Samopouzdanje ili nedostatak istog, uglavnom imaju veći uticaj na naše ponašanje i donošenje odluka, nego što smo spremni sebi da priznamo. Nivo samopouzdanja ima značajnu kontrolu nad našim životom i često ga koristimo kao izgovor: da imamo više samopouzdanja obukli bismo neku haljinu, promenili frizuru, suprotstavili se nadređenom ili se jače zalagali za svoje stavove. Međutim, nismo blagosloveni samopouzdanjem, nismo takvi po karakteru, pa stvari moraju da ostanu takve kakve jesu. Da li je to baš tako? Posmatramo li situaciju naopačke?

Kolumnu piše: Jelena Radić

Samopouzdanje ili nedostatak istog, uglavnom imaju veći uticaj na naše ponašanje i donošenje odluka, nego što smo spremni sebi da priznamo. Nivo samopouzdanja ima značajnu kontrolu nad našim životom i često ga koristimo kao izgovor: da imamo više samopouzdanja obukli bismo neku haljinu, promenili frizuru, suprotstavili se nadređenom ili se jače zalagali za svoje stavove. Međutim, nismo blagosloveni samopouzdanjem, nismo takvi po karakteru, pa stvari moraju da ostanu takve kakve jesu. Da li je to baš tako? Posmatramo li situaciju naopačke?

Svakako će naše karakterne crte značajno uticati na samopouzdanje. U najboljem slučaju, kroz naše ponašanje i povratnu reakciju drugih, hraniće naš ego. Međutim, stidljivost, perfekcionizam i visoka samokritičnost, često će nepovoljno uticati na samopouzdanje. Takve osobine nisu nužno nepoželjne, ali ponekad mogu iskriviti sliku i izgladneti samouverenost. I tu bi priči bio kraj, da nije moguć obrt. Naime, ako nismo blagosloveni laskavim nivoom samopouzdanja od samog početka, to ne znači da na njemu ne možemo raditi, da ga ne možemo istrenirati.

Možda nam je percepcija iskrivljena: samopouzdanjem priča ne počinje, njime se završava. To je naš srećan kraj. Priču započinjemo nesigurnim koracima, uz stalno preispitivanje i opipavanje sledeće prepreke. Dok god smo u zoni komfora, naše samopouzdanje neće biti na kušnji. Tek kada se osmelimo na korak dalje, preko prve prepreke, iniciraćemo prvu smelu konfrontaciju. Onoliko koliko smo smeli da napustimo sopstvenu zonu komfora, toliko ćemo uticati i na nivo samopouzdanja.

Naravno, svako napuštanje zone komfora sa sobom nosi rizik. Ako je prepreka previsoka i  spotaknemo se, podizanje ega sa zemlje je bolno. Međutim, svaka savladana prepreka doneće nam dodatni zalet i bust samopouzdanja.

Samopouzdanje osvajamo kao nagradu, za svoja zalaganja, za svoju hrabrost. Biće nam vetar u leđa u svakoj narednoj trci. Samouvereni nismo na startu, nego na cilju - spremni za sledeće nadmetanje. Uvek je najteži prvi put, kada se, uprkos lošim prognozama i ličnom nipodaštavanju, suočimo sa svojim iskušenjem, obavezom, strahom. Taj prvi put zahtevaće naše potpuno posvećivanje i punu mentalnu snagu. Dobar ishod nikada nije obećan. Da je tako, bilo bi mnogo lakše, ali ne bi bilo izazova. Potražimo skrivenog avanturistu u sebi. Izazovimo sami sebe na još jedan smeli korak.

Da li sve ovo dolazi od osobe koja puca od samopouzdanja? Nipošto. Bilo je tu i bolnih padova i odustajanja pred trku, pa i koja diskvalifikacija. Dolazi od nekog ko je naučio iz poneke pobede i ponekog poraza, da nivo samopouzdanja ne zavisi nužno od ishoda. Zavisi od samospoznaje da smo za neke mečeve dovoljno jaki, da smo za neke suparnike spremni, da ćemo iz svake trke izaći nešto iskusniji i, usudim se reći, spremni na novi rizik.

Samopouzdanje je nagrada, a ne uslov. Samo napred, spremni smo za akciju!

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.