Kad, ono, kreću pitanja gde ćemo, šta ćemo za Novogodišnju noć? Čini mi se svake godine sve ranije. Kada nam se leto velikodušno osmehne, kao ove godine, i pokloni nam pregršt sunčanih dana, van kalendarskih okvira, imam osećaj da se praznici nekako prepotentno nameću. Možda sam psihosomatski meteoropata (ponosno sama skovah dijagnozu), pa očekujem bele Božiće i snežnu idilu i tempiram svoj praznični duh obrnuto srazmerno podeoku na termometru. Mada, deluje mi da je još od oktobra sve u znaku praznika koji se bliže. Nametljivci jedni. Još vam nije vreme!
Polako se ceo grad presvlači u crvene, zelene, zlatne, srebrne tonove, u svetlucavu euforiju i mutnu depresiju. Kažu da praznike ili voliš ili mrziš, nema između. A, ja sam uvek, nekako, tu, između. I ceo ovaj i prethodni pasus, složićemo se, deluju kao da ih je pisao neko s (najmanje) dve ličnosti u glavi. Pre nego što za sebe smislim još neku nepostojeću dijagnozu, pokušaću da se zamislim dublje: pobeđuje li vesela ili tamna strana praznika?

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

Intenziviranje osećanja. Sva osećanja za vreme praznika kao da dobiju na volumenu. Ako je neko usamljen - biće usamljeniji, ako je neko srećan - srećniji, ako je neko zadovoljan - zadovoljniji, ako je zaljubljen - zaljubljeniji. Dešava se da ljude koji zaista uživaju u prazničnim čarolijama, dolazak praznika prene iz zimske depresije. Odjednom nije sve monotono, belo, sivo i crno; praznici unose jarke boje i svetlost u dosadne pejzaže. Međutim, dešava se i da praznici dodatno poguraju nečiju depresiju u nepovoljnom smeru: kada sve zasija, zarumeni se, zablista i šljašti, a u njihovom umu pojača kontrast crnila, brige, tuge i beznađa.
Ipak, nisu oni puni praznične euforije jedini u pravu, a svi ostali Grinčevi koji mrze Božić i u krivu. Praznično raspoloženje ne podrazumeva pozitivno raspoloženje. Bar ne svima. Osećanja su intenzivna za vreme praznika; deluje mi, jača nego u bilo kom drugom delu godine. Nažalost, ne mogu sva pouzdano da svrstam u pozitivne, vesele, praznične emocije.  Dobro znamo da nad osećanjima nemamo kontrolu. Ono što osećamo je potpuno naše, istinito i pravo i, samim tim, ne može biti pogrešno i lažno.

Događaji iz prethodne godine. Jednostavan razlomak pozitivnih i negativnih događaja godine na izmaku. Što je veći broj pozitivnih događaju u brojiocu, koji delimo sa što manjim brojem negativnih događaja u imeniocu, ishod je po nas bolji. Regrupišemo svoje snage, prebrojavamo jedinice. Beležimo koliko je novih, voljenih osoba ušlo u naš život i da li smo neke, nažalost, izgubili. Uočavamo da li je bilo nekih ozbiljnih preokreta, da li je nešto na nas ostavilo dubok trag. U ovom momentu samo analiziramo prošlost, bez preteranog emocionalnog trošenja. Kao da vršimo popis uspomena iz prethodne godine. Ono što zasigurno znamo je da ćemo na kraju ili biti srećni što se ova godina napokon završava ili se nadati da će sledeća da bude ista ili čak i bolja.

Poetika i patetika praznika. Znamo već napamet filmove koji se vrte za vreme praznika. Sve su to bajkoviti, lagani filmovi, sa sličnom tematikom i poukom. Imam osećaj da papagajski ponavljamo patetične stihove prazničnih sapunica. Za sobom često u amanet ostave neku mističnu setu. Kao da smo i sami u nekoj priči bez kraja. Kao da postavljaju nerealistična očekivanja za praznično raspoloženje u našim domovima i našim srcima.

Bombardovani smo reklamama proizvoda koji su baš ono čime ćemo usrećiti svoje voljene ovih praznika. Svuda su popusti, akcije, praznični paketi i neverovatne ponude. Ovo je period godine kada poverujem u magiju. I to ne u onu zimsku, prazničnu, čaroliju, nego u marketinšku magiju kolektivne hipnoze. Praznici se spominju u svim ćaskanjima, planovima, u kafićima, prodavnicama, među prijateljima, porodicom. Kao da su sve ostale teme stavljene na pauzu i nadolazeći praznici vladaju. Kao da ćemo o svemu ostalom misliti kasnije. I sve to zajedno je u istu ruku i toliko čarobno i, ponekad, bar za mene, veštačko i zamorno. Nisam više sigurna ko tu šta za koga glumi. Ko kod kuće skida osmeh uslužnog službenika i proklinje praznike i gužve i zimu. Gde da razgraničimo stvarnog sebe i fasadu koju stavljamo zbog drugih? A, možda je fasada baš tu gde bi i trebalo da bude: štiti balans praznične euforije i prizemne realnosti. Možda ne postoji granica, jer smo to sve mi: istovremeno revoltirani i blagosloveni praznicima.

Verujem da se tajna krije i u iskrenom doživljavanju prazničnog duha i atmosfere. Verujem da nekom ko je potpuno zaronio u prazničnu idilu, sve zaista i jeste nekako lepše i pozitivnije. Shvatam da neko uživa celim bićem, jer, priznajem, i meni deo duše zatreperi kada zasijaju lampice na jelci. Ali, opet priznajem, nisam iskreno, svim srcem, uz praznike. Za mene su, često, jednostavno previše: previše lični, a opet nisu personalizovani, bez razloga veseli. I s pravom ćete me upitati da li je za sreću i veselje baš neophodan razlog. I ja ću, s pravom, ćutati.

Podvlačenje crte. I kada napravimo mentalni zapis svega navedenog, podvlačimo crtu. Prvo što, nimalo romantično, primećujem, je da se praznicima završava jedna godina i lagano započinje sledeća. To bi značilo da se, želeli mi to ili ne, jedan period u svačijim kalendarima, nepovratno završava. Ono što je karakteristika kraja jednog perioda, dužeg ili kraćeg, je da podvlačimo crtu i obračunavamo. Proveravamo brojno stanje uspona i padova, vršimo analizu dostignuća, poredimo ih s očekivanjima i pravimo presek.

Sve ovo deluje suvoparno i nimalo u duhu praznika. Međutim, kao što malopre napravih grešku, pa napisah u „dugu praznika“  umesto “u duhu”(grešku sam, naravno, ispravila), neko će biti u plusu, neko na nuli, a neko u dugu. Pri tom ne govorim o finansijskoj situaciji i mišljenju knjigovođe. Mislim na bilans u našoj glavi i dug prema samom sebi. Ako se osvrnemo i prethodnih dvanaest meseci vidimo kao vreme u kojem smo napredovali duhovno, emocionalno ili stručno, ako smo nešto naučili o sebi ili drugima, ako smo se nekog tereta oslobodili, ako smo nešto rešili ili nešto postigli, praznici će biti i pobeda i proslava našeg napretka. Međutim, ako smo doživeli krah na bilo kom polju, (duhovnom, emotivnom, poslovnom, finansijskom) praznici deluju kao dodatna žaoka u već bolnoj rani: jače osećamo usamljenost, nemir, nemaštinu, tugu...

Neki će mudro rezervisati decembar za euforiju, a januar za depresiju. Jedini je problem što ova dva meseca kalendarski broje isto dana, ali mentalno jedan prozuji, a drugi se otegne kao sušna godina. Nisam još srela osobu koja svesno obrne ova dva meseca, pa je u januaru euforična. Možda se neko januarsko dete negde veseli svom rođendanu. Ostali uglavnom čekaju da depresivni januar prođe.

I, kada sam popisala i potpisala sve svoje uspone i padove iz prethodne godine, šta sam dobila? I dalje sam na nuli. Uvek sam imala osećaj da sam van te praznične čarolije i da sam uvek na mestu posmatrača. Da me pogrešno ne razumete, nije to loše mesto, samo je malo monotono i nije u prvim redovima. Razmišljam koju jelku da kupim, razmišljam i o poklonima za momka, prijatelje, porodicu i cimere - mačke. Razmišljam i o belom Božiću i odbrojavanju do ponoći s ljudima koje volim. Razmišljam i o prvom Božiću mog sestrića kojeg će, možda, da se seća. Razmišljam i o novoj godini, možda i nekim novim šansama. Da li žalim staru? Ne žalim. Da li se radujem novoj? Da li se radujem novoj, opet pitam sebe...

Ja ću ostati na ovom neutralnom tlu, između praznične euforije i depresije. Izgleda da je to pravo mesto za mene, ove godine. Ako nalazite u sebi svu radost i toplinu praznika, širite je i ogrejte njome ljude koji vas okružuju. Nadam se da ćete novu godinu dočekati punog srca i nasmejani.

Ako zazirete od praznika, jer osećate samo veliku prazninu i ništavilo u grudima, izdržite, proći će, kao što svake godine prođu. Niste čudni ni krivi, niste loše osobe ni mrgudi. Pokušajte da nađete mesto za sebe. U praznicima ne morate da budete učesnici, možete da budete i posmatrači. Okružite se voljenim osobama, odvojite vreme za sebe, samujte koliko god vam je potrebno i zaboravite ono što je nerešivo. Nisam vam otkrila nikakvu mudrost, već sve dobro znate.

Ako ste tu, na sredini, sa mnom, pokušajte da prevagnete na onu veselu stranu. Možda se stvarno isplati prepustiti se ovoj prazničnoj hipnozi i omamljeno ispratiti poslednji mesec ove i prvi mesec naredne godine. Neka sneg zatrpa depresiju i zamrzne crne misli na kratko.
Ako ipak ostanete na sredini, slobodno mi se pridružite. Nastavićemo lagano napred, još jedan krug oko Sunca…

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.