pinterest

Na porodičnoj fotografiji svi se smeju. Rođendani su organizovani, deca imaju sve što im je potrebno, računi su plaćeni. Kada neko pita kako smo, odgovorimo: „Dobro, mnogo obaveza.“

A onda uveče sedimo pored partnera i shvatimo da mu nismo ispričale ništa što nam je zaista važno.

Ne zato što se ništa nije dogodilo. Imale smo težak razgovor na poslu, nešto nas je obradovalo, nešto zabrinulo. Samo više ne očekujemo da će naš doživljaj dobiti pažnju.

Nezadovoljstvo u braku ne mora da bude praćeno glasnim svađama. Može da se vidi kroz usamljenost, odustajanje od razgovora i osećaj da zajednički život održavamo, ali ga više ne delimo.

Mi u redakciji Mogu Ja To Sama ovu temu otvaramo zbog žena koje spolja deluju kao da sve drže pod kontrolom, dok iznutra osećaju da su dugo same u onome što im je teško.

Sledećih pet obrazaca nisu test kojim postavljamo dijagnozu braku. Važni su njihovo trajanje, okolnosti i spremnost obe strane da nešto razumeju i promene. Slična iskustva mogu imati i muškarci; ovde prostor dajemo iskustvu naših čitateljki.

Zašto okolina često ne primećuje nezadovoljstvo u braku?

Okolina najčešće vidi kratke zajedničke trenutke i način na koji porodica funkcioniše, dok kvalitet bliskosti ostaje privatan.

Prijatelji znaju da smo zajedno otišle na proslavu. Ne znaju da smo prethodne večeri pokušavale da otvorimo važnu temu, pa odustale posle nekoliko rečenica.

Porodica vidi da partner obavlja određene obaveze. Ne vidi da li možemo da kažemo da smo iscrpljene bez podsmeha ili umanjivanja.

Ponekad ni same nemamo jasan naziv za ono što osećamo. Kažemo sebi da smo umorne, da je takav period ili da ne treba da tražimo previše. Sve to može biti deo stvarnosti, ali nam ostaje pitanje: koliko dugo se osećamo ovako i šta se događa kada pokušamo da o tome govorimo?

Ne moramo imati dramatičan događaj da bismo svoje nezadovoljstvo shvatile ozbiljno. Dovoljno je da primetimo da nam odnos već duže vreme ne pruža ono što nam je važno.

1. Da li smo prestale da govorimo šta nam nedostaje?

Dugotrajno odustajanje od izražavanja potreba može da ukaže na povlačenje iz odnosa, posebno kada više ne očekujemo da će razgovor išta promeniti.

Nekada smo pokušavale da objasnimo da nam treba više zajedničkog vremena. Predlagale smo šetnju, razgovor ili drugačiju podelu obaveza. Danas kažemo: „Nema veze.“

Iza tih reči može biti mnogo različitih stvari. Možda nam trenutno treba pauza. Možda smo odlučile da ne raspravljamo o sitnici. Ali ako „nema veze“ postane odgovor na gotovo svaku ličnu potrebu, vredi da zastanemo.

U istraživanju emocionalnog udaljavanja u partnerskim odnosima razmatraju se i smanjivanje očekivanja od partnera, povlačenje i osećaj nepovezanosti. To su složeni obrasci koji se ne mogu proceniti na osnovu jednog razgovora. PMC

Mi bismo sebi postavile pitanje: da li ćutimo zato što nam je dobro ili zato što smo umorne od pokušavanja?

Razlika je važna. Mir koji nastaje posle rešavanja problema drugačije doživljavamo od tišine u kojoj smo zaključile da za nas nema mesta.

Ako prepoznajemo ovaj obrazac, možemo prvo zapisati šta bismo želele da kažemo. Ne moramo odmah pronaći savršene reči. Potrebno je da ponovo čujemo sopstvenu potrebu.

2. Da li se osećamo usamljeno i kada smo zajedno?

Emocionalna usamljenost može da postoji i kada provodimo mnogo vremena u istom prostoru.

Sedimo za istim stolom, gledamo istu seriju i zajedno odlazimo kod porodice. Ipak, nemamo osećaj da partner zna kako smo.

Kada pričamo, dobijamo kratak odgovor. Kada pomenemo brigu, razgovor se brzo prebaci na praktično rešenje ili drugu temu. Vremenom prestanemo da delimo i lepe stvari, jer nam nedostaje zainteresovana reakcija.

Gottman institut opisuje usamljenost u vezi kroz emocionalnu nepovezanost, površne razgovore i osećaj da nas partner ne vidi uprkos fizičkoj blizini. gottman.com

Ne očekujemo da partner bude jedina osoba sa kojom delimo život. Prijateljstva i drugi bliski odnosi imaju svoju vrednost. Pitanje je da li u braku postoji prostor za naše iskustvo.

Možemo pokušati vrlo konkretno: „Danas mi ne treba savet. Volela bih da me saslušaš deset minuta.“

Zatim posmatramo šta se događa. Da li partner pokušava da bude prisutan? Da li pita nešto više? Možemo li zajedno da napravimo drugačiji trenutak?

Jedan nespretan odgovor nije cela priča. Ponavljana nezainteresovanost, bez spremnosti da se razgovara o njoj, zaslužuje pažnju.

3. Da li smo postale osoba koja pamti, planira i nosi gotovo sve?

Dugotrajna neravnoteža u praktičnim i organizacionim obavezama može doprineti iscrpljenosti i nezadovoljstvu u odnosu.

Nije u pitanju samo ko je danas oprao sudove. Pitanje je i ko je primetio da treba kupiti deterdžent, zakazao pregled, ispratio školske poruke i zapamtio kada detetu trebaju nove patike.

Partner možda kaže: „Samo reci šta treba.“

Ali upravo stalno određivanje šta treba može biti deo tereta koji nosimo.

Gottman institut u smernicama za partnersku iscrpljenost izdvaja prepoznavanje i deljenje mentalnog opterećenja, kao i uvažavanje rada koji svakodnevno ostaje nevidljiv. gottman.com

Mi bismo zato razgovor pomerile sa povremene pomoći na jasnu odgovornost. Umesto da stalno podsećamo na jedan zadatak, dogovaramo ko prati čitavu oblast.

Na primer, jedna osoba može preuzeti planiranje nabavke: proveru zaliha, spisak i odlazak u kupovinu. Druga preuzima nešto drugo, prema mogućnostima i dogovoru.

Pravedna podela ne mora svakog dana izgledati identično. Bolest, posao i različiti periodi menjaju kapacitete. Važno nam je da postoji razgovor, uzajamnost i mogućnost da kažemo: „Ovako više ne mogu.“

Ako moramo da dođemo do potpunog iscrpljenja da bi naš teret bio primećen, vreme je da taj obrazac imenujemo.

4. Da li svoje želje stalno pomeramo na kraj?

Ponavljano odricanje od ličnih potreba može da pokaže da smo u zajedničkom životu izgubile prostor za sebe.

Odložimo druženje jer je jednostavnije da ostanemo kod kuće. Odustanemo od kursa jer „sad nije trenutak“. Ne pomenemo da bismo vikend želele drugačije, pošto već znamo tuđi plan.

Povremeni kompromis je deo zajedničkog života. Ovde gledamo da li se prilagođavanje stalno očekuje od iste osobe.

Možemo sebi postaviti tri pitanja: kada smo poslednji put predložile nešto što želimo? Kako je partner reagovao? Da li smo imale stvarnu slobodu da izaberemo?

Posebno je važno da razlikujemo naviku prilagođavanja od kontrole. Ako partner određuje sa kim smemo da se viđamo, nadzire nas, ponižava ili zastrašuje, govorimo o ozbiljnijem problemu. Organizacije za podršku žrtvama nasilja takva ponašanja prepoznaju kao moguće oblike emocionalnog zlostavljanja. The National Domestic Violence Hotline

Mi ne moramo da zaslužimo pravo na prijateljstvo, odmor ili sopstveno mišljenje.

Ako je odnos bezbedan, možemo početi konkretnim predlogom. Ako se plašimo reakcije, prioritet nam je poverljiva podrška i procena bezbednosti, umesto insistiranja na razgovoru nasamo.

5. Da li smo prestale da zamišljamo zajedničku budućnost kojoj se radujemo?

Odsustvo želje za zajedničkim planovima može biti znak udaljavanja kada traje i prati ga osećaj ravnodušnosti prema odnosu.

Ne mislimo da svakog dana moramo planirati putovanje ili veliki cilj. Ponekad je sasvim dovoljno da se radujemo subotnjem doručku.

Ali možemo primetiti da u našim planovima partner sve manje postoji kao osoba sa kojom nešto želimo da doživimo. Budućnost zamišljamo kroz obaveze, rokove i ono što treba izdržati.

Možda nam je najprijatniji deo dana trenutak kada ostanemo same. Samo po sebi, uživanje u samoći nije problem. Važno je da proverimo da li se odmaramo od gužve ili osećamo olakšanje zbog odsustva napetosti sa partnerom.

Ako smo generalno izgubile interesovanje i za prijatelje, posao ili stvari koje smo ranije volele, ne pripisujemo sve automatski braku. Takvu promenu vredi razmotriti i sa stručnjakom za mentalno zdravlje.

Mi bismo počele pitanjem: šta bismo volele da se promeni da bismo ponovo poželele zajednički plan?

Odgovor može pokazati gde nam nedostaju bliskost, poverenje ili stvarna saradnja.

Kako da započnemo razgovor kada dugo ćutimo?

Razgovor započinjemo konkretnim iskustvom, osećanjem i jasno izraženom potrebom, ako je bezbedno da to uradimo.

Gottman institut predlaže blag početak razgovora: opisujemo kako se osećamo, na koju situaciju mislimo i šta nam je potrebno. gottman.com

Možemo reći: „Poslednjih meseci osećam se usamljeno. Razgovaramo uglavnom o obavezama. Volela bih da odvojimo vreme i vidimo šta možemo da promenimo.“

Ne moramo tokom jednog susreta objasniti sve godine nezadovoljstva.

Mi bismo se pripremile ovako:

1. Zapišemo jednu glavnu temu. Biramo ono što najviše utiče na našu svakodnevicu.

2. Odvojimo događaj od pretpostavke. Opisujemo šta se desilo, bez tvrdnje da znamo partnerove misli.

3. Izrazimo potrebu u svoje ime. Kažemo šta nam nedostaje i šta želimo.

4. Predložimo ostvarivu promenu. Na primer, jasniju podelu obaveza ili redovno vreme za razgovor.

5. Dogovorimo proveru. Vraćamo se temi i gledamo da li promena funkcioniše.

Važno nam je i da saslušamo partnera. Razgovor donosi informacije, a spremnost za nastavak pokazuje se kroz ponašanje.

Šta ako smo već razgovarale, a ništa se ne menja?

Ako se posle više razgovora obrazac nastavlja, razmatramo dodatnu podršku i sopstvene granice.

Možemo zapisati šta smo konkretno tražile, šta je dogovoreno i šta se zaista dogodilo. To nam pomaže da sagledamo odnos mimo trenutnog obećanja ili jedne dobre večeri.

Partnersko savetovanje može biti opcija kada obe strane mogu bezbedno i slobodno da učestvuju. Individualni razgovor sa stručnjakom može nam pomoći i kada partner ne želi da dođe.

Ne moramo odmah znati da li želimo ostanak ili razdvajanje. Možemo prvo razjasniti šta nam je potrebno, kakvu podršku imamo i šta više ne želimo da prihvatamo.

Kod zastrašivanja, prisile ili nasilja tražimo specijalizovanu individualnu podršku. Takve situacije ne rešavamo prostim savetom da „obe strane bolje komuniciraju“. thehotline.org

Šta svaka žena koja se prepoznala treba da čuje?

Naše nezadovoljstvo zaslužuje pažnju i kada ga drugi ne primećuju.

Ne moramo da dokazujemo da je brak najgori mogući da bismo priznale da smo usamljene. Ne moramo ni da donesemo veliku odluku iste večeri kada prvi put izgovorimo da nismo srećne.

Možemo početi razgovorom sa osobom kojoj verujemo. Možemo potražiti stručnu podršku. Možemo ponovo napraviti mesto za svoje potrebe i pažljivo proceniti šta je u odnosu moguće promeniti.

Fotografija skladne porodice ne govori celu priču. Važno je i kako nam je kada se vrata zatvore — da li imamo glas, podršku i prostor da budemo svoje.