Jasno se sećam svog prvog školskog dana. Ja sam bila od onih koji nisu želeli, ali uopšte, da idu u školu. Meni je detinjstvo kod bake i deke, sa drugarima iz raznih krajeva zemlje bilo sasvim dovoljno. Fantastično. Nisam imala nikakvu želju da krenem u školu.

Tako je moj prvi školski dan bio pun suza. Međutim, brzo se osmeh vratio na lice i, nakon par dana, sam sa radošću išla u školu i upoznavala nove drugare.

Upravo je tema prvog školskog dana bila glavna na poslednjem viđanju sa drugaricama.  Par njih su majke đaka prvaka, pa smo tako pričale o tome da li mališani žele da idu u školu, ali dotakle smo se teme i kako se mame osećaju povodom ovoga, pa i ne tako malog događaja u jednoj porodici.

Tekst piše: Najbolja mama na svetu

Inspirisana našim razgovorom, zamolila sam ih da mi napišu čemu se raduju, a šta im budi strah kada je polazak u školu u pitanju.

Ako vas ova tema dotiče, nastavite da čitate, sigurna sam da će vam dobro doći, jer ćete shvatićti da niste sami u svojim osećanjima. Čak su se i njih četri iznenadile kada su čule da to što osećaju zapravo i nije tako "suludo", da upotrebim njihov izraz.

Evo šta su moje drugarice mame odgovorile:

Maja: "Kod mene dominira strah. Naravno da se radujem što mi je dete poraslo i što smo ispred novog poglavlja, to su ipak lepi trenutci. Međutim, stvarno osećam strah i brinem da li će se dobro snaći, u kakvom će odeljenju biti, kakva će deca da budu, kakva će učiteljica da mu bude... Bojim se za njega i njegovu sigurnost, jer je sasvim nova sredina u pitanju. A sa druge strane mi je drago što će ipak zakoračiti u život, početi da uči neke nove stvari, da stiče prijateljstva, da nauči da se brani, da poštuje... Zaista jedan miks emocija..."

Ivana: "Ja sam na emotivnom rolerkosteru. Jako se radujem što polazimo u školu, moj sin je jako uzbuđen zbog toga i jedva čeka da upozna sve drugare. Međutim, lagala bih kada bih rekla da nisam u panici. Stariji sin polazi u školu, a mlađi u obdanište. U panici sam kako i da li ću uspeti da organizujem vreme dobro. Polazak u školu znači puno novih obaveza, a svakom treba podjednaka pažnja, ljubav i strpljenje. Mislim da se potajno bojim da li ću biti na visini zadatka kao mama. Ali, možda će me upravo taj osećaj straha koji imam dodatno motivisati da budem što bolja."

Aleksandra: "Jako sam ponosna na moju devojčicu, i prvi školski dan će meni napuniti oči suzama, ali od sreće i ponosa! Strah postoji, ali ipak kod mene dominira radost. Ona je malo stidljiva, pa se nadam da će joj susret sa novom sredinom pomoći da se osnaži i stekne samopouzdanje, a opet sa druge strane, to je i jedan od mojih strahova. Uglavnom, kod mene su prisutni uzbuđenje, sreća i radost, a jako sam svesna da nam slede izazovi i da neće biti lako. Problemi koje smo imali do sada, trenutno mi ne izgledaju kao neki mnogo veliki hahaha."

Viktorija: "Ne mogu da verujem da je vreme tako brzo prošlo i da će ona sada u prvi razred. Nemam neki strah, ali takođe sam svesna izazova. Mene više brine tinejdžersko doba, videćemo kako ćemo tada da se snađemo, a sada sam spremna da učimo slova, čitamo, stičemo drugu vrstu discipline... Zaista se nadam da će imati dobru učiteljicu i decu sa kojom će uspeti da uspostavi prijateljstvo, jer je taj način povezivanja sa drugom decom jako važan za njih... Možda mi je to samo malo veći stres, kakav će primer imati i sa kakvom decom učiti, ali na to baš i ne mogu uticati, pa ostaje da joj i mi kao roditelji pomognemo da škola za nju bude jedno novo, ali lepo iskustvo. Neku decu već i poznajemo ali njeni najbolji drugari nisu sa njom u razredu."

Psiholozi potvrđuju da su sve ove emocije sasvim normalne i očekivane. Postoje i roditelji (i to ne mali broj) kojima prvi dan u školu izaziva plač. I ovo je normalno, a psiholozi kažu da je on prouzrukovan saznanjem nekoliko činjenica:

Činjenica da vaše dete nije više mala beba izaziva tugu i nostalgiju, pa otuda i plač.
Odlazak u školu znači da nekom drugom date poverenje da čuva i edukuje vaše dete. U tom kontekstu, znači da vi nemate celosnu kontrolu tu i da se morate prepustiti poverenju prema drugim ljudima i vašem detetu. To je stresno, a taj stres izaziva kod nekoga i suze.
Strah da ga ne možete sasvim zaštititi.
Strah od toga da se vaš odnos roditelj-dete sa polaskom u školu menja.
Sreća što je vaše dete dobro, što ide napred i što tek treba da se razvija u svakom smislu
Sreća što imate mogućnost da tome posvedočite i da osetite sve to što osećate.

Međutim, psiholozi takođe skreću pažnju da prvi školski dan ipak u fokus stavlja dete. Roditelji bi trebalo da ispune određeno nivo ponašanja i komunikacije kako bi odgovorili tom zadatku onako kako dolikuje i treba.
Roditelji treba da budu smireni, nasmejani, tako da dete ne bi osetlio dodatni strah od škole.
Osećanja deteta treba da su u prvom planu. Kako god se roditelj osećao u tom trenutku, dete je važnije i njega treba da pratite i pitate kako se proveo, šta je bilo super, šta ne valja itd... Jer čak i dete koje želi da ide u školu je izloženo stresu, ono ipak menja sredinu i radi potpuno nove stvari.
Deci moramo dati krila da polete. I to se mora dogoditi jednog dana tako da, što pre roditelji prihvate tu činjenicu, tim bolje i po njih i po dete.
Istraživanja su pokazala da čak 63% roditelja oseća strah prilikom ovog novog poglavlja, i to je sasvim normalno. Ali taj strah vaše dete ne bi trebalo da vidi i oseti.
I poslednji savet - prepustite se svemu novome što dolazi. Dajte vašem detetu do znanja da ste uvek tu za njega i radite sa njim, razgovarajte, pomognite mu da se što bolje uklopi u novoj sredini, ali ne rešavajte za njega, ne određujte sa kime da se druži, sa kime da sedi itd... Budite tu, ali ipak ostavite da stiču nezavisnost i samopouzdanje.

Kako se vi osećate? Podelite ovaj tekst sa prijateljicama!