pinterest

„Ceo dan je bio divan. Čim si ti došla, počeo je da plače.“

Ako smo ovu rečenicu čule od bake, partnera ili vaspitačice, verovatno znamo koliko može da zaboli. Posebno kada dolazimo umorne, radujemo se susretu sa detetom, a dočekaju nas vikanje, odbijanje i suze zbog stvari koje deluju beznačajno.

Odjednom mu smetaju cipele. Ne želi jaknu. Traži užinu, pa odbija upravo ono što je tražilo. Dok drugi kažu da sa njima „nema nikakvih problema“, mi počinjemo da se pitamo da li nešto radimo pogrešno.

Dete pred bliskom osobom može lakše da pokaže nagomilanu napetost, ali razlozi za burno ponašanje mogu uključivati i umor, glad, teškoće sa prelazima i različita pravila.

Mi u redakciji Mogu Ja To Sama zato želimo da ovu temu pogledamo bez okrivljavanja majki i bez jednostavnog zaključka da svaki ispad dokazuje sigurnu povezanost. Ponašanje posmatramo u kontekstu: koliko dete ima godina, šta mu se dogodilo tokom dana i šta prethodi reakciji.

Zašto dete pred mamom pokazuje ponašanje koje drugi ne vide?

Dete pred mamom može da pokaže osećanja koja je tokom dana zadržavalo, naročito ako se uz nju oseća dovoljno sigurno da ih izrazi. To je jedno moguće objašnjenje, a ne pravilo za svako dete.

Organizacija Understood opisuje pojavu koju roditelji često primećuju posle škole: dete uspeva da prati zahteve u ustanovi, a po povratku kući postaje preplavljeno. U takvim situacijama napetost se često ispolji tamo gde se dete oseća najsigurnije. 

Ipak, ne možemo samo na osnovu plača pred mamom proceniti kvalitet odnosa. Potrebno je da pogledamo i druge okolnosti.

Možda mama dolazi baš u vreme kada je dete najumornije. Možda sa njom počinje oblačenje, odlazak kući ili večernja rutina. Možda je ona osoba koja češće postavlja granice.

Mi zato umesto pitanja „Zašto samo meni ovo radi?“ pokušavamo sa pitanjem: „Šta se događa pre nego što postane toliko teško?“

Da li to znači da nas dete ne poštuje?

Burno ponašanje malog deteta samo po sebi ne znači da nas ne poštuje. Dete još uči kako da izrazi nezadovoljstvo, podnese frustraciju i prihvati granicu.

ZERO TO THREE objašnjava da zahtevno ponašanje kod mališana često pokazuje da dete još ne ume da izrazi osećanja na prihvatljiv način ili da zatraži ono što mu je potrebno. ZERO TO THREE

To ne znači da svaki postupak prihvatamo. Možemo razumeti ljutnju i istovremeno zaustaviti udaranje.

Na primer, kažemo: „Vidim da si ljut. Neću dozvoliti da me udaraš.“

Nama je korisno da razdvojimo osećanje od ponašanja. Ljutnja ima mesto, dok povređivanje zahteva jasnu granicu.

Tako dete ne mora da se stidi što oseća nešto neprijatno, a ipak dobija poruku da postoje načini ponašanja koji nisu dozvoljeni.

Kakvu ulogu imaju uzrast i razvoj?

Uzrast utiče na to koliko dete može da razume, kaže i kontroliše u trenutku frustracije. Od deteta od dve godine ne očekujemo iste sposobnosti kao od školskog deteta.

CDC naglašava da mališani i predškolci često još ne mogu samostalno da razumeju i regulišu snažna osećanja. Potrebna im je podrška roditelja ili druge bliske odrasle osobe. 

Ako dete zna da kaže „ljut sam“ dok je mirno, to ne znači da će tu rečenicu lako upotrebiti usred velikog uznemirenja. Znanje i primena u zahtevnom trenutku nisu isto.

Mi bismo posmatrale šta dete već uspeva uz pomoć. Da li prihvata kratku poruku? Da li mu prija da sedimo pored njega? Može li kasnije da razgovara o događaju?

Podršku prilagođavamo onome što trenutno može, uz postepeno učenje novih veština.

Zašto se ispadi često javljaju posle vrtića ili škole?

Posle vrtića ili škole dete može biti umorno od zahteva, društvenih situacija i pokušaja da tokom dana upravlja svojim reakcijama. Povratak kući tada postaje trenutak kada više teško održava kontrolu.

Za ovaj obrazac koristi se izraz after-school restraint collapse. Reč je o opisnom nazivu za raspad samokontrole posle školskog dana, koji je uvela savetnica Andrea Loewen Nair, a ne o samostalnoj dijagnozi. understood.org

Mi bismo zato prve trenutke susreta učinile jednostavnijim. Umesto mnogo pitanja, možemo ponuditi miran pozdrav i videti šta detetu treba.

„Drago mi je što te vidim. Hoćeš da mi pričaš sada ili kasnije?“

Ne moramo odmah saznati šta je jelo, sa kim se igralo i zašto mu je dukserica prljava.

Možemo napraviti malu pauzu pre sledećih obaveza. Nekome će prijati razgovor, nekome tišina, a nekome kratka igra.

Mogu li glad i umor da promene ponašanje?

Glad i umor mogu da budu okidači za burne reakcije, posebno kod male dece. Američka akademija pedijatara savetuje da ih prepoznajemo i pokušamo da predupredimo odgovarajućim obrocima i odmorom. HealthyChildren.org

To zvuči jednostavno, ali se lako previdi kada smo usmerene na samo ponašanje.

Možda mislimo da dete pravi problem zbog boje čaše, dok je iza reakcije dan bez dovoljno odmora. Čaša je tada poslednja stvar koja mu je postala previše.

Mi bismo nekoliko dana zapisivale vreme ispada, obroke, san i aktivnosti. Ne vodimo evidenciju da bismo ocenjivale dete, već da bismo lakše uočile ponavljanje.

Ako se teškoće gotovo uvek javljaju pred večeru, prvo proveravamo organizaciju tog dela dana.

Ponekad nam mala promena rasporeda donese više koristi od još jednog dugog razgovora o ponašanju.

Da li se dete isto ponaša pred tatom ili drugom bliskom osobom?

Slične reakcije mogu se pojaviti pred tatom, bakom ili drugom osobom koja ima važnu ulogu u detetovom životu. Ovu temu zato ne vezujemo isključivo za majke.

Kada poređujemo iskustva, gledamo i uslove. Da li odrasli provode isto vreme sa detetom? Da li imaju iste zadatke? Ko prekida igru, organizuje obroke i vodi dete na spavanje?

Ako jedna osoba provodi sat vremena u igri, a druga vodi zahtevnu večernju rutinu, poređenje nije jednostavno.

Mi bismo razgovor među odraslima usmerile ka saradnji: šta primećujemo i šta možemo da uskladimo?

Rečenica „Sa mnom se nikada tako ne ponaša“ malo nam pomaže. Korisnije je: „Šta mogu da preuzmem i šta detetu sada olakšava?“

Mogu li različita pravila da doprinesu problemu?

Različita i nepredvidiva pravila mogu dodatno da otežaju detetu razumevanje onoga što se od njega očekuje. Zato nam znači da se odrasli dogovore oko osnovnih granica.

Američka akademija pedijatara preporučuje usklađivanje osnovnih pravila među roditeljima, članovima porodice i osobama koje brinu o detetu. HealthyChildren.org

Ne moramo svi govoriti istim rečima niti imati identičan stil. Važno je da dete ne dobija potpuno suprotne odgovore na istu situaciju.

Mi bismo prvo izdvojile nekoliko stvari: bezbednost, povređivanje i svakodnevne obaveze koje se često ponavljaju.

Ako odlučimo da se pred spavanje ekran isključuje, pokušavamo da granica ne zavisi svaki put od toga ko je prisutan.

Dogovore odraslih rešavamo između sebe, umesto da pred detetom dokazujemo ko ima bolji pristup.

Šta da radimo posle ispada?

Posle ispada, kada smo svi mirniji, kratko se vraćamo na događaj i vežbamo prihvatljiviji način reagovanja. Ne moramo da održimo dugo predavanje.

Možemo pitati: „Šta ti je bilo najteže?“ Ako dete ne zna, ponudimo pretpostavku bez insistiranja: „Da li ti je smetalo što smo naglo prekinuli igru?“

Zatim dogovaramo nešto konkretno. Sledeći put može da kaže „pomozi mi“, da pokaže da mu treba pauza ili da zatraži još trenutak.

Ako je neko povređen ili je nešto razbacano, pomažemo detetu da učestvuje u popravljanju situacije prema uzrastu.

Mi bismo primetile i mali napredak: „Danas si rekao da si ljut, umesto da baciš igračku.“

Tako pokazujemo šta želimo da dete ponovi.

Šta ako i mama izgubi strpljenje?

Ako izgubimo strpljenje, možemo se smiriti, preuzeti odgovornost za svoj postupak i pokušati drugačije. Jedan težak trenutak ne mora da odredi sledeći.

Američka akademija pedijatara savetuje roditeljima da naprave kratku pauzu kada osećaju da gube kontrolu, uz prethodnu brigu da je dete bezbedno. Nakon smirivanja možemo se izviniti i objasniti kako ćemo ubuduće postupiti. HealthyChildren.org

Na primer: „Vikala sam. Žao mi je zbog toga. Sledeći put ću zastati. Pravilo o udaranju i dalje važi.“

Ne prebacujemo odgovornost detetu rečenicom da nas je „nateralo“ da vičemo.

Nama je potrebna i podrška drugih odraslih. Možemo tražiti da neko preuzme deo rutine, napravi obrok ili ostane sa detetom dok se odmorimo.

Kada je korisno da potražimo stručnu podršku?

Podršku tražimo kada su reakcije učestale, pogoršavaju se, uključuju povređivanje ili značajno remete život deteta i porodice. Važno je i ako istovremeno primećujemo teškoće sa govorom, spavanjem, hranjenjem ili odnosima sa drugom decom. The Ministry of Health

Možemo početi razgovorom sa pedijatrom i stručnom službom vrtića ili škole. Opisujemo konkretne događaje, trajanje, okidače i ono što pomaže.

Ne moramo čekati da situacija postane neizdrživa da bismo zatražile savet.

Kada se dete pred nama ponaša najburnije, pokušavamo da razumemo šta mu je teško i zadržimo granice koje ga štite. Istovremeno čuvamo i svoje potrebe: bliskost ne znači da mama mora sve da podnese sama.