Nije bilo velike svađe. Niko nije izgovorio da želi kraj. Ipak, primećujemo da razgovori postaju kraći, zajedničko vreme sve ređe, a pitanja koja nas muče ostaju bez odgovora.
Mi u redakciji Mogu Ja To Sama znamo koliko takva neizvesnost može da bude iscrpljujuća. Počnemo da analiziramo poruke i preispitujemo sebe, pokušavajući da razumemo šta se promenilo.
Ponavljane promene mogu biti povod za razgovor o emocionalnoj udaljenosti, ali same po sebi ne dokazuju gubitak interesovanja. Umor, stres i druge teškoće takođe mogu uticati na ponašanje. Ovi obrasci nisu svojstveni samo muškarcima.
Gottman institut naglašava značaj svakodnevnih pokušaja povezivanja — pitanja, komentara i malih poziva na pažnju. Kada redovno ostaju bez odgovora, bliskost može da slabi.
1. Da li sve ređe započinje razgovor?
Ređe započinjanje razgovora zaslužuje pažnju kada predstavlja jasnu promenu u odnosu na ranije ponašanje.
Ako smo gotovo uvek mi te koje šalju poruku, zovu i održavaju komunikaciju, možemo se osećati kao da same nosimo odnos.
Ne brojimo poruke niti očekujemo stalnu dostupnost. Gledamo postoji li uzajamna želja za kontaktom.
Možemo reći: „Primećujemo da se poslednjih nedelja uglavnom mi javljamo prve. Volele bismo da razumemo šta se događa.“
Važno nam je i kako partner odgovara na tu potrebu.
2. Da li manje pokazuje interesovanje za naš život?
Manjak pitanja i pažnje može ukazivati na udaljavanje kada se ponavlja i obuhvata stvari koje su nam važne.
Podelimo nešto sa posla, pomenemo brigu ili ispričamo lep događaj, a razgovor se odmah vrati na drugu temu.
Jedan rasejan trenutak ne daje nam odgovor o celom odnosu. Posmatramo da li partner kasnije pita, pamti važne stvari i pokušava da bude prisutan.
Mi zaslužujemo prostor za svoje iskustvo. Ako nam nedostaje, možemo to jasno izgovoriti.
3. Da li stalno odlaže zajedničko vreme?
Odlaganje postaje važan obrazac kada partner uporno otkazuje susrete i ne predlaže drugi termin.
Svima nam se planovi menjaju. Razliku primećujemo u spremnosti da pronađemo novu priliku za viđanje.
Ako svaki predlog ostaje na neodređenom „videćemo“, proveravamo postoji li stvarna volja za dogovorom.
Možemo pitati: „Koji ti termin odgovara da provedemo vreme zajedno?“
Tako ne moramo da nagađamo na osnovu jednog otkazanog izlaska, već gledamo postoji li konkretan odgovor.
4. Da li su nežnost i bliskost postale ređe?
Promena u nežnosti može biti povod za razgovor, ali ne otkriva sama po sebi njen uzrok.
Možda nam nedostaju zagrljaji, poljupci ili jednostavno sedenje jedno uz drugo. Možda primećujemo manje intimnosti.
Nežnost i seksualnu želju ne posmatramo kao obavezu niti kao test ljubavi. Umesto pritiska, biramo iskrenost: „Nedostaje nam bliskost koju smo ranije imale. Kako se ti osećaš?“
Cilj nam je razumevanje, uz poštovanje granica obe strane.
5. Da li razgovori ostaju samo na obavezama?
Komunikacija svedena na logistiku može pokazati da u odnosu nedostaje prostor za lično povezivanje.
Znamo ko kupuje namirnice i kada stiže račun, ali ne znamo kako se druga osoba oseća.
Mi bismo pokušale da odvojimo malo vremena za razgovor bez organizovanja narednog dana.
Možemo pitati šta je partneru trenutno teško, čemu se raduje i šta želi. Zatim proveravamo postoji li spremnost da ista pitanja postavi i nama.
Bliskost traži učešće obe osobe.
6. Da li izbegava svaki razgovor o odnosu?
Uporno odbijanje razgovora o vezi važno je kada za naše potrebe nikada ne postoji odgovarajući trenutak.
Partner može tražiti pauzu da bi se smirio. Tada nam znači dogovor kada ćemo nastaviti.
Drugačije doživljavamo situaciju u kojoj se tema stalno prekida, umanjuje ili odlaže bez nastavka.
Ne moramo razgovarati usred napetosti, ali možemo očekivati spremnost da se odnosu posveti pažnja. Ako toga nema, razmišljamo šta nam je potrebno da bismo u vezi ostale zadovoljne.
7. Da li zajednički planovi nestaju iz razgovora?
Izbegavanje zajedničkih planova može ukazivati na neusklađena očekivanja, posebno ako je ranije postojala drugačija komunikacija.
Možda više ne pričamo ni o narednom vikendu, dok partner druge obaveze uredno planira.
Ne očekujemo obećanja za godine unapred. Želimo da razumemo kako druga strana vidi naš odnos sada.
Zato pitamo neposredno: „Da li želiš da nastavimo da gradimo ovu vezu?“
Odgovor procenjujemo zajedno sa ponašanjem koje sledi.
Šta da uradimo kada prepoznamo više promena?
Najkorisnije je da opišemo šta primećujemo, izrazimo potrebu i saslušamo odgovor.
1. Biramo miran trenutak. Razgovor započinjemo kada imamo dovoljno vremena.
2. Navodimo konkretan primer. Izbegavamo zaključak da već znamo šta partner misli.
3. Kažemo šta nam nedostaje. Bliskost, vreme ili jasniji dogovor.
4. Pratimo postupke. Gledamo da li razgovor vodi obostranom trudu.
Ne moramo dokazati da je partner izgubio interesovanje da bismo priznale da nam sadašnji odnos ne prija. Naše potrebe zaslužuju pažnju, a odluku donosimo prema onome što zajedno možemo i želimo da gradimo.
NAJPOPULARNIJI Komentari