Odgovornost i prihvatanje iste je jedna od najviših odlika duhovnosti a, praktično gledano, jedno od glavnih rešenja za postizanje mira i ostvarenje ciljeva. Onaj ko je prihvatio odgovornost je konstantno budan. Biti odgovoran prema svojim aktivnostima i prihvatiti ličnu odgovornost u odnosima sa drugim ljudima su preduslovi za uspeh u životu.
Odgovornost je, kažu enciklopedije, “svest o dužnosti”, ali takvi opisi često imaju negativnu konotaciju – da se nešto mora. Ne mora se, nema osećanja krivice ako se ne uradi. Odgovornost je nešto sasvim drugo – ljubav, razumevanje i poštovanje i sebe i drugih. Ponekad se te emocije izražavaju kroz, kako se drugima čini, strogost, ali, kako reče Bajaga, “voda teče pravo kada odvrneš česmu”, neće ići krivo, mlaz je ponekad oštar, ali zna kuda i zašto ide.
Rano sam saznala da je odgovornost jedan od najbitnijih faktora za razvoj ličnosti, prihvatanje situacija iz sadašnjosti i zadovoljavajuće uspešna rešenja životnih potreba. No, tada, kada sam imala 23 godine, nisam sasvim shvatala kada mi je tadašnja drugarica pružila literaturu “kako sve funkcioniše”, jer sam, iako pročitavši skripte koje je ona nabavila, i dalje mislila da se stvari, ipak, odvijaju pomoću čarobnog štapića ili nekim kratkim ritualom za rešavanje života. Kasnije sam iskustveno uvidela da je put ka svesnom odnosu prema životu dug ali vredan (ne kažem da ne postoje situacije u kojima se sve dešava brzo i pod dejstvom magičnog štapića, postoje, ali su sporadične).
Prvi i osnovni korak ka razumevanju i osećanju života, njegovih pojava i prihvatanja njegovih “čoveče ne ljuti se” poteza je prihvatanje sopstvene odgovornosti za sva dešavanja koja nam se u životu dešavaju. Glavni test je naučiti ne optuživati druge za svoju nesreću niti tražiti od drugih da nam stvore sreću. Čak i ako situacija koja se desila naizgled nema nikakve veze sa nama, našim karakterom i željama, u podsvesnom delu nas, onom koji postoji pre rođenja, u svetlosnim zapisima i dogovorima sa božanskim, mi smo “potpisali” da pristajemo da nam se oni dese. Ovo je zaista teško prihvatiti, no drugog puta nema.
Takođe, nije svima lako da shvatite niti prihvate da su naše sadašnje okolnosti rezultat bivših aktivnosti ili neaktivnosti.
Glavni cilj bilo kog učitelja, ako je dobronameran, jeste da ga ne idealizujemo niti da se vezujemo za njega već da shvatimo da istinu o nama samima moramo tražiti u sebi. Jedan deo našeg iskustva je slobodna volja a drugi božija volja, koja je, takođe, isto naša jer je istovetna najdubljim težnjama naše duše. Dakle, i ono što nam se čini kao neminovno je naš nesvesni, prenatalni izbor, u korelaciji sa opštom svešću. Božija volja je duboka težnja naše duše. Apsolutno je slobodan samo onaj ko je apsolutno odgovoran, tj. svestan da je svaki njegov postupak/okolnost njegov izbor, razumljiv ili nerazumljiv, vidljiv ili nevidljiv. Važno je da se shvati da je dubinski naš i vezan za nas.
U tom procesu nema mnogo “mozganja”, postoje samo osećanje i mir. No, kako do njih doći? Uvek postepeno.
Spoznavši sebe čovek više nema potrebu da ga neko spašava već preuzima sve u svoje ruke. Takođe nema više potrebu da krivi druge za svoje životne izbore niti očekuje od drugih da mu rešavaju bilo koju životnu situaciju. To ne isključuje korišćenje pomoći, ako nam je ponuđena, ali ne očekuje pomoć niti je stavlja na pijedestal. Odgovoran čovek je uradio sve što je mogao, apsolutno sve, i stoji na vrhu planine. Onda može, ako želi, da se nada da će dobiti pomoć.
Odgovoran čovek vodi računa o svom telu, o svom izgledu (i telesnom i modnom). Odgovoran čovek ne obećava ono što ne može da ispuni, poštuje svoje i tuđe vreme, ima sopstvene poslovne ideje (ne čeka da mu ih neko drugi stvori), spoznaje šta voli da radi iz srca i to i radi, bez obzira na nadoknade (one dolaze ako je potrebno, ali odgovoran čovek radi ono što voli zbog sebe, da bi njemu bilo lepo). Odgovoran čovek, dalje, zamišlja prijatne situacije da bi se osetio lepo, jer je radost najveći hedonizam.
Odovoran pojedinac stvara isto takvu decu te, recimo, ne radi njihov domaći umesto njih. Dalje, prihvata svoje greške i ne ljuti se zbog grešaka drugih ljudi. Završava svoje zadatke na vreme. Ne obraća se durgima naredbodavnim tonom bez preke potrebe.
Odgovoran čovek ne moli, ne prosi, ne čeka već ide ka onome šta želi, pa šta bude, uzima oruđe u ruke kao prekaljeni ratnik. Put akcije je važan čak i ako se cilj ne ostvari, jer je glavni cilj, tada, u stvari, negde dalje a put nam je učenje potrebnog.
Životnu suštinu nosimo sami. Što smo odgovorniji, to smo više živi. Prosvetljenju nas niko ne može naučiti, jer ono počinje i završava se sa nama.
Ana Atanasković je književnica i novinarka. Osnovne studije: filologija – odsek anglistika, master – marketing u izdavaštvu. Do sada je objavila: zbirke priča Beogradske majske priče i Beograd je ljubav , romane Duet duša, Moja ljubav Nikola Tesla, Kraljica jorgovana, Davorjanka Paunović i Zmajeva žena, koji joj je drugi u Laguni.
NAJPOPULARNIJI Komentari