Kada postanemo roditelji, jedna od najvećih i najskrivenijih briga koja nas tiho pritišće jeste strah od toga šta ćemo sve generacijski preneti na svoju decu. Dok sa ponosom prepoznajemo boju očiju, oblik osmeha ili talenat za muziku koje su naši mališani nasledili od nas ili naših roditelja, duboko u sebi često gajimo nemir – šta ako im prenesemo i one mračne, teške delove sebe? Pitanje da li su depresija, anksioznost, bipolarni poremećaj ili šizofrenija "zapisani u DNK" i da li je dete roditelja koji se bori sa mentalnim oboljenjem unapred osuđeno na istu sudbinu, jedna je od najčešćih tema u psihijatrijskim ordinacijama. Zablude, strahovi i društvena stigma često stvaraju ogromnu krivicu kod roditelja. Mi u redakciji smo zato potražile odgovore od vrhunskih stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, a odgovor psihijatra objašnjava kompletnu sliku genetskog nasleđa i otkriva šta je zapravo presudno za zdravlje dečije duše!
Da li se mentalne bolesti direktno prenose putem gena s kolena na koleno?
Mentalne bolesti se ne prenose direktno s kolena na koleno kao dominantna genetska osobina (poput grupe krvi ili boje kose), što znači da rođenje u porodici gde je postojala dijagnoza nikada ne znači da će dete sigurno oboleti. Psihijatri naglašavaju da ne postoji jedan "gen za depresiju" ili "gen za anksioznost". Umesto toga, reč je o kompleksnom, poligenskom nasleđivanju gde stotine malih genetskih varijacija stvaraju određenu stepen ranjivosti (predispozicije) organizma na stres i emocionalne izazove. Mi u redakciji znamo koliko je ova informacija oslobađajući za sve roditelje koji godinama žive pod teretom krivice i straha!
Šta je to "okidač" i zašto okruženje igra važniju ulogu od same genetike?
Spoljašnji "okidač" jeste svaki snažan stresni događaj, trauma, nepredvidivo porodično okruženje ili hronični emocionalni pritisak koji kod osobe koja ima genetsku predispoziciju može pokrenuti razvoj simptoma mentalne bolesti. Naučna disciplina pod nazivom epigenetika dokazala je da geni nisu uklesani u kamenu – način na koji odrastamo, ljubav koju dobijamo, osećaj bezbednosti i stabilnost u domu direktno utiču na to koji će se geni u našem telu "uključiti", a koji će ostati neaktivni tokom celog života. To znači da stabilno, toplo i podržavajuće okruženje može u potpunosti neutralisati prisustvo genetskog rizika.
Da li deca češće nasleđuju samu bolest ili "uče" ponašanje od roditelja?
Deca u najvećem broju slučajeva ne nasleđuju bolest genetski, već kroz proces odrastanja usvajaju i "uče" naučene obrasce ponašanja, mehanizme odbrane i način na koji se njihovi roditelji nose sa životnim izazovima. Kada dete odrasta pored roditelja koji je neprestano uplašen, katastrofira situacije ili se povlači od sveta, ono odmalena usvaja uverenje da je svet opasno mesto. To znači da dete ne nasleđuje anksioznost kroz krv i gene, već kroz atmosferu u domu. Dobra vest jeste da se naučena ponašanja mogu promeniti i presložiti uz svesni rad i podršku!
Kako roditelji koji se bore sa mentalnim problemom mogu zaštititi svoje dete?
Roditelji koji se bore sa mentalnim problemom mogu zaštititi svoje dete tako što će redovno brinuti o svom zdravlju, lečiti se, otvoreno i prilagođeno uzrastu razgovarati sa detetom i pružati mu oslobađajuću poruku da ono nije krivo za roditeljevo raspoloženje.
Evo 4 ključna koraka za zaštitu mentalnog zdravlja deteta:
Prvo stavite "masku s kiseonikom" sebi: Najbolje što možete učiniti za svoje dete jeste da redovno idete na terapiju, uzimate propisanu terapiju i brinete o sopstvenom miru.
Otklonite krivicu sa dečijih leđa: Deca imaju prirodnu tendenciju da misle da su ona kriva kada je roditelj tužan, ljut ili povučen. Jasno im recite: "Mama/tata je danas umoran i tužan, ali ti nisi kriv za to i ja te beskrajno volim."
Omogućite stabilnu strukturu i rutinu: Predvidljivost, redovni obroci, odlazak na spavanje i mirna atmosfera u domu daju detetu osećaj sigurnosti koji ga štiti od stresa.
Podstičite izražavanje emocija: Naučite dete da je sasvim u redu osećati i tugu, i bes, i strah, i da uvek ima sigurno utočište u vama gde može podeliti svoje misli bez osude.
Genetika nam može podeliti karte, ali način na koji ćemo odigrati igru zavisi od ljubavi, razumevanja i okruženja koje stvaramo u svom domu. Nemojte dozvoliti da vas strah od prošlosti spreči da uživate u sadašnjosti sa svojom decom. Vi niste vaša dijagnoza, a vaše dete ima potpunu slobodu da izgradi svoj sopstveni, srećan i zdrav životni put!
NAJPOPULARNIJI Komentari