Uticaji naših iskustava iz detinjstva  na naš život u odraslom dobu sve češće su tema kako u naučnim krugovima, tako i u savremenim ćaskanjima između roditelja i na internet forumima i blogovima. Sa željom da vam pomognem da saznate nešto više o tome i da unapredite svoj pristup prema svakodnevnom životu, prijateljstvu i izboru partnera, pripremila sam ovu kolumnu. Postati emocionalno zrela osoba znači naučiti kako da tumačimo i mirno reagujemo na postojeće obrasce drugih. Međutim, da bismo to uradili, najpre uvažimo Sokratovu krilaticu: „Spoznaj samog sebe“!.

  Kolumnu piše: Dajana Kok

Osnovna  razlika između onih koji su odrastali uz odane osobe sposobne da saslušaju, razumeju, ostave svoje potrebe po strani, postave se prirodno, zaštite ih u meri u kojoj je to potrebno i onih koji su odrastali u sredini u kojoj su ljudi često idealizovali i/ili demonizovali , u kojoj su bili prezaštićeni ili potpuno nezaštićeni, bez ljudi kojima će uvek moći da se obrate leži u emocinalnom nasleđu.

Što je više prijatnih dečijih iskustava iza nas, naše emocionalno nasleđe je lakše i lepše.

Potpuno srećno detinjstvo je, ipak, privilegija retkih. Svako od nas nosi veći ili manji emocionalni prtljag u svet odraslih, u zavisnosti od toga koliko smo i kakva osećanja potisnuli u ranom uzrastu, nemajući priliku da ih podelimo sa nekim ko bi sa nama doživeo, razumeo nas i podržao na pravi način.

Biti dobar prijatelj, partner i/ili dobar roditelj podrazumeva visoki stepen emocionalne inteligencije koja se može razviti ako to želite.

Jedan od prvih koraka na tom putu razvoja je razumevanje sopstvenog emocionalnog nasleđa. Da biste to uspeli, potrebno je da otključate sve što je unutar vas, a nastalo je u detinjstvu.
Jedna od najčešćih i nauočljivijih zamki čiji odnos leži u problemima iz detinjstva je nepodoban izbor partnera. On se ogleda u tome što umesto ljudi koji će biti pažljivi, nežni i u emocionalnom smislu darežljivi prema nama, uvek biramo one sa kojima uz ljubav ide i neka vrsta patnje.

Iako nam se na prvi pogled čini da se radi o slobodno izboru, to nije tačno.

Zapravo, predstave koje smo stvorili o ljudima u detinjstvu mnogo će uticati na to prema kome ćemo osetiti privlačnost kao odrasla osoba, a ko nam čak uopšte neće biti zanimljiv.
Veza između naučenih obrazaca iz detinjstva i izbora partnera postoji pre svega zbog čovekove potrebe da bude okružen poznatim.

Na primer, ukoliko su naši roditelji bili emocionalno stabilne ličnosti, naše nasleđe iz detinjstva neće negativno uticati na naš izbor partnera. U suprotnom, velika je verovatnoća da će nas privući koja kod nas, koristeći sličan ili isti obrazac ponašanja, stvara iste negativne osećaje koje su stvarali naši roditelji.

Kako da prevaziđete ovu zamku?

Laici vas mogu savetovati da ostavite takve partnere i da odaberete drugačiju, emotivno zreliju osobu. Ovaj savet teoretski zvuči dobro, ali ga je teško primeniti u praksi, jer je tipologija po kojoj funkcioniše naš mehanizam privlačnosti već duboko ukorenjena u nama.

Umesto toga, lakše će biti ako pokušate da prilagodite način svog reagovanja na obrasce ponašanja koje uočavate kao zajedničke za svoje roditelje i svog partnera, odnosno da se oslobodite negativnih razmišljanja koja pogađaju direktno vas, jer ponašanje neke osobe češće ima veze sa njenim sopstvenim emocionalnim stanjem no sa vama.

A šta kada stavimo potrebe našeg partnera ispred svojih?

Vreme je za alarm ako primetimo da u svakoj situaciji  izražavamo slaganje sa svime što naš partner kaže i prividno radimo sve što on želi.

Na prvi pogled delujemo kao divne, plemenite, nesebične, kakve retko srećemo, ali ako nas neko dobro upozna shvatio bi da je to ponašanje farsa, prestava. Šta se krije iza toga?
Radi se o ljudima koji još iz detinjstva nose strah od nezadovoljavanja drugih.

Najverovatnije njihovi roditelji i drugi ljudi sa kojima su često provodili vreme nisu imali sluha za dečije greške ili nisu na adekvatan način reagovali na njih.
Neispoljavanje svojih osećanja i život podređen udovoljavanju tuđim željama na duge staze vodi ka stvaranju prikrivenog nezadovoljstva, koje ako akumulirano godinama može izazvati različite mentalne bolesti.

Kako da prevaziđete ovu zamku?

Ukoliko prepoznajete sebe u ovoj zamci, izlaz možete potražiti na tri načina:

1. Stalno se podsećajte da nisu svi ljudi isti i da je neslaganje mišljenja nekad potrebno (neće svi burno reagovati na „ne“ kao što ste možda do sada navikli)
2. Sagledajte negativne strane svog ponašanja. Vaš ljubavni partner može prestati da vas doživljava blisko kada shvati da ono što govorite i radite nije deo vaše ličnosti.
3. Radite na samopouzdanju da kažete „ne“ i na veštinama komunikacije tako da budete u stanju da saopštite svoju poruku asertivno

Budite ljubazni, ali bez preterivanja!

Ovo su dva glavna razloga zbog čega pribegavamo pogrešnim odlukama kada je izbor partnera u pitanju koja se tiču našeg odrastanja i svega što smo naučili kao dete.

Naravno, to nije dovoljno kako bismo izabrali pravog saputnika i svakako imamo svoje kriterijume, ali je krucijalno da izbegnemo da nas neizlečene povrede iz detinjstva dovedu do toga da izaberemo partnera koji je toksičan po nas. Sada, kada smo to osvestili, ukoliko se pronalazimo u ovom tekstu, prvo moramo raditi na sebi, kako bismo pronašli prikladnog saputnika koji nas zaslužuje. Neće biti lako, ali vam garantujem da će se isplatiti!

Srećno!

 Kolumnu piše: Dajana Kok

Dajana je strastveni uživalac svake vrste umetnosti, pogotovo književnosti i filma. Studirala je sprsku književnosti i jezik, uvek je zainteresovana za filozofiju i psihologiju, to su teme koje uvek rado istražuje. Neka vas Dajanine kolumne inspirišu tako da postanete najbolja verzija sebe!