Svi smo mi ponekad tužni i to je svima ostalima normalno. Ako je našoj tuzi prethodio neki nesrećan događaj, svađa s bliskom osobom, gubitak posla ili smrtni slučaj, sasvim je normalno da smo neko vreme tužni, potišteni, neraspoloženi... Reći će ljudi da je normalno i da tugujemo nedeljama za bliskom osobom koju smo iznenada izgubili. I sve je u redu dok god je naša tuga normalna, tj. dok je smatraju normalnom. Ali, šta kada smo tužni nedeljama, mesecima, godinama, a problem ne leži više toliko u spoljnim okolnostima, koliko u nama samima?

Kolumnu piše: Jelena Radić

I niko neće pravdati našu tugu koja traje mesecima i niko je neće smatrati normalnom. I naša tuga više nije samo tuga, ona je tuga sabijena našim bolom, klaustrofobična u našoj glavi, duboka kao naše najstrašnije misli i strepnje. I mi tad mislimo da kao takva više nije normalna. Naša duboka, dugotrajna, neizdrživa tuga nas je žigosala. I naša tuga nije više samo tuga, ona je i strepnja i strah i bespomoćnost i bezvoljnost i sramota i usamljenost. Ona je depresija.

E, sad zaboravimo na tu reč normalno, jer se od nje nikad niko nije osećao bolje. Ona nije kompliment koji se uputi dragoj osobi, nije ni dijagnoza, nije ni ideal. To je samo želja da se ponovo osećamo normalno kada već jako dugo nismo. Zapravo, prisećanje na ono kakvi smo bili pre nego što je nastupila depresija. Odložimo zato normalno za sada u stranu, jer ne želimo da se prisećamo kakvi smo bili, želimo da se suočimo, pobedimo i nastavimo. Nećemo kopirati mehanizme iz prošlosti, nećemo imitirati svoje ponašanje od ranije. Mimikriji ovde nema mesta. Naš neprijatelj je klinička depresija, a novi neprijatelj traži i novu taktiku i novi arsenal.

Sećam se svog prvog susreta, s ovim pojmom, ne sa bolešću.

Bilo je to na času geografije u osnovnoj školi. Depresija je u geologiji termin koji označava teren koji je potonuo u odnosu na ostalo zemljište. Česte su u sušnim područjima. Najniže delove takvih depresija pokrivaju slane močvare. Eto, bez zamaranja latinskim terminima, jedna definicija iz udžbenika geografije pružila je uvid u sliku mentalne depresije. Na tom mestu sebe vidi depresivna osoba. U slanoj, ustajaloj močvari, ispod nivoa zemljišta, jedva držeći glavu iznad nivoa vode. Voda je njoj do vrata tamo gde je ostalima samo bara.

Sećam se svog prvog susreta, s ovom bolešću, ne s pojmom.

Bilo je to nakon niza razočarenja, problema, pokušaja bez adekvatnog razrešenja. Nastala je kao rezultat nezadovoljstva na svim poljima koja su meni od značaja. Nastala je u momentu kad psiholog iz trećeg lica pređe u prvo u metaforama.

Često se setim one izreke da frizer uvek ima najgoru frizuru, automehaničaru se automobil stalno kvari, a čistačici je najprljavija kuća.

Šta to onda govori o psihologu? Je li psiholog pospremio svoju mentalnu škrinju? Pa sledeća izreka da je lekar uvek najgori pacijent. Šta to govori o psihologu? Po mom iskustvu govori da će pokušati da se samoizleči, pa će biti naporan pacijent svojim kolegama, spremno čekajući svaki savet mudrom dosetkom, kao da nismo svi na istoj strani. Šta to govori o tvrdoglavom psihologu? Da neće odustati.

Često je traumatičan trenutak kada shvatimo da se nešto novo dešava s nama, van naše kontrole. Kao da uspemo da se na par sekundi izdignemo iz svog tela, posmatramo sebe kao stranca, a i dalje smo to mi. Telo je na auto-pilotu, lišeno usvajanja novih znanja. Mozak procesuira kao pokvaren gramofon. Pušta istu pesmu stalno i svaki put je malo ošteti i izvitoperi. U početku pronalazi rešenja, ali za svako rešenje pronađe i kvaku zašto ovaj put neće uspeti. Prolaze dani, ne čekaju, mi sa istim gramofonom, istom pesmom, bez rešenja. Nismo sposobni da funkcionišemo u sadašnjosti, pa se okrenemo prošlosti.

Depresija jako voli prošlost.

Voli da se poigrava njome, jer je prošlost uvek nepresušan izvor tema. Nije kao sadašnjost, da svira uvek ista pesma. Prošlost je bogata riznica potencijala.

 Jeste li znali da svaka depresivna osoba misli da je ujedno i najgora osoba na svetu?

Smatra da  je kriva za sve i puna zla. Napakostila je svima kojima je mogla, zarad svoje sreće, ili iz pukog hira. S razlogom je sada usamljena. Depresija, bez izuzetka, svoju žrtvu u to ubedi.

Dakle, prošlost je crna i prepuna naših grehova, sadašnjost je uvek ista pesma, bez razrešenja. Šta je preostalo? Budućnost? E, budućnost je tek priča za sebe. Budućnost sledi iz sadašnjosti, a sadašnjost nema razrešenje. Dakle, budućnosti NEMA. To je slika depresije. Udubljenje u suvoj zemlji sa slanom, ustajalom močvarom na dnu. U močvari truli pokvaren gramofon, stalno pokušavajući da vrti istu pesmu, parajući iglom po istom mestu. Niko ne vidi močvaru. Niko ne vidi gramofon.

Ako nema budućnosti, onda nema ni nade, nema iščekivanja, nema snova. Nema razloga da se nastavi dalje. I, eto prve ideje, nakon dana, nedelja, u vrtlogu depresije. Eto prve pomisli s uvodom, razradom i zaključkom. Eto prvog zaključka nakon toliko vremena. Prava je šteta što je prvi zaključak ideja o samouništenju. Prve nove misli koje depresija dozvoli da usvojimo su suicidalne misli, a sa njima dođe i sramota što smo na tako nešto uopšte i pomislili.

Tada je krajnje vreme da nekome ispričamo šta se dešava. Vreme je da vrisnemo iz naše ustajale vode. Čuje li neko? Vidi li nas neko? I u tom trenutku čuće nas. Svi oni koji hodaju po toj zemlji oko naše lične provalije, čuće naše vapaje. Doći će do ivice one geološke depresije i pogledati unutra. Oni koji su nam najbliže, čuće nas najjasnije i pritrčaće da nas izvuku. Jer sve do tada naša depresija bila je NEVIDLJIVA. Nije ni postojala na njihovoj mapi. Mi ćemo, već izmučeni usamljenom borbom, uhvatiti njihove ruke spasa. Ali, tu nije kraj. Tu je tek početak. Početak borbe. Početak borbe u kojoj smo prepoznali neprijatelja i našli saveznike. Naša depresija sada je VIDLJIVA onima čiju pomoć prihvatamo. Oni žele da pomognu, ali često ne mogu da razumeju. I tu, sa prvim korakom ka spasu nailazimo i na prvi novi problem:

Kako objasniti depresiju nekome ko je nije doživeo?

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.