Postoje trenuci kada reči nisu dovoljne, kada obični razgovori ne mogu da prenesu dubinu onoga što osećamo. U tim trenucima okrećem se poeziji. Pisanje pesama za mene je način da uhvatim ono što mi duša šapuće - tugu, ljubav, gubitak, nadu. To je putovanje kroz sopstvene emocije, ali i most ka drugima, ka onima koji su osetili istu bol, istu radost, istu čežnju.

U svetu u kojem nas uče da budemo jaki, da sakrijemo suze i prećutimo bol, poezija mi daje slobodu da budem ranjiva. Da priznajem da boli. Da napišem da sam volela i da mi je srce slomljeno. Da kroz stihove kažem ono što možda nikada ne bih mogla izgovoriti naglas. Pesma ne traži objašnjenje, ne zahteva opravdanje. Ona samo postoji, kao odraz onoga što osećam u trenutku kada je pišem.

Pisanje nije samo moj lek, već i moj glas. Glas onih žena koje su volele do poslednjeg daha, koje su čekale, nadale se, ali i onih koje su odlučile da krenu dalje.
Pesme su moj način da pokažem da nismo same u svojoj boli. Negde, među ovim rečima, neko će prepoznati deo sebe i osetiti da ga neko razume. Poezija je svedok svih neispričanih priča, svih prećutanih suza i svih neprospavanih noći.

Zato pišem.

Pišem jer znam koliko suze mogu da bole, ali i koliko stihovi mogu da zaleče. Pišem jer verujem da je svaka emocija vredna reči, da je svaka ljubav, čak i
ona izgubljena, zaslužila da bude opevana. Jer, iako se ne može vratiti, može ostati zauvek zapisana—u pesmi, u sećanju, u tišini noći.

Delim sa vama jednu svoju pesmu: 

Zastani, vojsko, cevi zaokreni

Zastani, vojsko, cevi zaokreni,
Kroz polja tuge, sudbinu joj promeni.
Svetlosti trag u noći nek’ bude joj znak,
Putnici srcem, u potrazi za srećom lak.

Na stazi neka je zvezda vodi,
Kroz tamu sumnje neka istina joj se rodi.
U srcu njenom nek ljubav gori,
Iskra istine, reč njena neka Srbijom se ori.

Zastani, vojsko, cevi zaokreni,
U dubini duše, istinu joj dodeli.
Kroz maglu laži, kroz vetrove sudbine,
Neka vekovima odzvanja njeno ime.

Na stazi zvezda neka je vodi,
U tami sumnje, neka svetlo joj se rodi.
Ljubav neka gori u srcu njenom,
Iskra istine neka sija u srcu Verinom.

Dok koraci tiho gaze staze vekova,
Vera hrabro kroči kroz svetove snova.
U potrazi za istinom, u srcu svoje tame,

Traži odgovore, pronalazi snove same.

Na krilima vetra, u zagrljaju zore,
Otkriva tajne sveta, pronalazi svoje more.
Zvezde joj šapću tajne drevnog vremena,
Vera hrabro ide sve većeg bremena.

Zastani, vojsko, cevi zaokreni,
U srcu Verinom neka istina se promeni.
Kroz tmine prošlosti, kroz svetlost budućnosti,
Putuje hrabra, pronalazi svoje istinske vrednosti.

Autor: Anastasija Katanić je mlada pesnikinja čija poezija istražuje emotivne dubine ljubavi i svakodnevnog života. Njen stil je jednostavan, ali snažan, stvarajući most između ličnih iskustava i univerzalnih tema kao što su ljubav i gubitak. Njeni stihovi donose introspekciju i spokoj u svetu punom haosa.