„Mama, gledaj!” Čujemo to dok pripremamo ručak, odgovaramo na poruku i pokušavamo da završimo razgovor. Tek što smo pogledale crtež, dete nas ponovo zove. Kada kažemo da sačeka, povuče nas za rukav, zaplače ili uradi baš ono što smo zamolile da ne radi.
U takvim trenucima možemo istovremeno da volimo svoje dete i da budemo iscrpljene. A kada neko sa strane kaže: „Naviklo je da se sve vrti oko njega”, lako počnemo da preispitujemo svaki svoj postupak.
Mi u redakciji predlažemo da pre etikete zastanemo. Traženje pažnje samo po sebi nije dovoljno da dete proglasimo razmaženim. Važni su uzrast, okolnosti i način na koji pokušava da nam nešto saopšti.
Potrebu možemo da razumemo, a granicu ipak zadržimo.
1. Da li detetu nedostaje trenutak nepodeljene pažnje?
Dete ponekad traži mnogo kratkih reakcija jer želi trenutak u kom oseća da smo zaista usmerene na njega.
Možemo ceo dan da provedemo zajedno, a da nam pažnju stalno prekidaju posao, kućne obaveze i telefon. To ne znači da smo nezainteresovane majke. Znači da pokušavamo da odgovorimo na mnogo zahteva odjednom.
Za mlađu decu CDC preporučuje redovno vreme za igru koju dete vodi, dok odrasli prate, slušaju i pokazuju interesovanje. Takva igra podržava povezanost i samostalnost. CDC
Možemo da sednemo pored deteta i kažemo: „Sada želim da mi pokažeš šta praviš.” Ne moramo odmah da popravljamo kulu, ispravljamo crtež ili igru pretvaramo u lekciju.
Naš predlog je kratko, ostvarivo vreme prisutnosti, bez obećanja da će posle toga svi pozivi prestati.
2. Može li iza upornog dozivanja da stoji umor ili previše uzbuđenja?
Umor, glad, dosada i previše uzbuđenja mogu da doprinesu ponašanju koje nam izgleda kao neprestano traženje pažnje.
NHS ove okolnosti navodi među mogućim razlozima zahtevnog ponašanja kod male dece. NHS
Zamislimo povratak iz vrtića. Mi želimo da čujemo kako je prošao dan, svratimo u prodavnicu i usput završimo još jednu obavezu. Dete želi da ga nosimo, odbija svaki predlog i traži nas sve glasnije.
Pre zaključka da namerno otežava situaciju, možemo da proverimo osnovno: kada je jelo, kako je spavalo i koliko je sadržaja već imalo tog dana.
Ponekad nam je korisnije da ponudimo užinu i mirniji povratak kući nego da odmah objašnjavamo zašto mora strpljivo da čeka. Razgovor o ponašanju može da dođe kada se svi malo rasteretimo.
3. Da li se dete kroz naše prisustvo prilagođava promeni?
Posle promene u svakodnevici dete može da traži više blizine i podrške nego ranije.
Polazak u vrtić ili školu, dolazak bebe, preseljenje ili drugačiji raspored roditelja mogu da budu veliki događaji iz dečje perspektive. NHS naglašava da životne promene mogu uticati na ponašanje male dece. NHS
Dete možda neće reći: „Brinem da više nemaš dovoljno vremena za mene.” Možda će nas samo češće zvati ili tražiti pomoć oko nečega što već ume.
Mi bismo tada ponudile više predvidivosti: istu kratku rutinu pred spavanje, jasno objašnjenje ko dolazi po njega ili poznat ritual posle rastanka.
Možemo da kažemo: „Vidim da želiš da ostanem. Sada odlazim, a posle ručka dolazim po tebe”, ako je to dogovor koji zaista možemo da ispunimo.
4. Da li još ne ume drugačije da kaže šta oseća?
Dete može da traži pažnju kroz ponašanje zato što još nema dovoljno razvijene reči i veštine da objasni problem.
Stručne smernice programa Healthier Together podsećaju da deca komuniciraju i ponašanjem, posebno kada im nedostaju jezičke veštine da opišu teškoću. Healthier Together
Zato pokušavamo da ponudimo reči, bez pretvaranja da unapred znamo odgovor: „Da li ti je teško da čekaš?” ili „Želiš li da budem pored tebe dok počneš?”
Istovremeno zadržavamo granicu: „Vidim da si ljut. Neću dozvoliti udaranje. Možeš da mi kažeš da ti treba pomoć.”
Tako priznajemo osećanje i pokazujemo prihvatljiv način izražavanja. Naše razumevanje ne podrazumeva ispunjavanje svake želje.
5. Da li smo nenamerno napravile obrazac u kom najbrže reagujemo na problem?
Dete može češće da ponavlja ponašanje koje pouzdano dobija našu reakciju, čak i kada je reakcija prekor.
CDC objašnjava da i pozitivna i negativna pažnja mogu uticati na ponavljanje ponašanja kod male dece. CDC
Dok se mirno igra, mi pokušavamo da završimo što više. Kada baci igračku, odmah prilazimo. Taj obrazac možemo da primetimo bez okrivljavanja sebe ili deteta.
Pokušajmo da reagujemo i na miran poziv: „Čula sam kako si me zamolio.” Primetimo trud, sačekan red ili pokušaj samostalne igre.
Ne ignorišemo bol, strah, opasnost ili stvarnu potrebu za podrškom. Učimo dete kako da nas pozove na način koji možemo lakše da razumemo.
Kako da odgovorimo nežno, a da ne budemo stalno dostupne?
Odgovaramo toplinom i jasnim, uzrastu prilagođenim dogovorima koje možemo da ispunimo.
Za početak možemo da pokušamo sledeće:
1. Primetimo kada se ponašanje javlja. Posle vrtića, pred spavanje ili dok razgovaramo sa drugima?
2. Proverimo potrebu. Da li detetu trebaju odmor, pomoć, hrana ili kontakt?
3. Kažimo šta sada možemo. „Završiću ovu rečenicu, pa ću pogledati.”
4. Vratimo se obećanom. Tako čekanje dobija smisao.
Ako je promena nagla, uporna, ugrožava bezbednost ili ozbiljno otežava svakodnevicu, razgovaramo sa pedijatrom. Potražimo savet i kada primećujemo gubitak ranije stečenih veština.
Ne moramo da budemo savršeno dostupne da bismo bile pažljive majke. Možemo da učimo dete strpljenju i istovremeno mu pokažemo da njegov poziv želimo da razumemo.
NAJPOPULARNIJI Komentari