je to važno, jer dobro znam da nije mozak taj koji kolo vodi. 

Borba. Borbu bih definisala kao odlučnost da odustajanje od nečega što želimo nije opcija. Borba ne mora uvek da vodi do pobede, ali će sigurno otvoriti nove puteve. Naučiće nas nečemu što nikada ne bismo ni iskusili, da nismo odlučili da se trgnemo i borimo za ono što nas pokreće.

Zahvalnost. Sve što imamo u ovom životu, može da bude prolazno. Kada nešto imamo duže vreme, bilo to materijalno ili ne, postaje nam normalno. Zaboravimo koliko smo se dugo trudili da to dobijemo. Svakodnevno podsećanje na zahvalnost je ono što nas drži na zemlji. Čak i kada poletimo, važno je da se tokom dana vratimo suštini. 

I jedna jako važna stavka. Ljubav. Zašto ljubav kao lekcija? 

Osvestila da je ona prožeta baš kroz sve. Kroz sve ljude, čak i one koje smatramo lošima. Kroz događaje, situacije, prilike. Ona je ta koja će spasiti svet. To je ljubav prema životu, prema ljudima, prema sebi. Neophodno nam je i zato moramo da naučimo da volimo više, na svim nivoima. 

U susret 2025. 

Nekoliko dana pre nove godine, napravila sam spisak ciljeva, želja i planova. Vision Board, jer uživam u tome. Ipak, ove godine su ciljevi mnogo bistriji. I svi su toliko realni i bliski, da već danas radim na njima. 

Evo šta sam poželela i sebi i vama:

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели MOGU JA TO SAMA (@mogujatosama)

Sanjaj. 

Planiraj.

Ostvaruj. 

Ovo je moj moto za 2025. godinu. Koji je vaš?

Očekujem da će nam ova godina dati puno novih prilika da sebe upoznamo, zavolimo i usmerimo. Da će nam dati ono što smo dugo priželjkivali, ono čemu smo dali svoje vreme, energiju i trud. Da ćemo uživati, da ćemo se smejati i zabavljati. 

Da ćemo voleti. Tako jako, da se o tome mogu knjige pisati. 

Da će biti više mira na zemlji, da će dobro pobediti. 

Da ćemo porasti, iako više nismo deca. I da ćemo zauvek negovati dete u sebi, i pustiti ga da se igra i raduje. 

Da će sve ono što želimo naći svoj put ka ostvarenju. 

Pisala bih još, ali sada je vreme da vi ispišete svoj papir. I krenete već danas, da radite na svemu što vam je važno. 

Želim vam srećne praznike, 

Zorana