Već mesecima uspešno izbegavam da pišem o deci i roditeljstvu. Kada me pitaju hoće li uskoro biti neki tekst na tu temu, vešto izbegavam odgovor i trijumfujem ćutanjem. Zašto je tako? Volim da pišem o onome u šta se razumem, onome što sam doživela na svojoj koži; o znanju koje sam stekla iz knjiga ili pokupila negde usput, neplanski. Jasno je da roditeljstvo, u mom slučaju, ne spada ni u jednu od ponuđenih kategorija. Nemam decu, ne planiram da postanem roditelj, ako ne dugoročno, onda bar ne u skorije vreme. Savetima i dosetkama samo bih podlo „solila pamet“; a, roditelji su, nažalost, često već dobro „osoljeni“ sa svih strana. Tako sam nekako posmatrala situaciju i branila se ćutanjem.
Međutim, postoji još jedna moja strana, ona profesionalna: gotovo deceniju, struka me vezuje upravo za decu i roditelje. Iako sam roditeljstvo uvek licemerno posmatrala sa suvozačkog mesta, možda upravo svojom neutralnom perspektivom mogu nekako da pomognem. Ukratko, više se ne branim ćutanjem. Primetila sam, sa tog svog suvozačkog mesta, da roditeljstvo donosi bezgraničnu radost i ljubav. Donosi osećanja koja je gotovo nemoguće opisati običnim rečima. Bezuslovna, večna, snažna, potpuna, sve su to previše slabi epiteti za tako jaku emociju. Ono što su me godine rada sa decom i roditeljima takođe naučile, jeste da kakvi god da su roditelji i kakvo god da je dete, postoje neke teme koje su pravi bauk, koje se bolno ne načinju i koje, zbog toga, postaju tabui. Neke teme kod roditelja izazivaju strah, sram, ozlojeđenost, ogorčenost, usamljenost... Na pojedine teme posebno je osetljiva majka, jer je ubeđena da konstantno mora sve da drži pod kontrolom i bude potpuno sigurna u sebe i svoje odluke. Ako se kaže da jede, pije i spava za dvoje tokom trudnoće, veruje da mora da bude oprezna, savesna, informisana i odlučna za dvoje, sada kada je majka. Sve je to veoma iscrpljujuće. Majka ponekad gubi snagu i veru u sebe, jer ne uspeva da ispuni sopstvene nerealno visoke kriterijume.

Majčinstvo postaje bauk, a to nikako ne bi smelo da bude. Hajde da razbijemo tabue!

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

Ne mogu da smirim dete!

Da bismo razumeli ovaj bauk, za početak moramo da razumemo razliku između osude društva i emocionalne poraženosti.
Svi smo imali priliku da negde sretnemo majku koja uporno pokušava da smiri dete, a ono vrišti i plače i kao da je u nekom transu bebećeg nezadovoljstva. Ta ista majka veruje da nedužnim posmatračima duguje objašnjenje nemile situacije, dok joj se stid ogleda u očima.

A, onda je tu i majka koja poraženo sedi u mraku, s malim detetom u naručju. Satima bezuspešno pokušava da ga smiri. Ne zna šta mu je, ne zna kako da mu pomogne, ne može da otkloni problem. Sve je pokušala, na izmaku je snaga. Ostalo je samo da brizne u plač, u duetu sa svojim mališom.

U prvom slučaju je reč o osudi društva (ponekad je subjektivno osećamo i kad ona objektivno ne postoji), a u drugom o emocionalnoj poraženosti (emocionalno rastrojstvo jer deluje da je osoba omanula u važnoj ulozi). Zajednički činilac je potpuno subjektivan doživljaj ozbiljnosti situacije.

Nemoguće je jednogodišnjaku objasniti socijalne norme i društveno prihvatljivo ponašanje. Ukoliko ste na javnom mestu, čak i kada je reč o posebnoj prilici (a, prisustvo dece je dozvoljeno), sasvim je legitimno i potpuno prihvatljivo da se vaše dete oglasi. Vriska može zasmetati džangrizavom prolazniku u potrazi za mirom nakon napornog dana, ali to, jednostavno, nije vaša briga. Vaša briga je vaše dete, a ono je živo, zdravo, pravo i odlučno da objavi svoje prisustvo. Još ako je prostor akustičan - pravo mesto za testiranje vokalnih sposobnosti! Da li situacija zna da bude neprijatna - naravno. Na vama je da probate da smirite dete i ublažite stres i svom detetu i okolini. To je sve što je u vašoj moći. To je sve što se od vas može očekivati.

Naravno, moje razumevanje, kao i razumevanje okoline, ima kraja. Ne mogu pronaći opravdanje za petogodišnje dete koje je van roditeljske kontrole. Tu posežem za nekim snažnijim rečima kao što su razmaženost, nevaspitanost i bezobrazluk, ali to nije tema ovog teksta.

Kada govorimo o emocionalnoj poraženosti, osećanje nemoći ima dublje korene nego u prethodnom slučaju. Preuzele ste na sebe nimalo laskav zadatak rešavanja svih problema svog deteta, a sada ne samo da niste našle rešenje, nego ne razumete ni problem. Vi ste i prva i poslednja linija odbrane svog deteta od mogućih pretnji, a sada ne razumete poruku i ne vidite neprijatelja. Nemušti jezik majčinstva zakazuje. Veza beba-mama-beba trokira. Raspad sistema.

Međutim, vaša beba baš i nije najbolji general, a vi radite najbolje što možete s nedorečenim instrukcijama i naređenjima. Dete nije uvek sigurno šta želi i šta mu je potrebno, već uznemireno čeka da se to što mu smeta razreši. Niste omanule u majčinstvu, niste loše majke. Jednostavno, niste ni šaptač bebama. A, ako, pak jeste, podelite svoje tajne s majkama saborcima.

Ne mogu sve sama! Mogu ja to sama! I, najčešće, možete. Ali, zatražiti pomoć kada ste umorne i neispavane ili kada posao pred vama iziskuje dodatni par ruku, nije priznavanje poraza. Ne govorim samo o pomoći oko deteta, nego o bilo kakvoj pomoći, koja bi mogla da olakša bilo kakvu situaciju. Nije pogrešno zatražiti pomoć, a jeste glupo ne zatražiti je kada nam je preko potrebna; posebno ako je na dohvat ruke i ako se svesrdno nudi.

Vi i vaše dete niste sami na svetu (iako se ponekad čini) i mada delite neraskidivu vezu, pojedine zadatke mogu podjednako dobro obaviti i baba, deda, tetka, ujak, stric i prijatelj. Vi osmišljavate plan i program odgoja svog deteta, ali je zaslugu za sprovođenje ideje u delo, moguće podeliti sa bliskim osobama, koje su spremne da uskoče u pomoć kad god zatreba.

Postporođajna depresija. Malo strašniji bauk. Struka potvrđuje: postporođajna depresija postoji. Eto potvrde za sve koji su sumnjali. Simptomi mogu biti slični onim standardne kliničke depresije, a javljaju se, kao što samo ime kaže, posle porođaja

Postporođajnu depresiju karakterišu osećaj beznađa, neizmerna tuga, bezvoljnost, poremećaj apetita i sna... Ono što je razlikuje od standardne kliničke depresije, jeste intenzivan osećaj strepnje da osoba nije dobra majka, da se ne stara adekvatno o novorođenčetu, da dete zbog nje pati. Okolina će primetiti česte promene raspoloženja, izlive besa, agresije, smanjenu agilnost. Pojedini stručnjaci uzrok traže u  hormonalnim promenama, drugi u stresnim životnim okolnostima, prethodnim iskustvima i naslednoj sklonosti ka depresiji.

Ukoliko osećate ovakve i slične simptome, važno je da se ne povučete u sebe i da ne osećate sramotu zbog svog stanja. Nemate kontrolu nad osećanjima, a znamo da osećanja, kakava god da su, ne bi trebalo potiskivati. Niste loša majka, niste izneverili dete.

Ovo je izvrstan primer situacije kada je neophodno zatražiti pomoć partnera, porodice, prijatelja i pomoć stručnjaka - psihoterapeuta ili psihijatra.

Karijera ili beba? Evo jednog bauka o kom svi imaju stav, a retko ko smisli i valjane argumente. I za to postoji objašnjenje: pravi izbor varira od osobe do osobe i generalizacija je neprimerena.
Ono što je bitno da razumemo, jeste da se karijera i beba ne takmiče za titulu ultimativnog pobednika trke prioriteta. Ne morate žrtvovati karijeru da biste bile dobre majke, niti odustati od roditeljstva, kako biste briljirale profesionalno. Ove dve ideje se ne isključuju međusobno i automatski. Istina je da će roditeljstvo i karijera povremeno morati jedno drugom da čine ustupke. Kao i toliko puta do sada, uspeh leži u balansu. Zato, s olakšanjem možemo reći: i karijera i beba.

Međutim, nije pogrešna ni odluka da se potpuno posvetite bebi. Naravno, ako osećate da je, u datom trenutku, to pravi izbor za vas. Ukoliko zaključite da vas posao uopšte ne ispunjava i imate želju da sve svoje vreme posvetite brizi o detetu, to je vaše potpuno pravo. Ono što je u ovom slučaju veoma važno, jeste da ne zaboravite na sebe, na svoje potrebe, želje, hobije i ciljeve.
Koliko god posao bio obaveza, napor i dodatna briga, toliko je i krucijalna konekcija sa svetom izvan onog bebećeg. Posao je prozor u aspekte života koji su bili na porodiljskoj pauzi. Zbog posla morate držati do sebe i svog izgleda (ne možete ići raščupane, izgužvane i uflekane), morate ostvariti kakav-takav kontakt sa kolegama, pacijentima, klijentima. Posao ne trpi beskrajne priče o pelenama, zubićima i dojenju. Posao će vas, ponekad grubo, vratiti u kolosek i podsetiti na to da ste vi i dalje vi, osoba s imenom, prezimenom i zanimanjem, a ne isključivo majka.

Ukoliko ste rešile da se potpuno posvetite detetu, probajte da redefinišete to „potpuno“. Ne smete da izgubite sebe, jer ako izgubite sebe, gubite sve. Bićete najbolja majka svom detetu ako ste srećne, zadovoljne i ispunjene. Neosporno je da će dete uneti mnogo radosti u vaš život, ali je sebično od njega očekivati da postane jedini izvor zadovoljstva. Nemojte odustajati od drugih osoba i aktivnosti koje vas uveseljavaju. Opet pobeđuje balans.

Ne moram da napominjem (jer slutim da ste toga vrlo svesne), finansijski aspekt ove odluke. Ponekad odluke nisu zasnovane isključivo na našim željama, već i na mogućnostima. To je, izgleda, ultimativni test zrelosti.
Sve u svemu, nijedna od ovih odluka nije urezana u kamen i imate puno pravo da se u bilo kom trenutku predomislite.

Da rezimiramo, bauci su strašni samo kad su u našoj glavi. Čim se izgovore ili stave na papir, gube bar polovinu svojih moći. Vrebaju svaku priliku da izazovu nesigurnost, strah, strepnju i anksioznost kod novopečenih (ili dobropečenih  ) majki. Ne možete uvek da ih kontrolišete. Posebno je teško držati ih pod kontrolom kada ste premorene, skoncentrisane na sto drugih stvari, neispavane i preopterećene. Zato je sasvim normalno da bauci ponekad odnesu male pobede i zaokrenu vam želudac na tren, potpirujući strah da ste omanule u ulozi majke. Međutim, znajte da u svojoj borbi niste usamljene. Druge majke će nekad biti vaše najstrože sudije, ali ponekad i saborci i saveznici. Osigurajte pouzdani sistem podrške i nastavite napred. Vi ste najbolja majka svom detetu i ono je najbolje dete za vas.

Nadam se da nisam potpuno omanula u pokušaju da vas razumem, pomognem da se vi međusobno bolje razumete i želji da možda dam i koji savet. Ako sam uspela, to je jedan bauk manje u mojoj glavi. Nadam se da smo, zajedničkim snagama, uspele da proteramo koji bauk i iz vaše.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.