Praznici su vreme za porodicu, za voljene. Istovremeno, za prazničnim trpezama, sedeljkama i sastancima, srećemo  kolege, saradnike, poznanike, pa i rođake, s kojima baš i nismo toliko prisni. To su oni “bližnji” koje viđamo jednom ili dva puta godišnje, bez neke želje i potrebe da ih srećemo češće. Nismo u toku s njihovim životom, niti su oni u toku s našim. Želja za zbližavanjem se izgubila negde u kilometrima koji nas razdvajaju, stavovima koji se ne podudaraju ili u generacijskom jazu. Pa, ipak, ponekad, a posebno u vreme praznika, potreba za ćaskanjem se dodatno potencira. Problemi se ostavljaju po strani, a sitni razgovori s kolegom iz druge poslovnice, kumom dobre drugarice, šefovom sestrom i ujnom gastarbajterkom, stupaju na scenu. Postoji li zlatno pravilo koje će nam olakšati ćaskanje? 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

Pravila socijalne interakcije najbolje se uče iz same socijalne interakcije. Učimo na osnovu svojih i tuđih pokušaja i pogrešaka, na osnovu iskustva i zdravorazumskog, logičkog, povezivanja. Međutim, ponekad je teško proceniti i razlikovati finese u toku socijalne interakcije s okolinom. Ponekad, naizgled beznačajni detalji (stepen bliskosti s osobom, kontekst samog razgovora, prostor i vreme odvijanja interakcije i upućenost u situaciju) mogu nepovratno da naruše dobru nameru komentara i bezbrižni karakter konverzacije. Kako da znamo šta možemo da spomenemo prilikom ćaskanja, a koje teme bi trebalo da  izbegavamo?

Potpuno bezbedne teme za nevino ćaskanje su vremenske prilike i neprilike, praznici koji se bliže ili prolaze, kao i situacije ili osobe koje su razlog susreta. Međutim, koliko god ove teme bile jednostavne i bezbedne, toliko su potrošne i dosadne. Napokon, kada se teme „iz rukava“ potpuno istroše, nastupa neprijatna tišina, koju moramo nečim ispuniti. U tom trenutku, dobro je znati u kom je pravcu bezbedno dalje nastaviti razgovor, ukoliko ne planiramo da zadiremo dublje, u ozbiljne teme. Zapravo, upravo u tome i leži ceo problem: nikada ne znamo šta može da bude psihički okidač za sagovornika, posebno ako ga ne poznajemo dobro. Tema koja nama deluje banalno i svakidašnje, za tu osobu možda je okidač za anksioznost, nespokoj i brigu. Svakako ne želimo da svojom „nevinom opaskom“ u nekome izazovemo tugu, stres, bes ili nesigurnost.

Kako da znamo gde su granice? Kako da znamo da li smo na sigurnom terenu? Jednostavno je pristupiti ovom problemu koristeći zlatno pravilo pet minuta.

Mnogi potpuno izbegavaju komentare vezane za fiziči izgled. Slažem se da je reč o  pipavoj temi koju bi trebalo oprezno potezati, čak i sa najbližima. Ukoliko komentarišemo nečiji izgled, možemo ići na sigurno i uputiti generičke komplimente: istaći da nam se sviđa nečija odevna kombinacija, frizura, šminka, nakit, aksesoari... Primetiti da neko deluje sveže, odmorno, veselo, mlađe, raspoloženo... Međutim, u dijalogu se smeju naći i sugestije, ukoliko je problem rešiv u narednih par minuta. Sasvim je na mestu nekog obavestiti da im je otkopčano dugme, da imaju tragove vina ili čokolade na usnama, da im se maskara razmazala, bretela spala, suknja zadigla... To su sve problemi rešivi u narednih pet minuta - opaske kojima ćemo nekome omogućiti da izbegne celo veče neprijatnosti.

Koje ćemo teme, onda, izbegavati? Izbegavaćemo teme čije rešavanje zahteva više vremena i uloženog truda od onoga kojim sagovornik raspolaže. Škakljive su teme vezane za promenu telesne težine, nećemo nekome uporno govoriti da deluje iscrpljeno i umorno. Nećemo komentarisati drastičnu promenu frizure, sem ako želimo da uputimo kompliment. Dakle, sve ono što nije rešivo u narednih par minuta, a tiče se fizičkog izgleda, nećemo spomenuti prilikom ćaskanja. Sve rešivo u narednih par minuta, može biti tema dijaloga.

Napor se ulaže i u izbegavanje svih tema koje bi mogle da izazovu nesuglasice, pa se gleda da razgovor ostane uopšten, lišen bilo kakve personalizacije. Međutim, kao što je već bilo reči, takvih tema nema previše, a i vrlo brzo se troše. Već u prvih pet, deset minuta razgovora, opšte teme su već dobro načete i zahtevaju „rifreš“.

Ukoliko pokrećemo temu iz života, ne moramo se strogo fokusirati na uopštenost teme. Ono što je bitnije je koliko brzo tema može da se prilagodi i prebaci na neku drugu, sličnog korena. Ako pričate o knjizi koju upravo čitate, vrlo lako razgovor možete usmeriti na žanr uopšteno, druge knjige istog autora, ekranizaciju pojedinih knjiga...  Od knjiga vrlo brzo se dolazi na temu filmova ili igara, pa muzike iz tih istih filmova ili igara, glumaca, pevača, plesača... Zapravo, tradicionalno uopštene teme, u tom smislu, ostaju najmanje produktivne. Teško je elegnatno skrenuti temu s vremena ili saobraćaja u samo par minuta. Primetićemo da sve te uopštene teme ubrzo i neminovno, postaju personalizovane. Potraga za idealnim, generalizovanim, bezbednim temama može biti iscrpljujuća i neinspirativna. S koliko sagovornika i koliko puta u toku dana, možemo iskreno i srdačno da razglabamo o vremenu?

Mnogi introverti strepe od ćaskanja, a za brojne ekstroverte, ćaskanje je nužno zlo bez karatktera. Ćaskanje nije “sastav na temu”, a istovremeno ima određenu strukturu i zadate okvire. Ono što je bitno da znamo je da svaka (ili bar većina) tema može postati i tema za ćaskanje, ako znamo kako da je razrešimo ili preoblikujemo, u samo par minuta.
Vežbom do savršenstva. Ukoliko strepite od ćaskanja, smatrate da niste prirodno harizmatični i bojite se da ćete ispasti “mutavi” na sledećem okupljanju, možete unapred da pripremite teme o kojima biste mogli da razgovarate, kao i “rasplet” koji bi iz njih mogao da sledi. Tako ćete sami sebi delovati pripremljeno i osetićete dozu hrabrosti prilikom upuštanja u konverzacije.

Šta zaključujemo? Bez potezanja opaski na račun fizičkog izgleda, ukoliko sagovornik na stanje ne može da utiče u narednih par minuta. Međutim, ukoliko uočite problem, za čije rešavanje na raspolaganju stoji dovoljno  vremena i resursa, slobodno ga obelodanite. Na taj način spašavate sagovornika od kasnijih neprijatnosti. Bez bojazni otvorite temu koja je vama bliska i o kojoj vam je prijatno da razgovarate. Što je tema vama bliža i “domaća”, to će biti lakše da je razvijate u bilo kom smeru i prilagodite je kroz par reči, u samo par minuta.

Iako u naslovu stoji “zlatno pravilo”, možda je bolje upotrebiti termin “zlatni džoker”. Džoker koji možemo iskoristiti nebrojano puta, kako bismo sebi olakšali interakciju.
I posle tih silnih ćaskanja, predlažem da se nađete s nekim s kim možete pričati o svemu, s kim ste, jednostavno, potpuno svoji i potpuno otvoreni. S dragom osobom koja vas neće osuđivati i s kojom ne postoje “zabranjene teme”.

Znam da ću i sama poslušati ovaj savet…

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.