Sve se više priča o psihosomatici, odnosno povezanosti psihe sa različitim bolestima. Sigurno ste primetili da se nekako dogodi da se prehladite uvek nakon nekog stresnog perioda u životu. Iskoči vam groznica, zaboli vas glava, osećate se slomljeno. Međutim, istraživanja sve češće dokazuju povezanost između hroničnog stresa i ozbiljnijih bolesti. Hronična izloženost stresu može dovesti do problema sa varenjem, visokim krvnim pritiskom, psorijazom, pa čak i pojavom malignih promena.

Kako nam razumevanje emocija može spasiti život, otkrivamo u današnjoj kolumni.

 Kolumnu piše: Ivana Sklodowska

Najjednostavnije rešenje je da se držimo podalje od stresnih situacija. Međutim, stres je jako individualna stvar. Pošto na nas ne mogu da utiču situacije i ljudi, već način na koji mi njih interpretiramo, stres prestaje da bude univerzalan pojam. Gubitak posla će verovatno lakše pasti osobi kojoj od njega ne zavisi egzistencija.

Izlazak jednoj osobi može biti rasterećujući, dok kod druge može izazvati anksioznost. Stres je obojen našim iskustvom, onim što smo naučili i načinom na koji vidimo sebe u svetu.

Ono što nas brani od stresa je naša emotivna kompetentnost. Ona je neka vrsta imuniteta za stres. Međutim, pre nego što objasnim šta je to emotivna kompetentnost, hajde da objasnimo sta su to emocije.

Zvuči nepotrebno, zar ne? Emocije su ono što osećamo u kontaktu sa svetom i ljudima. Naše tumačenje sveta i našeg mesta u njemu. Da, ali da li ste znali da emocije nisu samo ono čega smo svesni.

Prema mišljenju psihologa Rosa Baka, emocije imaju tri komponente.

Ako kažete detetu da ste ljuti na njega jer vam se nije javlio, vi svesno osećate ljutnju i to je prva komponenta. Drugu komponentu čine nesvesni signali kojima drugima prenosimo kako se osećamo. To mogu biti eskpresije lica, tela, ton kojim govorimo, pauze u govoru i slično. U ovom slučaju dete kod vas može umesto ljutnje prepoznati strah. Strah jer ste mislili da mu se nešto desilo. Možda ćete početi da plačete, ili ćete imati zabrinut pogled, mada vi toga niste svesni.

Treća komponenta je naš fiziološki odgovor na situaciju. Lučenje hormona, rad srca i drugih organa i imunološki odgovor. Ovo su sve nesvesne radnje i nikako nisu pod našim uticajem.

U situacijama realne opasnosti one su korisne, pomažu nam da pobegnemo ili da se borimo. Međutim, u modernom svetu retko kad imamo zaista priliku da se suočimo sa životno ugrožavajućim situacijama. Pa ipak, naše telo reaguje na isti način na svakodnevne stresore, a da mi toga nismo svesni.

Na duže staze to može biti loše po naše zdravlje i dovesti do bolesti o kojima smo govorili.

Da se vratimo na naš lek protiv stresa - emotivnu kompetentnost.

To je sposobnost da se na prikladan i odgovarajući način izađe na kraj sa sopstvenim osećanjima i željama i što je najvažnije, moguće ju je naučiti. Ona podrazumeva sposobnost da osećamo i razumemo svoje emocije. Da se izborimo za svoje potrebe i da izgradimo jasne granice u odnosima sa drugima.

Ona nam pomaže da razumemo šta je to što je realna opasnost, a šta su posledice iskustava iz detinjstva i prošlosti. Radom na sebi i razrešavanjem konflikata koje imamo mi učimo da vidimo svet drugim očima. Uviđamo gde smo zaista bili povređeni, a gde je to bila samo naša interpretacija situacije. Jer veliki deo svakodnevnih problema može imati uzrok u načinu na koji smo naučili da vidimo sebe kao deca. Osim toga važno je da budemo svesni naših potreba i da ih ne zanemarujemo.

Ukratko, važno je da razumemo kako se osećamo i da se ne ustručavamo da emocije ispoljimo. Najbolje bi bilo kada bismo od malih nogu učili da imenujemo svaku emociju. Naše društvo nije tome naročito sklono. Štaviše, često se deci stavljaju zabrane na osećanja.“Nemoj da plačeš“ , „opet se duriš“, „prestani da se cerekaš“... Sve to decu uči da potiskuju svoje želje. Oni guše svoje potrebe da bi bili prihvaćeni ili dobili ljubav.

Međutim, tela to pamte... Ona nastavljaju da osećaju, na onom trećem nivou. Na površini ta deca postaju dobri građani, poslušni i ljubazni, dok telo i dalje proživljava stres.

I posle se pitamo kada nas zadesi bolest „zašto baš ja? “.

Kolumnu piše: Ivana Sklodowska, diplomirani psiholog - psihološki savetnik i psihoterapeut u edukaciji