Jesu li krajevi uvek tužni?

Ima nekih krajeva za čijom tačkom ostane ništa. Ljudi se često boje tog ništa, misleći da bi od svega morali napraviti nešto, imati nešto.

Nova kolumna, sledi u nastavku. 

Praznina ih plaši toliko da im se čini da bi u tom jazu mogli susresti sebe i ko zna kako bi taj susret prošao. Zato se čvrsto vezuju za stvari, za zidove, za mesta, okače se za poznato, iako bi iz te praznine mogli poneti novog sebe, kao iz tamnog vilajeta van, pa se osvetliti, rasvetliti, pomirisati, okusiti, videti… To ništa moglo bi za njih biti jedno veliko novo nešto koje ostaje zaključano pod strahom svih onih “poslednji put” momenata, sa toliko katanaca, da baš ni čelik, a ni Baš Čelik, nije njima ravan.

U džaku i mraku “poslednji put” momenata svakoga od nas, bude i onih na koje sećanje vredi čuvati čak i u toj praznini. Da bi praznina bila plodna, nekada je potrebno zaliti je i suzama, držeći čvrsto u rukama taj ašov uspomena, žalujući što nismo znali da je baš taj put bio poslednji. Od svih “poslednjih puta”, najtužniji su mi oni koji me vezuju za ljude koje sam volela. Gotovo je paradoksalno koliko naši planovi mogu biti van naše vlasti, van naše ljubavi, pažnje i želje da je pružimo.

Ipak, ima i onih “poslednji put” momenata koje gotovo treba proslaviti. Čak i kada se čine kao propuštene šanse, zapravo su onaj titraj plamena želje koja se nije ostvarila, ali koji nam može osvetliti tamu te praznine. Takve su luče “poslednjih puta” još važnije od onih prvih.

Kad budemo zbrajali te “poslednji put” momente, radovaću se onima kada sam:

poslednji put oblikovala svoju sreću tuđim mišljenjem
poslednji put stavila svoje potrebe ispod tuđih
poslednji put skrenula pogled sa najveće ljubavi da bih uhvatila tuđe senke ljubomore
poslednji put ostavila lepšu haljinu za bolju priliku
poslednji put vratila najlepšu šolju na policu da je ne slomim
poslednji put trčala da ispunim tuđe želje…
Ima tih “poslednjih puta” koji zaslužuju čitav mali festival radosti!

Koji su vaši?

Autor: Aleksandra Jakovljević

Godine provedene između Juga i Severa ispunjava poslom profesora književnosti, pisca, kritičara, recenzenta, novinara, bibliotekara, angažovanjem u civilnom sektoru.

U svoje dane pažljivo slaže blisko i daleko, planine i ravnicu, drage ljude i zahvalnosti, male lične borbe za dobro i lepo u svim oblicima, umećući između njih nove želje i htenja, zadovoljstvo i setu, stihove i rečenice.

Domovina su joj jedan Čovek i jedna Vera.

Veruje da je kalokagatija moguća, u biću, u svetu.